Anđelković: Hojt Jieva strateška nestrpljivost

Piše: Dragomir Anđelković

Dolazeća oluja?

Brajan Hojt Ji nam je pre neki dan poručio da SAD imaju interes da naša zemlja nastavi da ide ka EU te „žele da pomognu Srbiji na tom putu“. Naizgled to zvuči ohrabrujuće. No, kada se sagleda šta oni iz redova američke „dubinske države“ koji se i dalje nama bave očekuju od Beograda – vidimo da nije tako.

U Vašingtonu je nedavno održana konferencija „Dolazeća oluja? Oblikovanje budućnosti Balkana u eri neizvesnosti” u organizaciji Atlantskog saveta. Pre toga je ta uticajna NVO iz čijih redova dolazi niz funkcionera Stejt departmenta objavila izveštaj „Balkan napred – nova američka strategija za region”. U njemu je dala viđenja stanja u našem regionu i ponudila nekoliko predloga američkoj administraciji šta da preduzme. Tu se sugeriše i potreba za „istorijskim pomirenjem sa Srbijom”.

Naša javnost je na to reagovala pozitivno, kao da nam je ponuđeno rešavanje „srpskog pitanja”. Uostalom, logično je pomisliti da su Amerikanci, ako misle da bi im koristilo partnerstvo sa nama, spremni nešto da učine za nas. Međutim, pažljivije čitanje izveštaja razbija te iluzije, a kamoli ono što je ubrzo usledilo. U izveštaju se napadno hvali podgorički režim koji vodi agresivnu politiku asimilacije Srba u Crnoj Gori i uporedo se sugeriše dalja centralizacija BiH.

Kolonijalna „razmena“

Jedino što indirektno ukazuje na američku spremnost da se nešto ponudi Srbiji, to je konstatacija da bi SAD valjalo da obnove reputaciju „istinskog posrednika”. Na osnovu toga može da se pomisli da je Vašington spreman da prihvati podelu Kosova*, mada to meni pre deluje kao moguća ponuda da arbitrira u razmeni severnog dela Kosova* za južne delove centralne Srbije sa albanskom većinom.

To, valjda, svakom normalnom u Srbiji nije prihvatljivo jer onda se ne radi o podeli Kosova* koje je od 1999. van naše jurisdikcije, već o otvaranju podele cele Srbije. Zašto onda na red ne bi došli delovi raške oblasti sa muslimanskom ili Vojvodine sa mađarskom većinom? Da kojim slučajem i nije tako, odnosno da su Amerikanci spremni da nam ponude podelu ograničenu na Kosovo*, i to je daleko od rešavanja „srpskog pitanja”. Mi bismo bili dužni da prihvatimo nezavisnost ostatka Kosova* tretirajući ga, u skladu sa zapadnim floskulama, kao „jedinstven slučaj”, dok bi Republici Srpskoj bilo uskraćeno analogno pravo na samoopredeljenje. A kada se definitivno zatvori pitanje Kosova* teško bi bilo otvoriti pitanje RS bez pomenute uporedne podele ostatka Srbije.

Atlantski savet očito nema u vidu pomirenje sa Srbima već samo sa Srbijom, ako je ona spremna da se odrekne RS i Srba u Crnoj Gori. Takvoj Srbiji bi možda bio ponuđen sever Kosova*. Predstavnik američke administracije koji se bavi našim regionom a učestvovao je na konferenciji posvećenoj Balkanu, Brajan Hojt Ji, otišao je korak dalje. Otklonio je i severno-kosovsku mogućnost. Kako je rekao: „Partnerstva bi trebalo da budu dvosmerna, sa očekivanjem da će međunarodna zajednica pružiti finansijsku, tehničku, moralnu i drugu pomoć, a da će lideri u regionu ispuniti svoje obaveze”.

Drugim rečima nije Amerika primarno kriva za odsustvo iskrenog partnerstva, već smo odgovorni mi. Ne ispunjavamo adekvatno obaveze! A ako ih ispunimo, oni su spremni na pomirenje. Oprostiće nam što su nas tukli a daće nam i nešto veću „finansijsku, tehničku, moralnu pomoć”. O podeli Kosova* a kamoli celovitom rešavanju „srpskog pitanja” – nema ni govora.

Geopolitika zastrašivanja

Da li tako možemo da se mirimo sa Amerikom ako nismo baš potpuno spali na nivo protektorata? Da se oni koji kod nas donose odluke ne bi mnogo „lomili” oko odgovora, Hojt Ji prilično arogantno poručuje: „Na Balkanu ne funkcioniše politika strateškog strpljenja”. Čitajte: evo američke intervencije ako srpski lideri ne shvate da nemaju više vremena da okoliše. Ona, naravno, neće biti u formi klasične agresije, već u vidu otvaranja „narandžastih” procesa.

Na Beograd se vrši ozbiljan pritisak pričama zastupljenim u izveštaju i na pomenutoj konferenciji o autoritarizmu, korupciji, slabosti institucija. Sve to Vašingtonu ne smeta dok neko radi šta mu se poručuje ali čim se otrgne kontroli ili se istroši američko strpljenje zbog izvrdavanja – postane osnov za meku „demokratsku intervenciju”.

Tako stoje stvari sa američkom spremnošću na „kompromis”. Ona ne postoji! A što se tiče onih koji kod nas donose odluke, nemaju pravo da zbog kupovine lično-partijskog mira daju pogubne nacionalne ustupke! Svet se dovoljno promenio da Srbija ima kapacitet da se odupre nekoj novoj obojenoj ofanzivi, a za klasičan vojno-politički pritisak na nas SAD nemaju prostor. Sve se umnogome ipak svodi na strategiju „šokiraj i zastraši”, o kojoj sam pisao. Hojt Ji to dobro zna!

Kosovo* – privremeno okupirana južna srpska pokrajina

Izvor: Intermagazin.rs/ Politika