Antonije Đurić – srpski Solženjicin

Piše: Mišo Vujović

Oči mu zasuze, glas zatreperi, srce pojača ritam ali ne posustaje ni na kraju osme decenije života, da razbuđuje osvešćuje, otrže od zaborava, ljude, događaje, bitke, junake, žrtve, dželate, mučenike… Svako negativno dešavanje, a imamo ih na pretek, Antonije Đurić, odboluje. Od Knina do Prizrena, od Čačka do Cetinja, svaka rana svoga roda boli.

„Ne dam i suzu da mi otkinu od pamćenja i gurnu u zaborav. Ni bol ni jauk ni vrisak, ni uzdah, ni kap prolivene krvi, ni pisamce krvlju pisano. Ni pucanja u čelo iza ponoći. Ni kopanje svoga groba. Ni ubijanje ljudi macolom u čelo. Ni ono surovo vešanje porodilje iz čije se utrobe pomalja dete. Ne dam da u zaborav ode ni ono mokrenje u kandilo. Ni one otrgnute listiće iz „Svetog pisma“, opoganjene, ni gaženje lika Bogorodice, ni revolverski metak u čelo Pantokratora. Ništa ne sme da se zaboravi…“

A šta bi sve otišlo u mutnu maglu kolektivne amnezije kojoj smo inače skloni i bez naredbi i direktiva, da se 1929. godine u Sjenici nije rodio Antonije Đurić, srpski Solženjicin, pisac višestruki zatočenik Brozovih kazamata.

Objavio je Solunci govore, Kraj Morave dolina nade, Za čast otadžbine, Žene solunci govore, Po zapovesti Srbije, Ravnogorci govore, Crvena kuga (3 toma), Juriš u porobljenu otadžbinu, Toplički ustanak… na hiljade tekstova, reportaža, feljtona, ispovesti…

Iz njegovog pera zagrmeli su Solunci, progovorile Solunke, oživljeni Cer, Kolubara, Kajmakčalan i Solunski front. Upalio je večnu sveću hiljadama stradalih od crvene kuge – komunističkog terora.

Sedamdesetih godina prošlog veka feljton Solunci govore u dnevnom listu Ekspres politika izaziva neslućeno interesovanje. Prvi put posle Drugog svetskog rata i zavođenja komunizma javnost saznaje o najuzvišenijem trenutku nacionalne istorije, o herojima u opancima i njihovim mudrim vojvodama, ćušnutim na marginu zaboravljanja. Sa scene Narodnog pozorišta Solunci govore i osvetljavaju jednu strašnu i uzvišenu epopeju. Točak istorije se pomera, srpsko pamćenje pod totalitarističkim embargom polako otvara zamandaljene stranice istorije…

„Pao je, kaže, komunizam ali se komunisti sjajno drže“. Među mnogim, zaboravljenim i neznanim stradalnicima iz podruma tajni crvenih dželata izvukao je Vidosavu Trkuljac, kojoj se kao i Draži ne zna groba ni mramora. Vidosavu su komunisti doveli, pripremljenu da svedoči protiv Draže. Oni koji su je videli opisuju je kao visoku i vitku ženu četrdesetih godina, prodornog glasa. Govorili su da je izbeglica iz Hercegovine.

Na njeno svedočenje računali su državni tužilac Miloš Minić i Dražin branilac Dragić Joksimović, beleži Antonije u trećem tomu „Crvene kuge“.

Istražni sudija Josif Malović naređuje stražarima da uvodu svedoka Vidosavu Trkuljac. Ušla je čvrstim korakom smelo kao neko ko nosi pravdu u rukama.

Kada je ugledala Dražu na optuženičkoj klupi uzviknula je „gospodine đenerale!“.

„Na to je Malović vrisnuo:

– Ne tako! Ne oslovljava se on tako. Kažite optuženi.

Vidosava je na ove reči smelo uzvratila :

– Optužen od vas i od komunističke partije, ali nije optužen od mene i od srpskog naroda.

Vidosava ništa više nije mogla da kaže jer su dvoranu ispunili preteći uzvici prerušenih oznaša:

– Smrt svedoku! Smrt svedoku.

Za Vidosavu je suđenje bilo završeno. Izneli su je iz sudnice i više je nikada niko nije video.“

I sam autor ovih potresnih scena, hronike smrti, patnje i stradanja, srpskog naroda pod komunistima, osetio je „pravdoljubivost“ Brozovog komunizma.

„Srbija nema čemu da se nada, za nju nema milosti“, obećao je Broz u svom prvom obraćanju posle Drugog svetskog rata. I održao je reč.

„I ovo što se danas događa posledica je umobolne Brozove vladavine i srpskih komunista. Broz bi bio niko i ništa bez srpskih komunista. Enver Hodža je vraćajući se iz Beograda sa ordenom narodnog heroja Jugoslavije, svojim građanima obećao da će Kosmet biti sastavni deo velike Albanije“, podseća čiča, nesalomivi borac za srpstvo i istinu. I to u vreme kada je to bio ogroman rizik.

„Kosovo nije ravnica, ni dolina, ni brežuljak, ni gora, ni žitno polje kraj Laba i Sitnice. Kosovo je duša Srbinova, krv njegova, rana nezaceljena. Njegova kletva i molitva, njegovo pamćenje i kolevka u kojoj je, sa svakom kapi mleka, dok je bio dete primio svetu pričest iz majčinih grudi.

Kosovo je nebeski vrh odakle nas motre bistre oči čestitoga Kneza koji danas plače i pita se: čime to trgujemo. O, moji Srbi!?“

Nije današnja struktura dala Kosmet. Dao ga je između ostalih, pop Vlada Zečević. Brozov komesar i pukovnik, prvi Brozov ministar unutrašnjih poslova Srbije. On je zabranio Srbma da se vrate na svoja ognjišta. Onim mučenicima, izbeglim u vreme okupacije da ne bi bili poklani. Pričao mi je sveštenik da se sreo sa Vladom Zečevićem neposredno pred njegovu smrt i da mu je bivši ministar policije i bivši sveštenik, rekao:

– Proto ja sam izdao Boga.

Izdali su Boga svi oni koji su se odrekli svojih očeva“.

Robijao je, Antonije, sedam godina u Sremskoj Mitrovici i to sa takvim veličinama kakvi su bili dr Stevan Moljević, (preminuo u zatvoru), dr Đuro Đurović, dr Vojin Andrić, dr Kosta Kumanudi, advokat Dragić Joksimović, takođe umro na robiji, profesor Sava Banković i književnik Borislav Pekić.

Baveći se svojim patriotskim poslušanjem Antonije Đurić je imao tu sreću da upozna veliki broj ratnika iz Prvog svetskog rata. Da se sa njima druži, razgovara sačuva za potomstvo njihova dragocena svedočanstva.

„Poznavao sam junake, prekaljene ratnike. Naši očevi i dedovi su bili moralno čisti. Srbija je bila zemlja moralnog zdravlja, moralne istine…, zemlja koju je voleo i cenio svet, a neprijatelji je poštovali.

Kada su iz Beča generalu Poćoreku poručili da izvrši samoubistvo zbog sloma ofanzive i poraza na Ceru i Kolubari odgovorio je da će to učiniti ako i jedan austrijski general pobedi srpsku vojsku“, priča Antonije Đurić, moj prijatelj i kolega, čovek koji nikada u životu nije pravio kompromis sa istinom.

Jedne davne večeri, dok smo sedeli kod „Orla“ u blizini Politike, Antonije je pričao o prikupljenog građi za „Crvenu kugu“ i u trenutku je pomenuo Voju Mišića, sina proslavljenog vojvode Živojina kao pripadnika partizanskog pokreta koji je svedočio protiv svog oca i Draže Mihajlovića, za razliku od starijeg Aleksandra, oficira Ravnogorskog pokreta, streljanog od Nemaca i pored ponude za pomilovanje.

– U vama je pola nemačke krvi. Vaša majka Elza je Nemica, rekao je Aleksandru oficir Gestapoa.

– Ta polovina moje krvi je istekla na Kolubari, prkosno je uzvratio Aleksandar Mišić, stajući odlučno pred streljački vod. Poslednja želja mu je bila da otpertla čizmu. Sazuvši se njome je gađao nemačke vojnike i tako na simboličan način i u zadnjim sekundama života nije prestao da pruža otpor.

„Voja je bio nešto drugo. Komunista koji je obrukao oca“, reče uzdišući Antonije.

„Nemoj obraza Ti, to da objaviš zbog Živojina, zavapi Mileta, vojvoda i profesionalni Srbin iz Podgorice, čiji smisao života, bezmalo tri decenije je oponašanje đenerala Draže Mihajlovića.

„To je istina i ona je samo jedna. Vojvoda Živojin Mišić je junak i besmrtnik, njegov najmlađi sin je komunista i otpadnik“, bio je neumoljiv Antonije.

Smrt Josipa Broza Antonija zatiče na radnom mestu novinara Ekspres politike.

Uredno sa ostalim zaposlenim i ožalošćenim kolegama silazi u svečanu salu na komemoraciji povodom Brozove smrti.

Antonije kao član ožalošćene porodice zauzima centralno mesto u prvom redu. Tik uz direktora i ostalo rukovodstvo.

Konferensije poziva da se minutom ćutanja oda počast Josipu Brozu. Čuju se uzdasi, škripa stolica, poneki jecaj, ranjenih drugova i drugarica.

Antonije Đurić, novinar Ekspres politike nezainteresovano ostaje da sedi. Nastaje komešanje, povlačenje za rukav.

„Ustani Antonije“, šapatom naređuje direktor.

„Ja tom zlikovcu ni mrtav neću ustati“, prolama mramornu tišinu Antonijev glas. Odsedeo je minut ćutanja i izašao iz sale da ne bi slušao hvalospeve o Titu.

Jednog Vaskrsa Gospodnjeg u prepuni politikin lift ulazi direktor Aleksandar Bakočević i pozdrava kolege:

„Drugovi i drugarice zdravo!“, prodornim glasom se obraća Bakonja kako su ga šapatom zvali zaposleni.

„Vaistinu zdravo“, odgovori ležerno Antonije.

Povodom stogodišnjice Prvog svatskog rata, kao omaž ovom izuzetnom i časnom srpskom peru „Princip Pres“ sprema vredan poduhvat, izabrana dela Antonija Đurića u šest knjiga pod nazivom „SRPSKA EPOPEJA 1914-1918“.