Антон Сироткин: Козак – то је ратник, али више не ратујемо на коњима

Припремио: Андреи Волков

Како је бити „отац Крима са највећим бројем деце“ и атаман најмлађе војске? Како и зашто треба одгајати козака од детињства, а све који желе да се прикључе њиховој култури – примити?

О овоме и многом другом у ексклузивном интервјуу порталу «Российское казачество» говори атаман Војног козачког друштва Црноморска козачка војска («Черноморское казачье войско») козачки пуковник Антон Сироткин.

Козак – ко је то?

Козак је ратник, све остало је за после, то прати козака. Да, ми волимо да певамо песме. Да, играмо, нико не игра као ми. Али, и то за касније. Пре свега, морамо умети да се боримо и бранимо своју Отаџбину, свој дом, своје огњиште, своју децу.
Сада више не ратујемо на коњима. Разуме се – сада је рат – нове технологије, квадрокоптери, навођено оружје, ракете, артиљерија, авијација. По чему се разликујемо од осталих војника? Па не можемо да узмемо сабљу, да оседламо и ујашемо коња и кренемо против Леопард2, који наш противник сада покушава да нам супротстави и представи као супер страшно оружје. Хајде, Боже, није нас брига кога ћемо спалити: Леопарда, или совјетски тенк, или нешто треће. Све то гори и гореће онако сјајно и лепо како треба. Ми сада учимо, савладавамо нова средства ратовања, савремено наоружање, опрему, учимо, али за све имамо и своје посебности.

Када смо излазили (у прве редове), ја сам принципијелно задржао организациону структуру јединице. Да, ми смо у интеракцији са оружаним снагама, али унутар јединице наша структура се разликује по садржају. Зашто? Зато што нам је тако удобно.

Како се однос према козацима променио након почетка СВО?

Сада све долази на своја места. Сада врло јасно разумеју људи, становници Русије, формира се објективна процена. Људи виде ко је козак, шта ради, његову улогу и место у тренутном положају и Русију у целини. И као што сам рекао, козак је ратник. Е сад, ако уме добро да се бори, онда доноси корист својој Отаџбини, свом народу, браниоц Отаџбине и тако даље.

Веома ми је драго што се већ коначно и неповратно ослобађамо термина „маскара“ («ряженый»), који неповратно нестаје. За мене је ово изузетно важан тренутак, јер је ово тешко било урадити раније. Сама свест козака је била сирова, козаци није да су били стидљиви… На крају крајева, у многоме је то последица терора који је спроведен над козацима током грађанског рата. Баке и деде који су преживели до нашег времена и још живе, још увек се плаше да наглас кажу да су у сродству са козачким прецима, толико је државно уређење било заоштрено да уништи и класу и народ. Збрисати, растворити, посећи и завалити под земљу. А у савременој Русији, буквално све до почетка 2000-их, све је било усмерено на то да се козаци једноставно напрве као маскирани кловнови. Сада се све променило, време је све поставило на своје место, козаци сада својом крвљу заслужују поштовање у друштву. За ово, дубоки наклон свима и сваком ко сада по цену живота изводи козаке на потпуно законит ниво и положај у друштву.

Какав допринос козаци ваше војске доприносе постизању циљева СВО?

Са апсолутном сигурношћу и апсолутном увереношћу могу званично да изјавим да је Црноморска козачка војска прва козачка војска која је ушла у зону Специјалне војне операције (СВО). И пре најаве почетка СВО, односно 24. фебруара 2022. године, управо 20. фебруара, налазио сам се у граду Доњецку и, по упутству Јужног војног округа, у договору са шефом Републике Крим, приступио сам формирању првог добровољачког козачког батаљона. Већ 28. фебруара батаљон је почео да извршава борбене задатке. Да будем искрен, био сам сигуран да ћемо дуже и ближе сарађивати са првим батаљоном, али околности су се развијале тако да је батаљон одмах пребачен на други правац (у то време најпроблематичнији, из правца Доњецка према Херсону), и ништа ми није остало него да се вратим на Крим, да пружим сву неопходну помоћ у снабдевању. Тамо смо испоручивалили све што је потребно – панцире, логистику – све са Крима, захваљујући шефу републике, то је само велико хвала, који је од првих дана стално пружао пажњу и редовну помоћ на линију СВО, не могу ни објаснити у којим количинма. А након што су момци тамо ушли у активну фазу, 18. марта, размишљам: не, не ради се тако, један батаљон није довољан.

Издајем наређење да се формира други козачки батаљон, али већ тада је моја душа скочила, гладна, захтевала правду и појачан осећај за правду – ја преузимам команду над новим батаљоном, и 24. марта козачки јуришни батаљон „Таврида“, формиран под Мариупољем, узима курс и креће ка Запорожском правцу. И ми смо се мирно, мирно шест месеци борили са нацистима, за шта сам посебно захвалан сваком од козака, који су били тамо.
Зашто је за мене било важно да будем тамо? Прво, ја тако мислим и сигуран сам у то: атаман мора бити тамо где шаље своје козаке. Он је дужан да види и зна детаљно и изнутра шта се дешава на лицу места, а не по извештајима, дошао – отишао – погледао, схватио – није разумео, јесте – није. Не, он мора да зна све, како се каже, видевши то својим очима. Даље. То омогућава да минимизирамо губитке и извршимо оперативна прилагођавања нашег рада, што нам је, заузврат, вероватно помогло да минимизирамо наше борбене губитке. На крају, од команде војске, за коју смо били везани, добили смо високу оцену наших активности. И са потпуно мирном душом, по завршетку уговора, вратио сам батаљон на територију Републике Крим.
Тиме се наше учешће у СВО не завршава. Козаци (прошло је нешто више од шест месеци) су се одморили, окрепили, сада намеравамо да се вратимо у зону СВО. А од следеће недеље, ако Бог да, почињемо да формирамо мало већу јединицу. Зато, нека се фашисти не теше мишљу, ускоро ћемо се срести са њима, нажалост или на срећу, без цвећа, али ћемо се свакако срести и протерати сву ту нечист.

У којим областима државне службе су укључени козаци ваше војске?

За нас, регистроване козаке, на снази је 154. савезни закон „О државној служби руских козака“, у коме су за регистроване козаке јасно наведене све врсте активности. На територији Крима и града Севастопоља одабрали смо најрелевантније области које данас захтевају посебну пажњу. Узимајући у обзир нашу младост и чињеницу да још увек имамо наивност по многим питањима, одредили смо приоритете. Први. То је, наравно, безбедност. У овом делу остварујемо интеракцију са органима за спровођење закона, обезбеђујући заштиту јавног реда, пружајући заштиту на масовним културним манифестацијама. Поред тога, сарађујемо са Министарством за ванредне ситуације. Крим је свакако бисер где се не сме дозволити… Условно речено, ако изгори хектар, штета ће се осетити још много, много деценија, мислим на нашу јединствену флору, фауну, односно овде, како кажу, свакој биљци посвећујемо посебну пажњу… Стога је и рад са Министарством за ванредне ситуације на отклањању пожара и ванредних ситуација приоритет. И, наравно, сада улазимо у посебан, вероватно чак и водећи план – интеракција са Министарством у смислу невојне обуке козачке омладине, регрутовања у оружане снаге, популаризације служења војног рока. И, у ствари, сама служба. Данас, и сами знате, у време специјалне војне операције немају сви козаци прилику да иду у редовну војску, али нам је држава отворила такву могућност и ми имамо прилику да прилично успешно формирамо добровољачке одреде, који се савршено налазе на ратиштима са фашистима у ратној зони. Црноморска војска није изузетак.

Како данас образовати козака?

Козак се мора формирати од малих ногу. Уосталом, када кажемо: култура, традиција, обичаји – то су као опште фразе, али, шта је у дубини тих фраза? То је обичан живот, свакодневни, породични. Козак седа за сто: како седне, где седне, када седне, шта ради пре тога, пре јела. Односно, сви знају да глава, како се каже, козачке породице, први седа за сто и први устаје иза трпезе. Пре тога цела породица чита молитву, прелази на трпезу, на крају јела чита се и молитва. Крај приче.

Понашање у породици, однос према жени као чуваркући, као према чувару огњишта, као, како кажу у војсци, као са замеником у позадини. То јест, док се козак бави својим војним пословима, другим државним, индустријским, у мирнодопским временима обавља своје активности, шта онда? Жена је дубока позадина, поуздана и јака, која обавља све послове у домаћинству, и домаћин о томе не треба да размишља. Треба да постоји јасна расподела, такорећи, дужности, то треба да разумеју и будући глава породице – козак и жена козака. Све ово мора бити васпитано на сопственом примеру сваке породице. Ако то уради родитељ, онда ће исто то апсорбовати и дец. Ако се, у ствари, родитељи овога не придржавају, одакле ће то доћи детету? Стога, пре свега, образовање почиње од породице, а онда је сада веома коректна политика усмерена на стварање система даљег сталног козачког образовања. Томе Сверуско козачко друштво посвећује посебну пажњу, то је јасно назначено и детаљно описано у Стратегији развоја државне политике према козацима до 2030. године, где су циљни показатељи отварање козачких одељења у општеобразовним школама, у предшколским образовним установама, козачким кадетским корпусима, стварање козачких културних центара додатног образовања и тако даље.

Која је функција васпитача козака?

Ко ће рутински, витално својим примером показивати и инспирисати козачку идеју у младој свести? Стога, приликом стварања козачког разреда, предшколске образовне установе, козачког кадетског корпуса, једноставно је неопходно одмах размишљати о присуству козака на сталној професионалној основи, који ће обављати наставне активности. Ученик не може да разуме све нијансе, суптилности. Коме ће поставити ово питање? Отворено је козачко кадетско одељење у општеобразовној школи, учитељица је такође далеко од козака, иако би свакако желела да учи и научи, можда чак има много питања о овоме или оном, на који начин то учинити како треба, како да га правилно уклопимо, о томе шта је у вези са руковањем хладним оружјем. Откуда они могу да знају за ове замршености интеракције и структуру подређености. Не говорим о томе шта је круг, шта је козачки слет, шта је козачки суд, и крени, кренимо даље….. Наравно, пролазник не зна, рећи ће: – јесте ли ван памети, држава у држави, они тамо имају неку посебну своју. Али, у ствари, оно прераста у ту изворну козачку културу и одваја нас и издваја од других.

Ми смо самоорганизован народ, имамо свој систем самоуправе, своје методе обуке, своје методе ратовања и идемо, идемо…. Да ли је то лоше? Да, наравно, то је добро, али васпитавањем млађе генерације не можемо постићи жељени резултат ако сваки дан у близини нема човека који ће поседовати и разумети оно што сам рекао и пренети на млађе генерације. И на крају треба да имамо оно што сада у принципу видимо: невоља је дошла у нашу земљу, козаци су први у строју.

Зар то није показатељ да постоји самоорганизованост, изражена врло јасно, и жеља, жеља да се заштити своја земља, свој народ, способност да се то уради правилно, способност да се то ради. То је резултат који се увек мора одржавати и тада неће доћи до изопачења козака, претварања у које какве хармоникаше и тако даље.

Шта за вас значи бити атаман?

У ствари, поглавица – увек кажем свим својим потчињеним атаманима, козацима… Треба тежити поглаварству, али овај положај не може се схватити као небесна каша – и крај, успех уу животу. Боже сачувај! То је веома тежак посао, то је веома озбиљна одговорност и заправо је то крст у животу. Увек наводим пример и кажем да сам отац са највише деце на Криму. Зашто тако кажем? Јер, када атаман полаже заклетву изговори следеће речи: „Ја сам ваш отац, ви сте моја деца“. После тога целива крст, Јеванђеље и полаже заклетву на верност козацима, на верност послу и тако даље. За мене то нису празне речи: не могу једноставно да дам обећање на Јеванђељу, пошто сам ја православни, истински верник. За мене је све ово веома озбиљно и зато ми је свака реч пред Јеванђељем и крстом веома драга и важна.

Дакле, након што су ме изабрали за атамана, добио сам додатну одговорност и, како се каже, додатну главобољу. Али ја сам добровољно ишао на то, јер смо сви ишли ка томе. Ако ме је Господ удостојио да узмем тај крст, немам права да га одбијем и испуњаваћу своје дужности онолико колико ми козаци буду веровали, онолико колико ћу бити користан војсци. Ето, недавно је озвучена једна мисао: можете бити атаман све док не почнете да чините штету. Ја нећу чекати да почнем да чиним штету, већ да останем онолико дуго колико ће од мене бити користи. Само седети у атаманској фотељи је пресуп.

О томе сам говорио буквално 22. априла ове године на извештајном Кругу војске, критиковао неке атамане наше војске за веома пасивну, неиницијалну активност, која, у ствари, доводи до једноставног губљења времена. Отступи, ако не успеваш или ако немаш жељу, или ако немаш могућности, одмакни се, дај прилику да раде овај посао они којима горе очи, који имају идеје, који имају жељу, жељу да развијају козачка друштва. Према томе, улогга атамана је изузетно тешка. Стално се суочавамо са новим и новим питањима у којима још увек нема праксе. У односу на козаке данас се државна политика врло динамично мења.

Може ли човек која се придружи козацима постати прави козак?

Козаке треба одгајати, козаке треба васпитавати, да – примати оне који имају жељу да разумеју нашу културу, да нам се придруже у строј. Наш батаљон „Таврида” се за пола године повећао за више од 20 козака, а ми смо их уврстили у храму на првој линији фронта. Зар се они у нечему разликују од нас? Од мене, од другог генетичког козака? Не, ово су сада моја деца и ја сам се тамо обогатио за неколико десетина козака. За мене је то веома драгоцено. Треба стварати, стварати, ширити, јачати, градити, чувати, али се никако не одвајати од некога и од нечега. О каквом наставку козачке породице говорите ако кажете: не, све је по страни, само сам ја рођени козак, не прилазите ми. И шта сте тиме постигли? То је само глупост, не поздрављам то, не дај Боже, никада се нећу сложити са таквим приступом послу.

Како се променила државна политика према козацима?

Ово је задивљујуће и сјајно, зато што сада држава више није са пола срца, већ отвореним срцем иступа према козацима. Укратко, ми чујемо поруке да су руској држави потребни козаци и да је држава спремна да пружи свестрану помоћ у развоју. Па, шта још треба? Треба само правилно разумети ове поруке, извући одговарајуће закључке и организовати посао. У томе сада успевамо. Сада је цела козачка структура потпуно спремна: почевши од основних козачких друштава, завршавајући са Сверуским. Имамо затворени циклус, односно потпуно изграђену вертикалу на свим нивоима. Да, има још много тога да се исполира унутар система, али структура је изграђена. Сада није потребно да се измишља бицикл, већ да се на постојећем костуру надогради, како кажу, месо.

Све ће бити добро.

Извор: Портал «Российское казачество»

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: