Andrić ostao enigma, bez fizičke dimenzije za sve osim za jednu ženu

Bio je to vrhunac jednog života, jedne karijere i jedne ambicije. Ivo Andrić shvatao je da je sve što je radio na svom krivudavom, ali uvek svrhovitom putu došlo do svog ishodišta odenutog u najveće literarno priznanje.

Pošto je odigrao nekoliko vrhunskih teatarskih uloga života, nakon što je bio mladobosanac, izvorni Jugosloven, vrlo kratko vreme mason, smiren u liku jugoslovenskog komuniste i srpskog pisca, Andrić je potvrdio da pisac treba da bude učesnik, ali ne predvodnik svoga doba da bi dobio dovoljno prostora i vremena da napiše svoja velika dela.

Uvek pronicljiv posmatrač, stojeći ćutljiv pomalo sa strane, nikad nasmejan, nikad sobom zadovoljan, više sam nego s nekim, odan različitim političkim idejama, ali samo do stranica svojih zabeleški, a nikad do svog srca za koje godinama niko nije znao da li je ičemu poklonjeno osim literaturi – Andrić je za svoje savremenike ostao enigma koja nema odgonetku.

Takva su, govorilo se, i njegova dela.

Andrić je bio naklonjen Srbima pre svega, ali je veoma jasno bio i za katoličke fratre, vrlo određeno i za Turke (šta god danas protiv toga govorila nova muslimanska kritika), nepodeljeno naklonjen deci, jasno opredeljen ženama, pa i sanjarima, maštarima, novatorima, i suprotno, tvrdim vratarima, čuvarima vere i krutog osmanlijskog poretka – svima po malo, ali nikome posebno.

Kakve su to priče, čulo se još pre Drugog svetskog rata; kakvi su to romani, mnogi su se zapitali već početkom pedesetih godina prošlog veka? U njima nema krivih i pravih, u njima nema sasvim dobrih, a tek vrlo retko nalaze se nesumnjivo zli. Pate moćni zbog moći, pate ugnjeteni zbog nemoći.

Branko Lazarević piše: „Andrićeva proza je kao prozor koji vazda pokazuje najlepši, ali uvek isti vidik.“

Kuda ide taj stegnuti i zauzdani brod, pitaju se i drugi? Što se u njega ne unese malo pijanstva? Zašto nema bar malo raskalašnosti? Zbog čega pisac ne piše o znoju, krvi i suzama svojih junaka, već su oni pre moralni principi, nego živa tela koja hodaju u prostoru?

Pisac je, ponovljeno je u ovim tekstovima, isti kao i njegovi junaci, odnosno oni su nalik njemu. Vrlo verovatno da je svet gledan kroz Andrićeve oči bio sasvim nalik njegovim romanima.

Uprkos velikim događajima, revolucijama i kraljeumorstvima, uprkos dva svetska rata sa nečuvenim zverstvima – za jednog posmatrača taj svet je izgledao kao borba nespojivih principa i rvanje ljudskih naravi.

Činjenica je da Andrić nije lako otpisivao ljude upravo stoga što ih nije lako ni pripisivao u pozitivne ili bliske sebi.

Po svemu što znamo, uvek je nastojao da nađe nešto što opravdava nečije postupke, pa ma koliko da se s njima nije slagao.

Takav je bio prema običnim ljudima, takav i prema pokretima i njihovim vođama. Niko osim njega nije uspeo da upozna tri ključna istorijska aktera epohe – Hitlera, Staljina i Tita – i da ni o jednom ne ostavi nijednu lošu reč!

Niko kao Andrić nije stigao do tolikog broja čitalaca, a da se u njihovom društvu nije pre svega osećao nelagodno, a da je uprkos tome, taj isti pisac na drugoj strani, najveći deo novčanog dela Nobelove nagrade, ostavio za razvoj bibliotečkog fonda Bosne i Hercegovine, odnosno upravo tim čitaocima.

Ali to je bilo nešto drugo: to je bilo beskrvno, to je bilo na daljinu.

Ljudi, moglo bi se stoga reći, tek s nešto preterivanja, za Andrića nisu imali fizičku dimenziju.

Izuzetak je bila samo jedna osoba: Milica Babić.

RTS