Apel za odbranu Kim na Starom gradu: Pitanje Kosova je pre svega moralno

„Za nas je ovo pitanje pre svega etičko, moralno. To je pitanje 120.000 naših sunarodnika, građana na Kosovu i Metohiji. Niko ne spominje Oliveru Radić, profesorku Gimnazije iz Orahovca, Živojina Rakočevića, pisca i direktora Kulturnog centra u Gračanici, niko ne spominje profesorku Mitru Reljić iz Kosovske Mitrovice„, istakao je Miloš Ković

U petak, u Sali beogradske opštine Stari Grad održano je predstavljanje Apela za odbranu za Kosova i Metohije. O ovom dokumentu i pitanjima srpske politike prema Kosovu i Metohiji govorili su profesori Miloš Ković i Milo Lompar, docent Pravnog fakulteta u Beogradu i predsednik DSS-a Miloš Jovanović i filmski reditelj i potpisnik Apela Danilo Bećković.

Pred oko trista prisutnih slušalaca govornici su obrazložili politički trenutak u kome je nastao Apel, njegov medijski tretman, odziv javnosti, prirodu rešenja „kosovskog pitanja“ koju trenutne srpske vlasti zagovaraju i druga relevantna pitanja srpske politike prema Kosovu i Metohiji.

Okupljenima se prvi obratio Miloš Ković koji je prvo predstavio govornike. Zatim se pozabavio prirodom ovog dokumenta, njegovim odjekom u javnosti i dosadašnjim radom na njegovom promovisanju. Prema Kovićevim rečima, tekst Apela su potpisale različite generacije javnih ličnosti. Iako je on nastao u okvirima Političkog saveta Demokratske stranke Srbije reč je o nestranačkom i nadstranačkom dokumentu u čijem su nastajanju učestvovala neka od vodećih pera savremene srpske kulture. Ković je istakao da imena ovih ljudi još uvek nisu obelodanjena kako bi bio izbegnut medijski linč kojem je izložen mitropolitit Amfilohije.

Ković je ponovio da su ovaj Apel potpisali ljudi različitih pokolenja prisutni u srpskoj javnosti, kulturi i naučnom životu i da su neki od njih prvi put na ovaj način artikulisali svoj politički stav o Kosovu i Metohiji. Ković je istakao da su tu ljudi iz sveta filma, pored Danila Bećkovića, Ivan Jović, Goran Radovanović, Dušan Milić, Predrag Gaga Antonijević, a Bećković je spomenuo pored njih i Dimitrija Vojnova, Marka Paljića, Igora Stankovića i druge. Među potpisnicima, nastavio je Ković, nalazi se i dvanaest arhijereja Srpske pravoslavne crkve, među kojima su mitropolit Amfilohije, episkop Atanasije, episkop raško-prizrenski Teodosije, episkop šabački Lavrentije i drugi.

Otprilike je tu i isti broj članova SANU koji su potpisali Apel, među njima i Matija Bećković, Dragoslav Mihajlović, Milosav Tešić, Predrag Piper, Kosta Čavoški, Danilo Basta i drugi. Apel je potpisalo blizu dve stotine profesora Univerziteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kosovskoj Mitrovici, Banja Luci i Istočnom Sarajevu. „Ovaj Apel je od početka dobio svesrpske dimenzije“, podvukao je Ković. Bilo je premišljanja, podsetio je Ković, da li bi ovaj dokument trebalo da potpišu i Srbi koji ne žive i ne rade u Srbiji, no, ta dilema je brzo otklonjena. „Ako odete u Crnu Goru ili Republiku Srpsku, možda ćete naći čak i više ljudi kojima je na srcu Kosovo i Metohija, nego što je to možda u Šumadiji ili mojoj Mačvi“, istakao je Ković. U ovom trenutku, rekao je Ković, ima 13.500 potpisnika Apela za odbranu Kosova i Metohije koji se potpisali na sajtu Ne odustajemo. Sada se potpisi prikupljaju i na različitim punktovima – počeli smo od Šapca a slične akcije prikupljanja potpisa biće organizovane i u drugim mestima u Srbiji.

„Iza Apela, ja bih se usudio da kažem, stoji obrazovana srednja klasa“, procenio je Ković. Među potpisnicima su i oni koji imaju određeno iskustvo u vođenju spoljne politike i učestvovanja u međunarodnim odnosima. Tu je i jedan broj Srba sa Kosova i Metohije.

Takav Apel, nastavio je Ković, napisan je u dobroj volji da se utiče na tok pregovora o Kosovu i Metohiji i to na taj način da se zatraži odustajanje od ishitrene a dalekosežne odluke koju je neko nekome obećao za mart ili april. U Apelu ne stoji – razjasnio je Ković – da su njegovi potpisnici protiv priznanja KiM: tu stoji da su njegovi potpisnici protiv potpisivanja „pravno obavezujućeg sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine“ i svih posledica koje bi iz ovakvog čina proistekle, protiv podele Kosova i protiv stolice za Kosovu u UN pod ma kojim uslovima.

Ković je izneo pretpostavku da je ovo najviše zabolelo vlasti, s obzirom da smo svedoci da je „kosovsko pitanje“ postalo igra reči u kojoj treba na dnevnopolitički najprihvatljiviji način definisati teške ustupke koje treba da napravi Srbija. „Naša poruka je čemu žurba – zamrznite konflikt“, podvukao je Ković.

Ković je zatim izložio „medijsku istoriju Apela“. Pre nego što je dokument završen i objavljen on je procurio. Ković je podsetio da je list Blic na volšeban način došao u posed ovog dokumenta i počeo da objavljuje njegove fragmente i da „optužuje“ za autorstvo mitropolita Amfilohija. Ković je rekao da su tvorci Apela odlučili da ga brže objave nego što se računalo zbog čega su prvobitnoj listi potpisnika nisu ličnosti koje bi ga potpisale da je priprema nešto duže trajala. Ideja je bila da se Apel objavi na Badnji dan, podsetio je, kako bi Srbi svugde mogli na Božić da misle na svoju braću sa Kosova i iz Metohije.

Politička i medijska reakcija na Apel išla je u nekoliko pravaca: on je prvo prećutan i u medijima koje kontrolišu vlasti i u većem delu medija koji kontroliše prozapadna opozicija – „Politika“ nije prećutala jer je plaćen oglas i tekst Apela objavljen na 31. stranici lista (od moguće 32 stranice). Javni servis je Apel prećutao iako u udarnim terminima navodi uzgredne izjave uglednika kako od Kosova treba

odustati. To ovde nisu našli za shodno. Potom su, naveo je Ković, usledili napadi – službenik Vlade Srbije Marko Đurić rekao je kako iza dokumenta stoji DSS i da njegovi tvorci „reže i zavijaju“. „Među tim ljudima koji reže i zavijaju su i profesori Marka Đurića“, začudio se Ković.

Zatim je krenula medijska antikampanja: paljba je usmerena na mitropolita Amfilohija. Kovićev utisak je da su hteli da zaplaše Crkvu i kao da je sve unapred bilo pripremljeno za ovaj napad. „Videli smo kako su se neki ljudi osramotili učešćem u toj kampanji“, podvukao je Ković.

Apel se prećutkuje i otpočelo je njegovo predstavljanje putem tribina. Prva takva tribina održana je u Šapcu a slični događaji biće i dalje organizovani. Cilj je, rekao je Ković, da potpisnika bude što više – sadašnja brojka od 13.500 potpisnika je za ovo pitanje, po njegovom sudu, prilično mala.

Ković je svoje izlaganje završio podsećanjem šta je u stvari cilj ovog Apela. Ovo nije, po njegovim rečima, učinjeno sa ciljem da se oduzmu vlast ili resursi čije raspolaganje ide sa vlašću, već se potpisnici Apela svojim imenom i prezimenom izjašnjavaju šta misle o Kosovu. „Za nas je ovo pitanje pre svega etičko, moralno. To je pitanje 120.000 naših sunarodnika, građana na Kosovu i Metohiji. Danas se kaže da je to tamo neki Zdravko, Zvonko, spominju se imena mafijaša, to su neki ljudi koji dobijaju dve plate, da je to divlji Zapad. Niko ne spominje Oliveru Radić, profesorku Gimnazije iz Orahovca, Živojina Rakočevića, pisca i direktora Kulturnog centra u Gračanici, niko ne spominje profesorku Mitru Reljić iz Kosovske Mitrovice“, istakao je Ković.

Ovo je takođe, ukazao je Ković, pitanje građanske svesti. „Pitaju neki šta imame od zamrznutog konflikta? No, šta je alternativa – da prepustimo naše sugrađane državi Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja, a kasnije i Edija Rame?“, upitao se Ković.

No, to je, nastavio je Ković, i strateško i geopolitičko pitanje, pitanje elementarnih znanja o međunarodnim odnosima. „To je pitanje opstanka Republike Srbije jer je upitno da li ćemo zadržati rasparčavanje na Kosovu ili ćemo čekati one koji hoće da nas rasparčaju u Sjenici ili Novoj Varoši ili u Bujanovcu, Nišu, Novom Sadu ili Banjoj Luci“, upitao se. To je takođe i pitanje regionalne bezbednosti i šire pitanje stabilnosti evropskog i svetskog poretka.

Posredi je i ekonomsko pitanje, rekao je Ković, zbog ekonomskih resursa i rudnih bogatstava na Kosovu i Metohiji.

No, naveo je Ković na kraju ono što je po njegovim rečima na prvom mestu – to je pitanje Kosovskog zaveta. „To je pitanje ko smo, šta smo, odakle dolazimo i kuda idemo. I da li ćemo biti ono što jesmo ukoliko izdamo Kosovo, ukoliko izdamo sto dvadeset hiljada naših sugrađana. Naravno da ćemo nastaviti svoje živote sutradan ali pitanje je ko ćemo biti kada se pogledamo u ogledalo i ko ćemo biti kada budemo sreli svoje potomke“, podvukao je Ković. Aleksandar Vučić stalno zloupotrebljava našu decu tobože brinući o njihovoj bezbednosti – no pitanje je da li ćemo našu decu braniti u Prizrenu ili Peću ili u Nišu ili Beogradu, rekao je Ković. „Šta će nam naša deca reći ako izdamo Kosovo i Metohiju, da li će nas se stideti?“, upitao je na kraju svog izlaganja Ković. „Tu smo u srcu priče o nama u poslednjih šest vekova i hoćemo li se svega toga odreći.“

U svom izlaganju profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Milo Lompar sažeo je neka od ključnih pitanja savremene srpske političke situacije. Lompar je na početku svog izlaganja, koje je u više navrata prekidano aplauzima publike, ukazao da je u srpskoj stvarnosti pitanje Kosova višeslojno. Ono se pojavljuje, nastavio je Lompar, kao državno pitanje odnosno hoće li „jedna država da ozvaniči prestanak svog postojanja na delu svoje teritorije“. To je dalekosežno pitanje, ukazao je Lompar jer odricanjem od suvereniteta na delu teritorije država se nalazi u ozbiljnoj opasnosti da uopšte prestane da postoji na celoj svojoj teritoriji.

S druge strane, ukazao je Lompar, pokazalo se još jedanput da je pitanje Kosova i Metohije pitanje vlasti. Sve srpske vlasti su, prema Lomparovim rečima, u izvesnoj meri postavljale ovo pitanje u vezi sa svojim opstankom i čini se kao da je ovde po prvi put reč o jednoj vlasti koja monopolizuje instrumentalnu dimenziju pitanja Kosova i Metohije. Lompar je zatim ocrtao kratku genezu odnosa različitih srpskih vlasti od 90–ih godina naovamo prema kosovsko-metohijskom pitanju. Prema Lomparovom sudu srpska Vlada od 2008–2010. godine utrla je jedan put kojim Vlada posle 2012. godine „odlučno i sve brže i brže ide“.

Kako Lompar objašnjava, to je postignuto jednom „propagandnom matricom“ po kojoj se pitanje KiM instrumentalizuje tako što se ono „depolitizuje“. Dovodi se, putem agresivne i kontinuirane medijske propagande, u neobrazloženu vezu sa opštim ekonomskim napredovanjem, elementarnom bezbednošću građana i drugim pitanjima. „To je oblik depolitizacije; pretvaranje jednog političkog, državnog pitanja, u jedno sasvim drukčije pitanje“, razjasnio je Lompar. Po Lomparovom sudu ovo je zgodan manevar praktikanata vlasti zato što on pobuđuje emotivnu stranu slušalaca „čime ih usmerava u željenom pravcu“.

Ovakav manevar je, po Lomparovom mišljenju, nužan za ovakvu vrstu vlasti koju najbolje opisuje postmoderni termin „simulakrum“. Ova reč označava spajanje dve različite težnje ove vlasti – „ona bi da bude u isto vreme i patriotska i izdajnička!“ „Da bi to postalo moguće publika mora da poludi“, razjasnio je Lompar. Da bi se ova medijska operacija izvela glavni glumci se izlažu vanrednim naporima, postaju nervozni i ta nervoza se manifestuje u javnom prozivanju pojedinaca koji su ovaj Apel potpisali, ukazao je Lompar.

Cilj je ove vlasti, podvukao je Lompar, „da se Kosovo i Metohija šaptom predaju“. Ono što je ovaj Apel pokazao jeste – da to nije moguće. „Jednostavno rečeno, kosovska tradicija srpske politike je njena konstanta“, podvukao je Lompar.

Takva situacije je moguća ako i samo ako imamo jednu vlast koja sprovodi politiku protivnu intimnom opredeljenju većine njenih glasača, podvukao je Lompar. „Snaga simulakruma je u tome da vas navede da postupate suprotno vašim uverenjima“, objasnio je Lompar. Stalno se menja i izmešta težište diskusije kako bi, nastavio je Lompar, glavna odluka – a to je učlanjenje Kosova u UN – prošla nezapaženo.

Treći aspekt kosovsko-metohijskog pitanja je, po Lomparovim rečima, možda i najvažniji. Reč je o kulturnom aspektu. Ako bi se dalekosežna odluka o kojoj je Lompar govorio donela prirodna posledica će biti ono na čemu se već decenijama radi – izmeštanje Gračanice i Dečana iz okvira srpske kulturne baštine, prvo izmeštanjem u okvirima Uneska iz državno-pravnog okvira Srbije a potom postepena desrbizacija. Ta odluka bi, po Lomparvom sudu, dalje označila pokušaj dezintegracije Srpske pravoslavne crkve. „Ukoliko bismo se mi složili sa tim mi bismo se u stvari složili sa nečim što objektivno rečeno predstavlja radikalnu redefiniciju ukupnog postojanja ovog naroda u jako dugom periodu“, podvukao je Lompar. Lompar je istakao da potpisnici ovog Apela smatraju da ovo nije ispravno.

Posle Lomparovog izlaganja govorio je reditelj Danilo Bećković. Bećković je ocenio da bi po svoj prilici potpisnika Apela mlađe generacije bilo mnogo više da je obaveštenje o Apelu bilo ranije obnarodovano. Među takvim ljudima je, naveo je Bećković, i glumac Slaviša Čurović koji je bio u publici i koga je Bećković i pozdravio.

Prema Bećkovićevim rečima, koji se oslonio na ranije izlaganje Miloša Kovića, „Kosovsko pitanje“ se sve više nameće kao „jezičko pitanje“ – vlasti pokušavaju da nas zaplaše i zbune terminologijom koja se koristi. „Konstantno tražimo novu definiciju da objasnimo na koji ćemo to način izdati Kosovo a da to tako ne izgleda i da kada jednom pročitamo to što smo potpisali kažemo sebi da to ipak nije priznanje“, ukazao je Bećković. Sama reč priznanje je prema Bećkovićevim rečima izgubila svoju težinu jer se ono, u strogo formalnom smislu, više ni ne traži.

Diskurs o Kosovu i Metohiji koji je, po Bećkovićevom sudu, nametnut u javnoj sferi zasnovan je na terminološkoj konfuziji. Ono što se konstantno govori, a na šta je Bećković ukazao, jeste da se konstantno govori kako mi moramo da prestanemo da lažemo sebe i da prihvatimo šta je realno stanje stvari na Kosovu. Po njegovim sudu ti ljudi su u pravu samo što ta istina i to realno stanje o kojima oni govore su u mnogo čemu drugačiji. „Jedna od osnovnih istina o Kosovu i Metohiji je sledeća: ako mi pristanemo na ono što nam se sada sprema u martu ili aprilu možemo da računamo da u sledećih pet, deset ili najkasnije dvadeset godina na Kosovu i Metohiji više neće biti Srba. To je prva i osnovna istina koju moramo da prihvatimo i koju moramo da sagledamo i da se oko toga ni malo ne zavaravamo“, podvukao je Bećković.

Bećković je takođe ocenio da je u slučaju povlačenja srpske države sa KiM neupitno otuđenje srpskog kulturnog nasleđa a možda čak i fizičko uništenje dragulja srpske pravoslavne umetnosti. „Te iste ljude od kojih očekujemo da će čuvati naše manastire i da će čuvati naše ljude mi teretimo za ratne zločine“, podvukao je Bećković. „Sa tim istim ljudima za koje svakog dana naši ministri govore da su najveći zločinci od kako je sveta i veka smo dužni da potpišemo pravno obavezujući sporazum i ja verujem da će oni zaista čuvati naše manastire, sve dok ih ne poruše“, podvukao je Bećković.

On je podelio i neka svoja lična iskustva sa Kosova i Metohije. Bećković je ukazao da se u nekim srpskim sredinama susretao sa „strašnim starozavetnim sudbinama“. Podelio je iskustvo čoveka iz Orahovca kome je u dva navrata spaljena kuća kada je vodio svoje teško obolelo dete na lečenje u Beograd. U Suvom Grlu su se meštani spasili tako što su podigli top na obližnje brdo i tako sprečili pogrom! To je jedino srpsko selo u tom kraju odakle stanovništvo nije izbeglo. Meštani ovog sela bili su žrtve etnički motivisanih ubistava, podsetio je Bećković.

„Ono što mi postižemo pravno obavezujućim sporazumom je da sve ove stvari legitimišemo i da se onda sve ovo radi bez ikakve kontrole. Trenutno naš jedini mehanizam da odbranimo Kosovo i Metohiju je naše pravo da branimo Kosovo i Metohiju. Dok se tog prava ne odreknemo naša reč će tamo nešto važiti“, podvukao je Bećković.

Bećković je ukazao da se ovih dana spominje i referendum o Kosovu i Metohiji ali da onaj ko najavljuje referendum – a ko je tobože posednik svih znanja o vođenju države – nije voljan da saopšti svoje opredeljenje po ovom pitanju. „Kada se govori o sudbini Kosova i Metohije iz nekog razloga smo konstantno ucenjeni sudbinom svoje dece. Jedna od tih fraza je da ne smemo da žrtvujemo budućnost svoje dece zbog Kosova i Metohije. Ali mi time zapravo žrtvujemo deo svoje dece, one na Kosovu, kako bi ostala deca, u Beogradu, lepše i udobnije živela“, istakao je Bećković. „Kao da je njima lakše da tamo ostanu nego što je nama lako da sedimo u Beogradu i da iz Beograda jednostavno poručimo da ne pristajemo na nezavisnost.“

Predsednik Demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović je na početku svog izlaganja ukazao da se Srbi, ukoliko predaju Kosovo i Metohiju, „ispisuju iz istorije“. Jovanović je ukazao da u atmosferi bujanja postmodernog individualističkog i konzumerističkog ludila uz demografske trendove koji su za Srbe zastrašujući ako izgubimo ono što je „srpska vertikala“ teško je videti kako jedan narod veličine od sedam ili osam miliona može da opstane.

Ovaj Apel je, prema Jovanovićevoj oceni, bez obzira na to što je ponikao u okvirima Političkog saveta DSS-a nadstranačka stvar. Po njegovom sudu Apel je važan ali ne kao poslednji napor jedne borbe za KiM koja jenjava „već kao početak da u jednom trenutku stvari preokrenemo“. Jovanović je ukazao da prava borba tek predstoji jer će se uskoro otvoriti poslednja faza pred rešenje „kosovskog pitanja“ – onakvog rešenja koje Zapad priželjkuje i na kakvom rešenju radi.

Prema njegovom sudu, vlasti će uskoro najaviti kako veruju da to rešenje treba da izgleda: to rešenje će iziskivati neminovnu promenu Ustava što podrazumeva i referendumsko izjašnjavanje građana. „Taj referendum, poznavajući Srbe, neće proći lako“, podvukao je Jovanović. On je naveo da će se narednih nekoliko meseci intenzivno raditi na obaveštavanju javnosti šta nas čeka i šta je alternativa ovoj bezumnoj politici.

Jovanović je ocenio da je osamdesetak procenata političke klase na „briselskom stanovištu“ dok je svega dvadesetak posto na „srpskom stanovištu“ ali je iskazao i svoju nadu da situacija sa narodom stoji obratno.

Naveo je da se od Srbije traži ono što se tražilo od decembra 2007. godine – prihvatanje dokumenta koji je tada izneo Volfgang Išinger a prema kome odnose Beograda i Prištine treba urediti „po modelu dve Nemačke“ iz 1972. godine (potpisivanje „Fundamentalnog sporazuma“, koji je zapravo bio sporazum o priznanju).

Taj sporazum, razjasnio je Jovanović, u više navrata spominje dve Nemačke „kao države“, spominje obostrano poštovanje teritorijalnog integriteta, nepovredivosti granica i suvereniteta. To je gotovo najeksplicitniji oblik priznanja koji postoji u međunarodnim odnosima, naveo je Jovanović. Eksplicitniji oblik priznanja je navođenje čina priznanja u posebnom aktu jedne države i to će biti odstupnica koja će vlastima, po Jovanovićevom mišljenju, poslužiti kao glupavo opravdanje. Jovanović je ponovio da je to ono što se tražilo od nas pre deset godina i što je ušlo u pregovarački okvir za pristupanje Srbije Evropskoj uniji.

Sve ovo nas, po Jovanovićevom sudu, čeka u 2018. ili najkasnije tokom 2019. godine i to je ono čemu treba da se odupremo i nešto čemu možemo da se odupremo. „Ja prosto ne znam kako bi se Gorski vijenac čitao nakon toga? Kako da čitate Gorski vijenac a da ste predali Kosovo? To je prosto nemoguće! Sve gubi svaki smisao u šest vekova slobodarske istorije ovog naroda“, istakao je Jovanović

Jovanović je sugerisao u kom pravcu treba delovati u ovakvim okolnostima. Prvo, ovaj konflikt treba držati u stanju zamrznutosti – to znači nema rata, nema ni političkog rešenja. „Ni ne treba da bude političkog rešenja jer u ovim međunarodnim okolnostima političko rešenje ne može da ide u našu korist, ne može da bude saglasno srpskom nacionalnom interesu i tačka“, podvukao je Jovanović. To ne bi bio jedini takav slučaj u svetu i ništa se katastrofalno ne dešava u tim brojnim slučajevima širom sveta.

Drugo, po njegovom sudu, treba napraviti suštinsku distinkciju između prava države Srbije nad Kosovom i Metohijom i ljudskih, ličnih i kolektivnih, prava kosovsko-metohijskih Srba. Treba, nastavio je, iz glave izbaciti pogubnu ideju da ćemo time što ćemo Srbiju izbaciti sa Kosova olakšati položaj svojih sunarodnika na Kosovu. „Mi baš zato što mislimo na Srbe na Kosovu i Metohiji znamo da ne treba da prihvatimo secesiju Kosova i Metohije“, podvukao je Jovanović.

Treće, nastavio je Jovanović, nastavili bismo razgovor o Kosovu i Metohiji pod okrilje Ministarstva za Kosovo i Metohiju, koje treba ponovo uspostaviti, i to tako da bismo vodili razgovore da se ne ugroze suverena prava države Srbije nad Kosovom i Metohijom. „Suverenitet je apstraktan pojam. Nije bitno da li ga u nekom trenutku vi vršite ili ne. Važno je da ga de jure imate a mi ga imamo“, podvukao je Jovanović.

Jovanović je kao četvrtu tačku istakao reafirmaciju uloge međunarodnog prava i Rezolucije 1244 koja je još uvek jedini međunarodno pravno obavezujući dokument o KiM.

Peta tačka koju je Jovanović predložio je utvrđivanje vrlo ozbiljne strategije za opstanak Srba na KiM koja bi podrazumevala finansijska davanja, državno preuzimanje strateški važnih privrednih objekata i druge, slične mere.

Šesti element strategije koju je Jovanović skicirao je otvaranje rasprave o Evropskoj uniji, jer tobože zbog priključenja ovoj organizaciji Srbija mora da amputira deo svoje teritorije a članstvo u njoj niti je izvesno niti su pozitivni efekti verovatni, čak iako Srbija postane članica.

Posle ovih izlaganja usledila je rasprava, komentari i pitanja. Prema rečima Slaviše Čurovića, na eventualnom predstojećem referendumu treba biti krajnje oprezan pošto će vlast raspolagati, kao u Crnoj Gori, sa mnogo većim finansijskim resursima i neće se uzdržavati da ih upotrebi kako bi došla do ishoda kakav joj odgovara.

Jedan student i guslar sa Kosova i Metohije ukazao je da je ovaj Apel onakva politička akcija kakvu je dugo priželjkivao i da je u njemu sažeto i njegovo političko vjeruju.

Stanje stvari https://stanjestvari.com/2018/02/03/apel-za-odbranu-kim-na-starom-gradu/