АСК реагује на Кривокапићеву посјету Солуну којом треба да обезбиједи инвестиције, а деценијама жмури на милионе Прве фамилије

Пише: Божидар Ровчанин

Дивно ли је живјети у систему гдје АСК не констатује Форбсову листу и не консултује новинаре и политичаре који ево деценију говоре о првом милиону, тада премијера, а данас предсједника државе.

Дивно ли је живјети у окружењу зграда и облакодера чији су власници, како шушка чаршија, а чаршија је шија која непогрешиво улази у све поре друштва, бивши министри, градоначелници, судије, безбједњаци и полицајци. Дивно ли је живјети у средини гдје све се зна, а АСК истражује мотиве и финансијере посјете премијера Кривокапића Солуну и Светој Гори! Да га није Апостолопулос случајно подмитио.

Опасни су ти Грци, бродовласници, трговци, философи и хотелијери. Само што Перовићева Елена не зна да нису баш сви као Статис и да мотив државника некада може одиста лежати у родољубљу и искрености, па чак бити и духовне природе – спиритуалне, што би рекли модерни езотеричари, а не да има само криминалну позадину, која се одомаћила и постала тридесетогодишња црногорска политичка и друштвена пожељност и нормалност.

Па АСК промптно реагује на Кривокапићеву посјету Солуну којом треба да се обезбиједе инвестиције, а деценијама не реагује на милионе Прве фамилије. Неко каже да су у питању и мелеарде. Шта је са накитом само и са сатовима, са одијелима, ципелама и патикама…какво је то покућство Прве фамилије? Откуда све те вредноте?

Је ли нормално да су након Јануарске револуције, када је госпођа Перовић била тек дјевојчица, Ђукановићи постали милионери, а нијесу направили нити једну фабрику, макар шибица. Прва производња им је ова, када су запослили водотоке и сунце на небу које ниђе није тако плаво – ББ СОЛАР.

Нуде нам сада медији, који заборавили и Можуре и друге предизборне милионске оптужбе ДФ-а, Демократа и УРЕ, нуде нам ексклузиву: да ли улазак на Свету Гору кошта 50 или 60 евра!!! О чему ми причамо и шта се то грађанима нуди? Ко је та Перовићева затечена на челу АСК- а након 30.августа? Какав је то мазохизам да из наводног страха од реваншизма – да се не огријешимо о оне који су се огријешили и о Бога и о народ, остављамо „џелате“ на позицијама. Ако не направимо хируршки рез и „плишану револуцију“, али ипак револуцију, свакога дана ће нам се дешавати „пузећи државни удари“.
И закони и Устав су само алатке у рукама власти.

Прича да је закон изнад свих, да је то надумни феномен који само деперсонализован дијели истинску правду је утопија на коју џемпераши и нво лихвари хватају поштене професоре идеалисте. Лоши студенти и уличари су те алатке користили тако добро да када су некога уништавали: само су примјењивали закон! Ми данас посматрамо већину која помоћу алатки закона није способна или заиста не жели да “ само примијени закон“ и “ обрачуна се“ са онима који су маестрално законски “ убијали“ стручњаке и одлучивали о њиховим судбинама, а данас се још позивају на закон јер су свјесни да „електричну столицу“ закона у ЦГ нема ко да укључи.

Некада се говорило – таман смо све заслужили када нас нема! Али грађани су показали и доказали да нијесу заслужили страдање и ново-старо ропство. Јер када га је (Грађанина) било и када је урадио оно што се од њега очекивало, није било некога да га достојанствено и поштено заступи. Доказ је протекла година! Премијер то није могао јер га није подржала већина.

Подржала га је гласовима, али није политички и искрено. Већина то није хтјела јер се борила за превласт и надмоћ у позицији власти. И они који су га подржавали политички то су радили како би намакли неки политички поен, као што су са истим мотивом они други одбијали да га подрже.

Преко главе Премијера су се доказивали – једни да су политичке патриције, други да су политички плебејци и сви су задовољавали само своје тренутне интересе и симпазитере, а не њихову једину, заједничку потребу – да власт нипошто не буде стара и да се заживи боље и праведније. Наш циљ је остао гдје је и био прије 30. октобра, а ми смо укопани у побједничкој изборној ноћи и ништа више од тога.

Доста за историју као науку која биљежи све друштвене трептаје, али за живућу реалност која очекује промјене, премало.

Парламентарни избори нијесу одлучивали о предсједнику државе, али је коалиција макар метафорички прогласила његов пораз. И није ми толико неутјешно жао што није детонизован, колико ми је жао што сваким даном пере своју биографију и злодјела, обичним протоком времена и нашим аветлуком.

Он у Љубљани, а ми на маргинама унутарпартијских самита.

Сами пали, сами се убили.

Прочитајте ЈОШ:

Поруке лидера ДФ-а након састанка са Кривокапићем: Спремни смо за озбиљан и поштен договор

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: