Андреј Манојло: У Србији је на делу класична обојена револуција, контролу треба успоставити што пре

Обојена револуција у суштини представља технологију организовања државног удара ‒ уз помоћ посебно организованог протестног, често омладинског покрета, који његови организатори претварају у незадовољну и радикалну политичку масу. У том смислу, обојене револуције се врло успешно маскирају као спонтани протести великих народних маса које се, наводно, залажу за правду и оно што формално сматра врлином, а против је лоших појава у друштву. Ипак, обојена револуција не може се сматрати истинском револуцијом какве су током историје доносиле корените промене у људском друштву, каже у разговору за „Политику” Андреј Манојло, професор Катедре за политику Русије Факултета политичких наука Универзитета „Ломоносов”, аутор више књига, уџбеника и научних радова на тему хибридног рата и обојених револуција.

„Обојена револуција никакве позитивне и епохалне промене не доноси, већ пре свега подразумева технологију насилног преузимања и довођења на власт послушних елита. Такви преврати не воде никаквом побољшању прилика у друштву. Долазе нови лидери, често још гори, често повезани са Западом, а систем остаје исти – корупција и непотизам се не мењају.

У правој револуцији, лидери воде народ коме могу објаснити за шта се боре, зашто би неко дао и живот. Али у обојеним револуцијама, масом се углавном манипулише. Циљ је једноставан: окупити људе, под било каквим слоганима, у једном простору – на тргу, као што је био Мајдан – узбуркати их емоционално и претворити их у гомилу. У гомили, појединци губе идентитет, престају да критички размишљају и постају део колективне стихије. То је познат психолошки ефекат. Гомилу је лако довести до стања узбуђења ритмом, песмама, скандирањем ‒ као на пример у Украјини са паролом ’Ко не скаче, тај је Москаљ’”, објашњава Манојло.

Затим је, како каже, довољно прстом показати „крив”, и гомила ће кренути да руши све пред собом, спремна је на све да „кривца” уништи. Овако функционише обојена револуција. Такав процес не тражи никакво размишљање, већ покорност психологији масе. А маса постаје агресивнија како се увећава. Наизглед мирни протести брзо се претварају у нереде, као у Белорусији, када се појаве провокатори. Ти провокатори могу доћи из редова организатора, који неретко припадају и криминалним групама. Код вас у Србији то се десило 2000, када су неки оружјем освајали институције. Када се појави оружје – крв се пролива и мирни протести постају насилни.

Како се режим против кога се организује обојена револуција може одупрети завери?

Ми у Русији смо имали покушај обојене револције, тзв. беле траке, крајем 2011. и почетком 2012. Већина њених учесника били су богати људи, односно средњи и виши слој. У дане када су се они окупљали у московском метроу осећали су се скупи парфеми. Људи који су тада протествовали ни у чему нису били обесправљени и нису били спремни на нарочиту жртву. То је поред чињенице да су представљали убедљиву мањину у друштву био други разлог за њихов неуспех. Ипак, мањина у обојеним револуцијама може да надјача већину и то као рецимо у Украјини дугорочно може да има фаталне последице по друштво.

Најозбиљнији и најорганизованији покушај обојене револуције био је у Белорусији 2020. године. Протести организовани након председничких избора представљали су хибридну револуцију, тј. комбинацију више тактика. У Минску био је истовремено примењен модел окупљања из Венецуеле 2019, методи комуникације као у Хонгконгу ‒ „револуција кишобрана” 2014, мобилизација јавности из Јерменије такозвани електро-Мајдан 2015.

Током прве две-три недеље Лукашенкова власт је висила о концу. Ипак су успели да се изборе, пре свега зато што је на страни преврата била убедљива мањина становништва Белорусије, али и зато што је председник Лукашенко демонстрирао одлучност да народну вољу брани чак и по цену властитог живота. У Венецуели, годину дана раније, било је још теже за режим, јер је подељеност друштва била изразитија него у Белорусији. Ипак Николас Мадуро је такође успео да се одупре, у одређеној мери захваљујући и информативним операцијама у којима је и Русија доста помогла.

У Србији пет месеци трају масовни протести. У којој мери они, по вашем мишљењу, подсећају на обојену револуцију?

По свим знацима, реч је о класичној обојеној револуцији. У спонтаним протестима људи излазе јер им је доста, желе да изразе своје мишљење. То су хаотична окупљања, без организације. Ту нема активиста, нема логистике – хране, воде, шатора, ћебади – и других ствари које обезбеђују да се маса задржи и створи сталан притисак на власт. Када се горе наведено појави, као код вас у Београду, то више није спонтани протест, то је примена технологије обојене револуције.

Рекао бих да ово што се последњих месеци дешава у Србији није револуција хибридног типа као 2020. године у Минску, већ класична обојена револуција. Ипак, има одређене особености. За разлику од „булдожер револуције”, код вас 2000, „наранџасте револуције” 2004. и Мајдана 2014, на овим протестима лидери нису приметни. По мом мишљењу, то је једна од њихових главних карактеристика. Ипак, лидери нису главна ствар за обојену револуцију, од њих су неупоредиво важнији организатори, односно координатори и активисти које су они ангажовали. Они облаче упадљиву одећу, око њих се окупљају мање радикалне групе људи. Координатори добијају наређења из једног центра – из штаба организатора револуције – и усмеравају масу како њима одговара. То се нажалост јасно види на снимцима из Београда.

Следећи задатак је да се масе демонстраната претворе у агресивну гомилу. А ако се то догоди, онда за прво време никакви лидери нису потребни. Када се окупи велика маса људи компактно на једном месту, на једном великом тргу као што је то раније био Мајдан, снажним слоганима, паролама, маса се доводи у стање узбуђења и стапа у гомилу. А када се људи стопе у гомилу, они губе своју индивидуалност. Гомила постаје слепи инструмент у рукама организатора. Људи у гомили губе способност да критички процене шта им се дешава. Ово је добро познат психолошки ефекат који ја нажалост сада примећујем у Србији.

Организатори протеста од 15. марта оптужили су власт да је употребила звучни топ. Власт је ове оптужбе одбацила и позвала међународне експерте, укључујући и представнике ФСБ-а да помогну у истрази и вештачењу.

Мени је заиста тешко да проценим да ли је употребљен звучни топ или неко друго инфразвучно средство које ради на малим фреквенцијама. Поједини снимци са лица места сведоче да се напрасно чуло нешто што је изазвало панику и стампедо. Шта је био узрок томе са ове дистанце заиста не могу тврдим, али и да је био звучни топ не сматрам да би то било незаконито. Штавише, електронска средства која су заснована на ниским фреквенцијама звука производе само тренутну узнемиреност и немају дугорочно штетних последица по здравље људи, као што би могли да имају сузавац и друга хемијска средства која се користе за разбијање демонстрација.

Шта бисте поручили Србима?

Ако се обојеној револуцији приступи олако, последица ће бити далекосежне. Власт за сада делује пасивно, што подстиче демонстранте. Они пасивност препознају као страх власти, што евидентно јача њихову вољу. Што се дуже чека да се преузме контрола над ситуацијом, то је већи ризик да ствари пођу по злу. Са друге стране, потпуно је легитимно људско право да се власт критикује, па и да се протестује. Ипак, ту се појављује ризик да онај ко протестује из најчаснијих мотива полако постане инструмент обојене револуције и државног удара. Мислим да се против друштвених проблема треба борити кроз медије, институције и ако се већ протестује, захтеви треба да су у складу са законима и уставним поретком.

Извор: srbratstvo.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: