Anđelković: Srpska je odraz vitalne nacionalne snage čije vreme dolazi – zato mirni dočekajmo 2024.

Piše: Dragomir Anđelković

Kakav je rat na istoku Evrope koji je sada u toku?

To je sukob iscrpljivanja a ne brzog manevrisanja; sličan kakav je bio Prvi svetski rat, a ne Drugi, gde su stvari neretko rešavane na dinamičnom bojnom polju.

U pitanju je pozicioni obračun između Ruske Federacije i njenih partnera, s jedne strane i, na drugoj, Sjedinjenih Američkih Država i klijenata te „imperije“. Nesrećna Ukrajina – dovedena do toga prevratničkim metodama i varanjem naroda – na geopolitičkoj šahovskoj tabli je tek puko topovsko meso Vašingtona.

Ostali njegovi pioni igraju u krvavoj predstavi posredno, šaljući oružje i novac (ali i izvestan broj profesionalnih vojnika lažno predstavljenih kao dobrovoljci), dok Kijev, uz to, naveliko ulaže „biološke resurse“ svoje nacije.

Sve to je normalno (iako je bolno)!

Doba američke globalne hegemonije prolazi a svaka imperija koja se kroz istoriju našla u toj fazi, slepo je pokušala da produži rok trajanja, izazivanjem raznovrsnih sukoba i drugih problema.

Nema ničega novog pod kapom nebeskom. Odlazeće sile u prošlosti ništa dobro po sebe tako nisu postizale. Umesto da uspore vreme – one su ga ubrzavale. Ali, ne znajući šta drugo, njihova „naslednica“ našeg doba, ide istom stramputicom, uz ludu nadu da će ovaj put biti drugačije!

Srećom – neće! To jasno vidimo i po razvoju događaja u vezi sa Ukrajinom. Brod na kome se ona nalazi zajedno sa zapadnim ratnim huškačkima – tone. Njeni ljudski potencijali su pri kraju. A spremnost iscrpljenog Zapada da indirektno učestvuje u ratu – sve je manja.

Tamošnje elite uviđaju da im se to ne isplati, a narod iz meseca u mesec ozbiljnije negoduje. Čak i u Americi, sve veće je nezadovoljstvo zbog skupog ukrajinskog poduhvata. Umnogome, to podseća na stanje u Nemačkoj početkom 1918. godine.

Drugi rajh nije vojno poražen (što je bio slučaj sa njegovim nacističkim „potomkom“ tj. Trećim rajhom u Drugom svetskom ratu). Nije se to dogodilo tokom mega svetskog obračuna koji je pokrenuo 1914. Čak ni onda kada je u novembru 1918. Berlin kapitulirao, nijedan saveznički vojnik nije stajao na nemačkom tlu. Naprotiv, Nemci su i dalje kontrolisali delove Francuske i Belgije.

Velike bitke vođene na zapadnom frontu od 1915. do 1918. godine, po pravilu, završavale su se tako što su Francuzi i Britanci (od 1917. i Amerikanci) imali znatno veće gubitke od Nemaca (obično 60-70 posto poginulih, ranjenih i nestalih). Ipak, oni psihološki nisu izdržali.

Kod njih je došlo do društveno-političkog sloma, koji je obesmislio dalje delovanje ranjene ali ne još i urušene armije. Tome je svakako doprinela svest građana, ali i političara kao i privrednika, o nepovoljnim ekonomskim trendovima. Ali, ništa manje od toga, tu su bile i opake posledice koje je to već imalo po životni standard stanovništva.

U zapadnim zemljama živelo se relativno normalno i u poslednjim mesecima rata, dok se nemačka populacija suočavala sa sve većom oskudicom i restrikcijama čak i najvitalnijeg.

Da Nemačka nije poklekla i da je nastavila rat, on bi ipak, za godinu-dve dana, bio okončan na njenu štetu i na bojnom polju. To je bilo neminovno!

Uporno projektovanje mnogo većih materijalnih i bioloških resursa sila Antante na vojnu sferu, rezultiralo bi u nekoj tački pucanjem nemačkog fronta i ubrzanim slomom na bojnom polju.

Isto tako danas stvari stoje sa Ukrajinom. U Rusiji se, ne uslovno, već apsolutno, normalno živi. Tako je i u provinciji, a ne samo Moskvi ili Sankt Peterburgu.

Ta zemlja i u ratnim uslovima ima privredni rast. Vojska, uprkos zapadnoj propagandi, nema prevelike gubitke, a stabilno se povećava njen sastav na osnovu priliva dobrovoljaca. Sve veća je i ratna proizvodnja u svim važnim aspektima.

Kada sve to saberemo i oduzmemo, ali i nadogradimo političkim procesima (jačanje EU desnice koja smatra da američki rat u Ukrajini šteti Evropi, predstojeći predsednički izbori u SAD, razdor među ukrajinskim elitama), kristalno je jasno je da se rat završava, najverovatnije, već sredinom 2024.

Kako? Pa – zar je to potrebno i reći? – ruskom pobedom i to, po svemu sudeći, bez velikih prodora na polju bitke! Oni su višestruko skupi a nepotrebni.

Moskva će i bez toga osigurati teritorije koje su ušle u sastav Ruske Federacije ali i definisanje novih globalnih pravila koja će biti prva faza „legalizacije“ već rođenog ali još asimetričnog multipolarizma.

Tako će biti trasiran put da on u kratkom roku postane simetričan, te se projektuje i na one zone sveta gde i dalje Zapad na čelu sa Vašingtonom ima iluziju da se radi o njegovoj nedodirljivoj sferi uticaja.

Tako smo stigli do Bosne i Hercegovine i Republike Srpske. Radi se o prostoru unutar onoga što umišljeni evroatlantski gospodari sveta smatraju svojim dvorištem, koje zbog srpskog otpora nisu stigli do kraja da urede po svom nahođenju. Srpsko „ostrvo“ je jedna od najslabijih karika u onome što drsko doživljavaju kao svoju nespornu zonom.

U nadi da će takvo stanje promeniti pre nego što im u globalnim razmerama vreme istekne, pojačali su pritisak na Banjaluku. Ono što je bio dugotrajni rat iscrpljivanja protiv nje, tako se pretvorilo u histeričnu ofanzivu. Ali, radi se o napadu proređene i demoralisane „vojske“ na dobro utvrđene i branjene srpske linije.

To podseća na poslednju veliku nemačku ofanzivu iz marta-aprila 1918, koja je bila katalizator sloma Nemačke.

Lažni visoki predstavnik, svestan sopstvene nemoći, sumanuto besni. Iracionalno pokreće, unapred osuđen na propast, staljinistički proces protiv Milorada Dodika.

Oni koji na zapadu stoje iza „feldmaršala“ Šmita, uvode sankcije nizu funkcionera RS.

Nemačka protiv srpskog entiteta preduzima akciju ekonomske sabotaže.

NATO maskiran u mirovne snage pozerski pokazuje mišiće.

I šta će time postići? Ništa! Srpska se smireno ali odlučno – odupire. Dodik ne gubi živce već – prihvatajući izazov mirnodopskih agresora – nastavlja da im, u duhu strateške upornosti, kontrira.

Srpsko jedinstvo ne da nije narušeno, već je ojačano.

Republika Srpska, uz sva ograničenja sa kojima se suočava, nastavlja ekonomski da se razvija brže od većine zemalja regiona.

U ratu iscrpljivanja između okupatora i naroda Srpske, te njenih legitimnih vlasti – prednost je na strani poslednjih. Prvi ne znaju ni šta će ni kako će u narednom periodu. Po inerciji nastavljaju ono što su počeli, bez šanse na uspeh. Drugi, brane svoje, za to imaju potencijale i već im se osmehuje pobeda!

Tako ćemo, u situaciji kada srpska strana ima nedodirljivu premoć na terenu, dočekati rasplet na tzv. „istočnom frontu“. Posle toga stvari će se stabilizovati i u BiH, odnosno u vezi sa njom, i to u skladu sa izvornim dejtonskim sporazumom. Naravno, ako je istinski cilj onih koji se kunu u BiH, da ta državna zajednica i dalje postoji!

Ona može da opstane samo kao konfederacija dva entiteta i zajednica tri ravnopravna naroda, kojima pripada sve ono što je jasno određeno 1995. Srbi su, uprkos svemu, i dalje spremni na takav model odnosa.

Ako oni koji snuju o nametanju centralizovane BiH i svoje hegemonije u njoj ni posle ukrajinskog raspleta ne shvate da je nastupio sumrak za sile koje su spolja podržavale sarajevski antiustavni unitarizam – onda ništa. Bosne i Hercegovine više neće biti a geopolitička arhitektura tzv. Zapadnog Balkana će se radikalno promeniti.

To neće biti naš izbor već održivi odgovor na tuđu autističnu aroganciju koja nam je već dojadila! I pri tome neće biti velikih turbulencija. Za to ne postoje potencijali.

Oni koji su spremni da izazovu sukobe za njih nemaju snagu, a mi smo opredeljeni za mir i u njemu smo u stanju da zaštitimo svoje interese.

BiH je konstrukcija sazdana od kulisa koja može da se održi samo dobronamernim dogovorom konstitutivnih naroda. RS je odraz vitalne nacionalne snage čije vreme u svakom pogledu dolazi! Sve to je geopolitička realnost a ne izraz pukih želja. Zato mirno i zadovoljno, iskreno vam to kažem, možemo da dočekamo 2024-tu!

Izvor: Sve o srpskoj/Fakti