Андрићево дело у сенци немара и новца

Низом манифестација, на достојанствен начин, како и приличи нобеловцу, прошле године обележена је 120-годишњица рођења Иве Андрића. У сенци прославе, међутим, остала је чињеница да још не постоји критичко издање дела овог књижевног великана, а јубилеј је пропуштен да се барем покрене иницијатива за рад на овом пројекту.

Шта је у питању, новац или немар? По свој прилици – и једно и друго. Истичући да се о изради овог издања у Задужбини Иве Андрића разговара већ неколико година, и да је то скуп и дуготрајан посао за који је потребно претходно учинити оно што би олакшало рад на том капиталном пројекту, Драган Драгојловић, управник Задужбине, подсећа да је израђена Библиографија Иве Андрића и дигитализација његове рукописне заоставштине.

• Библиографију је покренула и финансирала Задужбина из својих средстава, уз минималну помоћ Министарства културе – каже за „Новости“ Драгојловић. – Објављена је пре две године, поводом 50 година од Андрићевог добијања Нобелове награде. Послове је обавила Библиотека Матице српске, пошто Народна бибилиотека Србије то није желела да уради. Библиографија се налази у електронској форми, а штампана је и као књига. Сада је доступна на сајту Библиотеке и Задужбине свим људима широм света, који се баве Андрићем и његовим делом.

Дигитализација целокупне рукописне заоставштине Иве Андрића започета је прошле године уз залагање др Александре Вранеш, декана Филолошког факултета у Београду.

• Они који буду радили на критичком издању, уз добијање шифре, моћи ће сваког тренутка електронским путем да ишчитавају сваки појединачни папир Андрићевих рукописа у својим кабинетима и становима. Више неће морати да заказују време када могу да дођу у Архив Академије нити ће морати да листају папире, од којих многи нису у најбољем стању – каже Драгојловић.

Како се, када се има воље и кад се хоће, може урадити критичко издање одличан пример даје Задужбина Милоша Црњанског, која је до сада објавила 14 томова великог писца чије име носи. – За овакав посао увек је важно да постоји онај који „вуче“ цео пројекат, као што је то код нас својевремно био Живорад Стојковић – каже Димитрије Тасић, секретар Задужбине. – Првих неколико томова објављено је у суиздаваштву са СКЗ, БИГЗ и „Лаж домом“. За појединачне томове добијали смо помоћ од Министарства културе, Секретаријата за културу, Завода за уџбенике, Учитељског и Богословског факултета. Иначе, за последњи том од 560 страна, трошкови су износили око 500.000 динара.

Председник УО Андрићеве задужбине, Радован Вучковић, каже да је реч о великом и изузетно скупом подухвату.

• Било је неколико концепција око израде критичког издања, али су те разлике превазиђене – каже за „Новости“ Вучковић. – Остало је главно питање ко би то финансирао и организовао. Задужбина нема средстава за овај подухват, али може да окупи стручњаке, који би се бавили овим послом. Логично би било да финансирање иде преко Института за књижевност и уметност, који у том погледу има велика искуства.

Директор Института Весна Матовић, међутим, каже да никако не би могли да се прихвате овог пројекта, јер увелико раде своје, за које унапред конкуришу и добијају средства.

• Нема сумње да је срамота што немамо критичко издање Андрићевих дела, али око његове израде морали бисмо да се добро договоримо. Иницијатор би природно требало да буде Андрићева задужбина, а ми смо, са својим стручњацима, спремни да помогнемо.

Зашто је значајно имати критичко издање, поготово врхунског писца, за „Новости“ објашњава др Александар Јовановић, професор Учитељског факултета у Београду.

• Циљ критичког издања јесте да представи текст у коначном облику, али и историју настанка дела, тако да се у њему доносе све варијанте текста. Приређивач, на основу прецизних и научних података, утврђује које ће издање дела узети као основно за своје критичко издање и затим га пореди и самерава са претходним издањима, односно варијантама или издањима истог текста. Предговор издању требало би да садржи историју рукописа, опис свих претходних издања, прецизне изворе где се и у којим библиотекама чувају, податке о публиковању, околностима то јест историју текста. На тај начин, захваљујући критичком издању читалац може да има увид у генезу једног дела.

У оквиру критичког издања, подсећа Јовановић, објављују се и незавршени рукописи, белешке, ауторови преводи, као и они текстови за које се поуздано претпоставља да припадају аутору, али да за то нема чврстих доказа. У одвојеним књигама се публикују биографија писца, потпуна библиографија, албум писца са важним фотографијама, које илуструју његов приватни и професионални живот.

• Дакле, без критичког издања се не може озбиљно проучавати дело једног писца, пишчева радионица и поетика, нити његово место у развоју књижевности. Критичка издања мера су зрелости науке у књижевности, али и националне културе уопште – закључује Јовановић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: