Autorski tekst prof. dr Gorana Vasina: „Srbija i Republika Srpska: istorija, kultura, nasleđe, sigurna budućnost u izazovima geopolitike (3. deo)“

Autor: prof. dr Goran Vasin

U analizi istorijskih činjenica posebno mesto i važan period za srpsku novovekovnu istoriju predstavlja Kalajev režim. U dugom nizu ustanaka i borbi za samostalnost 1852–1862. i 1875–1878. Srbi u Bosni i Hercegovini, uz podršku Srbije i Crne Gore, krenuli su putem izgradnje sopstvene državnosti sa ciljem oslobođenja i ujedinjenja sa Beogradom i Cetinjem. Sa druge strane, zajednička istorija, politika i duhovnost davali su podstreka Srbiji i Crnoj Gori da dugi niz decenija rade na osmišljavanju i objedinjavanju nacionalne misli, kako se tada govorilo, sa zajedničkim ciljem oslobođenja od osmanske vlasti i potom ujedinjenja u jedinstvenu državu. Programi, govori i ideje koji o tome svedoče nebrojeni su i bilo bi potrebno puno stranica da bi se analizirali i svakako su nova i vredna tema za dalje pisanje. Nedvosmislena je činjenica da uspon srpske ideje budi prostore na kojima žive Srbi i da je spoljna politika obe srpske države bila usmerena u tom smeru, baš kao i ideje i akcije ustanika u Bosni i Hercegovini u značajnoj meri u 19. veku. Zajedništvo je bilo nedvosmisleno i ostalo kao trajna kategorija do današnjeg dana, a istorija, duhovnost i nasleđe čine okosnicu svih tih pokreta i dešavanja.

Kalajev režim (1882–1903) i njegova politika zavadi pa vladaj, o kojoj je i sam otvoreno pisao kada su u pitanju Srbi i Hrvati, dala je rezultate. Kako je pisao u svom programskom tekstu Ugarska na granici Zapada i Istoka, ekspanzija Dvojne monarhije pod formom civilizacijske misije bila je jedan od glavnih postulata njegove politike u Bosni i Hercegovini. U pomenutu politiku iskreno je verovao i izrazito uporno je sprovodio. Rusofobija koju je detaljno zagovarao u delu Rusija na Istoku (1885), naglašavajući da se ruska ekspanzija na Istoku mora sprečiti i zaustaviti i da se na mesto uticaja Rusije među slovenskim narodina mora uspostaviti uticaj monarhije Habzburga, dograđena je srbofobijom koja će postati ishodište njegove politike u Bosni i Hercegovini. Kalajevo političko nasleđe u pogledu srbofobije u Bosni i Hercegovini posebno je dobilo na političkoj akteulnosti u periodu raspada socijalističke Jugoslavije.

Srpska politička misao u Bosni i Hercegovini tokom 19. veka bila je u značajnom usponu. Od Prvog srpskog ustanka kada se javljaju ideje o povezivanju sa Karađorđevom Srbijom, preko ustanaka Luke Vukalovića 1852–1862, te ustanka u Posavini 1858. jača i gradi se kult srpskih država Srbije i Crne Gore i preko mreže srpskih poverenika iz Beograda i sa Cetinja sazreva ideja o nacionalnom ujedinjenju. Velika istočna kriza i ustanci 1875–1878. dali su povoda da se očekuje konačno zbacivanje turske vlasti. Ipak, politika velikih sila dovela je do razočarenja među Srbima u Bosni i Hercegovini, koji pružaju i oružani otpor okupaciji. Nova iskra planula je u Hercegovini 1882, ali su ponovo velike sile upozorile Srbiju i Crnu Goru da se ne mešaju.

Usledila je borba za crkveno-školsku autonomiju koja je potrajala dve decenije (1886–1905). Pokrenuli su je Srbi u Mostaru. Profilišu se srpski politički i intelektualni centri u Mostaru, Sarajevu, Tuzli i Banjoj Luci. Pokreću se prvi časopisi, prva udruženja, a okuplja se najpre trgovačka elita (predvođena Jeftanovićima, zatim Šolom, Šantićem, Radovićem, Ćorovićem) koja će upornom borbom u Carigradu i Beču postići da Srbi u Bosni i Hercegovini dobiju autonomiju nalik Srbima iz Ugarske i Hrvatske. Osnivanje Prosvjete 1902. godine daje pun zamah srpskom književnom životu. Imena znamenitih Jovana Dučića, Alekse Šantića, Svetozara i Vladimira Ćorovića, Petra Kočića, Jevta Dedijera, Vladislava Skarića svedoče o do tada neviđenom zamahu i uticaju srpske nacionalne misli. Naglašen je uticaj mostarske Zore, potom i listova Srpska riječ, Narod i Otadžbina. Uticaj čuvene Bosanske vile bio je nemerljiv.

Ideje Ujedinjene omladine kao da su ponovo oživele u srpskom programu u Bosni i Hercegovini, koji je krajem 19. i početkom 20. veka doneo Srbima jak nacionalni impuls širenja srpske ideje, istorije i književnosti kao svojevrsnog oblika otpora austrougarskoj upravi. Nikola Stojanović, Uroš Krulj i Vasilj Grđić sve više se profilišu kao novo jako krilo srpske politike u osvit aneksije. Vodeća imena srpske inteligencije i književnosti u Bosni i Hercegovini Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Petar Kočić, Svetozar i Vladimir Ćorović, Jevto Dedijer i Vladislav Skarić su bila u velikoj meri vezana za delatnost u pomenutim udruženjima i mnogobrojnim novinama i književnim časopisima. Kočićeva misao je originalna, žustra, povremeno ironična, ali je shvatanje Srbina iz Bosne i Hercegovine, kao jedinke koja teži za pravdom, slobodom i svojim sopstvenim nacionalno-političkim interesima, ključna tačka misli Petra Kočića. Što se tiče socijalnog elementa i zastupanja prava najsiromašnijih, pre njega je to uglavnom činio Vaso Pelagić.

Za razvoj književnosti najveći značaj je imala Bosanska vila (1885–1914). Nema nijednog značajnijeg srpskog književnika, novinara ili političara tada mlađe generacije da nije objavljivao svoje radove u Bosanskoj vili. Njen značaj posebno posle 1908. bio je veliki. Sličan uticaj imala je i mostarska Zora, koja je počela s izlaženjem 1895. Ovaj važan časopis su uređivali Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović, Jovan Dučić i Atanasije Šola. Od 1905. počinju da igraju sve važniju ulogu Vasilj Grđić, Uroš Krulj, Nikola Stojanović i Lazar Dimitrijević, koji su bili su okosnica nove prepoznatljive politike koja će se u biti kretati ka sporazumu muslimana sa Srbima, ali koja će od aneksije ustupiti mesto Omladini koja će stremiti revolucionarnim metodama – Mladoj Bosni.

U pogledu duhovnosti i jačanja crkvenih institucija, stvaranje i negovanje vidovdansko-kosovskog kulta i kulta Sv. Save i Nemanjićke države bilo je osnova jačanja nacionalne svesti. Sličan je primer negovanja kulta Sv. Vasilija Ostroškog u Hercegovini i Crnoj Gori, koji je posebno bio značajan u stvaranju moralnih crta ličnosti kod srpske dece. Sva tri navedena kulta činila su neraskidivu celinu formiranja jedinstvenog srpskog bića širom Bosne i Hercegovine, s osloncem na dve srpske države: Srbiju i Crnu Goru.

Položaj Srba u Bosni i Hercegovini i samoj Monarhiji bio je sve teži, posebno posle Aneksije 1908. Pritisak na crkveno-školsku autonomiju i veleizdajnički procesi u Zagrebu 1908–1909. samo su deo i uvod u policijske procese i hapšenja tokom Balkanskih ratova 1912–1913. i pogroma koji će uslediti 1914–1918. Pobede Srbije i Crne Gore u Balkanskim ratovima (1912–1913) probudile su još veću pažnju policije. Tenzija koju je Dvojna monarhija podizala svakodnevno, pozivajući na rat protiv Srbije, imala je značajnog odjeka u Sarajevu, Mostaru, Banjoj Luci, Trebinju, Prijedoru, Zvorniku, Bijeljini. Mlada Bosna će posle Aneksije Bosne i Hercegovine (1908) profilisati političku borbu van Bosanskog sabora, s idejom da se pokaže da Bosna i Hercegovina nisu kolonizovane oblasti koje je jednostavno zaposela Austrougarska. Vladimir Gaćinović, ideolog Mlade Bosne, oduševljeno piše o idejama slobode i ravnopravnosti.

Sa druge strane, Veliki rat je doneo Srbima u Bosni i Hercegovini stradanje. Antisrpske demonstracije pod patronatom vlasti počele su odmah posle atentata. Interniranja, hapšenja, ubistva civila, teror nad nedužnima, konstruisani veleizdajnički procesi deo su ratne politike koju je sprovodila Austrougarska na sopstvenoj teritoriji protiv svojih građana. Kraj rata doneo je dugo očekivano oslobođenje i ujedinjenje sa Srbijom na prvom mestu.

Jugoslovensko ujedinjenje bilo je u drugom planu. Napori Srba iz Bosne i Hercegovine da prihvate novu državu kao svoju, da prihvate ideju integralnog jugoslovenstva, da pokažu da se rane iz rata mogu zaceliti pruženom rukom nisu naišle na razumevanje. Strahote i pogromi nad Srbima tokom Drugog svetskog rata i genocidne NDH ostali su urezani u trajno pamćenje i sećanje. Ipak, državno diktiranje zaborava i negiranje učinjenog doveli su do novog stradanja 1992–1995. Stare i odavno pročitane ideje o velikosrpskom šovinizmu, velikoj Srbiji, hegemoniji, aktuelizovane su sa notom koja je definisana još u vreme Kalaja.

Zajednička istorija, duhovnost, kultura i nasleđe povezuju Srbiju i Republiku Srpsku na suštinskim osnovama, temeljno. Na osnovu velikog broja istorijskih  dešavanja, uspona i padova tokom 19. i 20. veka, kulturne, ekonomske, privredne i duhovne veze potrebnije su nego ikada. Kao što istorijsko nasleđe i duhovnost čine temelj zajedništva, tako izgradnja mostova, puteva, železnica, škola i bolnica nadograđuje taj temelj i povezuje u još jače zajedništvo u vremenima ozbiljnih geopolitičkih izazova i svakodnevnih problema. Samo nadogradnjom i stalnim i nesebičnim radom istorija, kultura, nasleđe, uz puno uvažavanje međunarodnog prava, daju osnovu i kroz zajedništvo sigurnu i stabilnu budućnost.

Izvor: KCNS