Antitrampovska histerija i NATO

Piše: Pol DŽ. Sonders

Arogantni stav establišmenta više je nego bilo šta drugo katapultirao Trampa prema Beloj kući.

Izgleda da je Trampova formalna nominacija za predsedničkog kandidata Republikanske partije pokrenula masovnu histeriju među neokonzervativnim republikancima i njihovim liberalno-intervencionističkim saveznicima iz Demokratske partije. Neki, poput Roberta Kejgana i Maksa Buta otvoreno su najavili da će glasati za Hilari Klinton ako GOP (skraćenica za Grand Old Party, što se odnosi Republikansku partiju; prim. prev.) izabere Trampa – što je sada i učinjeno.

Drugi, poput Džejmija Kirčika, pozvali su na vojni puč ako američki narod izabere Trampa za predsednika. Nedavno je Džefri Goldberg (na slici ispod) Trampa nazvao „de facto agentom“ ruskog predsednika Vladimira Putina. Kao što je to često slučaj, Goldbergovo pisanje više govorei o njemu samom nego o meti njegovih napada.

Zaista, posvećeni čitaoci verovatno već znaju dovoljno o Goldbergu: 2009. godine Glen Grinvald detaljno je opisao njegovo „rangiranje krivice tehnikom asocijacije“, pošto je u nameri da osudi Grinvaldov članak u magazinu The American Conservative Goldberg napisao da su „bjukenenovci (zbirni naziv za izolacionistički nastrojene konzervativce; prim. prev.) čak regrutovali i Jevreje da umesto njih odrađuju vojne akcije u Izraelu“.

Goldberg primenjuje istu taktiku na Trampu, argumentujući da „Trampovo razumevanje američke uloge u svetu ide na ruku ruskim geostrateškim interesima“ i da bi otud Trampova pobeda nekako doprinela ostvarenju Putinovih ciljeva. Ovo je patetično i uvredljivo.

Besmisao Golbergovih argumenata

Patetično zbog toga što Goldbergovi argumenti nemaju smisla. Tramp zagovara jačanje američke vojske i veća izdvajanje na odbranu NATO članica koje ne slede pravilo Alijanse o neophodnosti izdvajanja dva odsto BDP u vojne svrhe. Kombinacija ove dve stvari bila bi lošija za Rusiju, ne bolja. NATO bi mogao efektnije da obuzdava Moskvu. Pored toga, otkad je to Vašington počeo da vodi međunarodnu politiku kontrapoteza, što podrazumeva da zvaničnici SAD ključne političke odluke donose u skladu sa onim što je u suprotnosti sa pretpostavljenim ruskim interesima?

Treba li da izbegavamo napade na ISIS i Al Kaidinu filijalu u Siriji Džehbat al Nusru, jer bi to moglo da pomogne Moskvi? Ili bi možda trebalo da se povučemo iz svih bilateralnih američko-ruskih ugovora jer od njih koristi ima i Rusija? Možda bi Goldberg voleo da spusti cene nafte na 10 ili 15 dolara po barelu – Kremlju se to sigurno ne bi svidelo – i time upropasti aktivne američke nekonvencionalne proizvođače nafte? Goldeberg je neverovatno nepovezan za nekoga ko pokušava da stvori sliku da je Tramp nepromišljen po pitanju spoljne politike.

Goldebergovi stavovi su i uvredljivi, zbog toga što njegove lažne klevete daleko nadmašuju makartizam (McCarthyism). Na kraju krajeva, kad je senator Džon Makarti pokrenuo svoj antikomunistički lov na veštice u 50-tim, bilo je barem nekoliko stvarnih komunista koji su pokušavali da podriju poredak u SAD. Da li Goldberg zaista misli da su ruski agenti Tramp ili njegov šef kampanje Pol Manafert – ranije zaposlen kod predsednika Ukrajine koji je pokušao da potpiše ugovor o pridruživanju sa EU, što svakako nije uradio za Putina ili rusku vladu? Goldbergova slatka upotreba sintagme „de facto” može da drži advokate na odstojanju, ali ne bi trebalo da ga zaštiti od osude javnosti koji zaslužuje.

Štaviše, Makartijev ekstremizam uklopljen je u kontekst stvarne hladnoratovske pretnje od Sovjetskog Saveza, koji je okupirao veliki deo Evrope i pokušavao da podrije ostatak kroz –Moskvi lojalne – socijalističke i komunističke partije. Komunizam je takođe bio u naletu i u Aziji, gde je nova komunistička Kina podržavala Severnu Koreju u ratu protiv SAD i saveznika. Današnja naklonost Moskve prema nekim desničarskim nacionalistima u Evropi teško može da se poredi sa tim periodom – oni su lojalni svom narodu, a ne nekom drugom.

To je, na kraju krajeva, suština nacionalizma. Ako Goldberg misli da današnja Rusija predstavlja pretnju makar približno uporedivu sa onom koju je u Makartijevoj eri prestavljao SSSR, potrebne su mu istorijske, a verovatno i ekonomske lekcije budući da je američka ekonomija danas osam puta veća od ruske. Ekonomija Evropske unije takođe je osam puta veća od ruske, a čak i postbregzitovska ekonomija EU će biti mnogo veća od ruske. Kad smo već kod toga, i sama britanska ekonomija veća je od ruske.

Tramp prema saveznicima

Suština Goldbergove primedbe – da Tramp „otvoreno dovodi u pitanje da li će se SAD, pod njegovim liderstvom, držati svojih obaveza prema NATO – takođe je notorna laž. Proučavanjem transkripta Trampovih često citiranih ali očigledno slabo čitanih komentara jasno se vidi da on to nije rekao. Ovo je ceo odlomak:

„Sanger: Moja poenta je sledeća: Mogu li NATO članice, uključujući i one sa Baltika, računati na vojnu pomoć SAD ako ih Rusija napadne? Mogu li računati da ćemo ispuniti naše obaveze?

Tramp: Jesu li oni ispunili svoje obaveze prema nama? Ako ispune svoje obaveze, odgovor je da.

Habermen: A ako ne ispune?

Tramp: Pa ne govorim šta bi bilo kad bi bilo. Samo kažem da trenutno ima mnogo zemalja koje nisu ispunile svoje obaveze prema nama.“

Iz ovoga se jasno vidi da je Tramp eksplicitno odbio da kaže kako ne bi podržao članice Alijanse koje bi se suočile sa hipotetičkim ruskim napadom. On je jasno naglasio da očekuje da NATO saveznici ispunjavaju svoje obaveze prema SAD. Trampovi prethodni komentari o ovom pitanju (i odgovori nekih NATO vlada) sugerišu da on misli na pravila o vojnoj potrošnji unutar Alijanse – koja samo nekoliko članica ispunjava – i time vrši pritisak na američke saveznike da izdvoje više novca na sopstvenu odbranu.

Da li Goldberg odbacuje ovaj cilj oko kojeg postoji dvopartijski konsenzus mnogo uzastopnih administracija? Da li Trampa njegov odlučni pristup ovom problemu, koji podrazumeva korišćenje američke moći umesto nedelotvornih javnih žalbi, na neki način čini nepodobnim za mesto predsednika? Teško. Neki bi rekli da ovaj pristup ima više šansi za uspeh.

Goldberg takođe deluje kao da je zaboravio da je možda i najvažnija promena u američkoj odbrambenoj politici u poslednjoj deceniji – konfiskacija – posledica toga što se veliki broj republikanaca iz Kongresa odlučio da podrži proizvoljne i štetne uštede na odbrambenom budžetu zbog neobuzdanog rasta federalne potrošnje. Daleko od toga da je Tramp jedini republikanski političar koji bi voleo da vidi američke saveznike kako troše više.

Konačno, Goldberg izgleda misli da je njegovo mišljenje o Trampu daleko superiornije od mišljenja republikanskih glasača koji su ga izabrali za njihovog kandidata. Da li je Tramp zaista uspeo sve da ih prevari jednom godinom naporne kampanje? Ono što Goldberg ne razume je ogorčenje javnosti tim „ništa me ne može zaustaviti“ arogantnim stavom establišmenta, koji je više nego bilo šta drugo katapultirao Trampa na republikansku konvenciju, sa potencijalom da ga uvede i u Belu kuću.