Avgust

Piše: Ljiljana Bogdanović

Avgust je mesec najvećih srpskih stradanja u 20. veku. Možemo ga zvati mesecom genocida nad srpskim narodom, uprkos navici da se baš tada ponajpre opustimo, zapevamo i nazdravljamo“, piše Nemanja Dević (sveosrpskoj.com), nabrajajući zapanjujuće brojna nepočinstva učinjena srpskom narodu u ovom mesecu. Dević podseća: „ U zločinačkoj hrvatskoj operaciji ‘Oluja’ iz avgusta 1995, ubijeno je oko 2.000 Srba, a oko 250.000 trajno proterano sa svojih ognjišta. ‘Treća velika seoba Srba’, uporediva po razmerama samo sa onima s kraja 17. i početka 18. veka, ujedno je bila i glogov kolac srpstvu u Hrvatskoj, ozvaničavanje najcrnjih ustaških planova iz 1941“. U dugom nizu avgustovskih zverstava, pomenuto je i ono na samom kraju tog za Srbe stradalničkog stoleća : zločin na Bistrici – ubistvo srpske dece u Metohiji iz 1999. godine…

Avgust 2024. koji upravo traje proživljavamo uz slutnju da je poseban i da će biti upamćen. Ne kao „avgust raspeća“, ali izvesno je da će ovaj mesec, kao i ovo leto, u društvenu memoriju biti upisani kao doba žestokog društvenog nemira, onog koji se ne okončava „kompromisom“, nečinjenjem i odugovlačenjem kao pokrićem za izostajanja jasnog opredeljenja. Da je po izglednim budućim događajima ovo vreme manje sudbonosno, rekli bismo tek: traje „mesec litijuma“, mesec inadžijskog imperativa „Nećeš kopati“ , ili pak merkanja naj-motke za igrokaz „Rio Tinto – marš iz Jadra“! Duboko uznemirena Srbija međutim živi dane iskušenja: javni prostor je prožet uzavrelim sukobima, i podeljenostima koje se čine nesmirujućim koliko i opasnim!

Osećanja egzistencijalne ugroženosti u okolnostima pretnji i strahova svojstvenih tzv. graničnim situacijama, za koje važi „umetnički“ opis: „ kada čaura napukne, a teskoba, apsurd i strepnja pred bezdanom neizvesnog i nepoznatog zaskoče čoveka“, sada je fokusirano u izbor: rudarenje ili ne-rudarenje? Posle odluke o ovom pitanju u Srbiji „ništa više neće biti isto“. Politička i društvena scena, njeni akteri – mali i veliki, kao ni „zelena ljubav“ sa Evropom, posebno Berlinom i Briselom koji ultimativno pritiskaju „da se kopa“!

„Rio Tinto Marš sa Drine“ nije slogan smišljen u leglu obojenih revolucija nego ljudi koji žive na Drini, kategoričan je bio Emir Kusturica u osvrtu na sumnje u „čistotu“ pobune protiv otvaranja rudnika litijuma u Jadru.“ Narod je dovoljno uplašen i nikako neće odustati od ideje „‘Rio Tinto’ marš sa Drine’. Jer on je krenuo u odbranu svojih interesa koji nisu mali; vazduh, voda, hrana, privatno vlasništvo i taj narod ne može biti identifikovan kao neprijatelj svoje države!“; opominje Kusturica.

Čini nam se da je ovom procenom uspostavljena referentna tačka za dalje diskusije na temu političkih i ideoloških karakteristika ovdašnje većine „neprijatelja rudarenja“….Leglo koje pominje Kusturica, dakako ima svoje masovne „delegacije“ i „delegate“ veštih prstiju i nesmirajnog oka, kako u svakoj za život Srbije odlučujućoj situaciji, tako i u ovom sukobu oko rudarenja. Ali – to je i u ovom slučaju paralelni svet, jasno odvojen od uznemirene i u svojoj iskrenoj brizi na bunt spremne narodne većine.

Motive njihove brige i utemeljenog „besa“, čine jasnijim argumenti koje navodi Sreten Đorđević, advokat iz Valjeva u otrežnjujućem razgovoru na potkastu „Pravi odgovor“, gde je Đorđević govorio o problemima sa Rio Tintom, i kompanijom Euro Litijum koja planira megarudnik u okolini Valjeva.

„Projekat Valjevo koji finansira kompanija Euro-litijum Balkan predstavlja potencijalno najveće ležište bora u Evropi, jedino na kome je trenutno moguća eksploatacija, to piše u dokumentaciji nekih evropskih projekata i u dokumentaciji same kompanije. Dakle u Valjevu je planiran jedan mega-rudnik, gde je rudno telo površine 32 kvadratna kilometra i gde je planiran površinski kop za razliku od projekta Jadar gde je planiran podzemni rudnik. To posebno ugrožava valjevski kraj jer su površinski kopovi zbog svog uticaja na životnu sredinu najštetniji. Dakle ako imate rudno telo 8 sa 4 kilometra koje dolazi praktično do samog Valjeva, onda je to jedna jako opasna stvar o kojoj se ne priča previše, a trebalo bi. Uz taj površinski kop planiran je i podzemni kop jer ima nekoliko nivoa rudnih bogatstava na tom području.
Pored rudnika planirano je i postrojenje za preradu bora i litijuma i ono što takođe nije planirano u Loznici, to je fabrika sumporne kiseline. Takođe je planirano izmeštanje korita reke Kolubare, raseljavanje stanovništva – individualnih domaćinstava i svih privrednih subjekata na tom području“.

Đorđevićevim izlaganjem dobijaju jasne, koliko i uznemiravajuće obrise sve češće izgovarana upozorenja da je rudnik Rio-Tinto u Jadru tek „vrh ledenog brega“ u Srbiji čija bliska budućnost – ostanu li na snazi sadašnje zakonske prilike i strateški planovi – obećava da ona postaje rudarska meka za strane kompanije kojima odavno ide voda na usta pred ovim švedskim stolom srpske ponude rudnih nalazišta.

„To sve piše u dokumentaciji EURO – Litijum Balkan koja nije bila dostupna Srbiji i koja se krila od ovog naroda. Oni su štaviše demantovali to, međutim u njihovim dokumentima i ažuriranim studijama piše upravo to. Tako da je na tako malom rastojanju, između Valjeva i Loznice, vazdušnom linijom, nema više od četrdesetak kilometara planirana izgradnja jednog ogromnog rudarskog basena, zovem ga lozničko-valjevski rudarski basen, ali mislim da nije ni Šabac pošteđen….“

U bezmalo šokantnom razgovoru objašnjene su detaljno okolnosti koje prethode Đorđevićevom neuvijeno kazanom zaključku: „To je jedan potencijal da uništi ovu državu!“

U ovom avgustu, dok nas potresaju životne pretnje, uzbuđuju opasnosti i neizvesnost, a satiru nesnosne vrućine, ima, naravno, i drugačijih javno apostrofiranih avgustovskih događaja. „Neka se zna, poštuje i večno pamti“, poručuje nam dr Milan Janić, predsednik Udruženja građana „Sloboda“, podsećajući da je „20 avgusta, 1941, u Požarevcu rođen, mereno delima, veliki državnik, vizionar, patriota, sluga i gospodar svom narodu. Rođen je Slobodan Milošević“. Sažimanjem biografskih podataka, Janić pamćenju preporučuje: : „Srbija je 90-ih godina prošlog veka usvojila najvažniji dokument države, usvojila je Ustav Republike Srbije. U to doba, to je bio najmoderniji Ustav. Usvojila je Ustav, koji je Srbiju iz delova, ustoličio, kao državu iz jednog dela. Taj Ustav je pretpostavka sveopštem razvoju Srbije. Tih 90-ih u Srbiji su društveni stanovi prešli u vlasništva svojih stanara. Po veličini kapitala tih stanova i po veličini obuhvata naših građana, to je najveća ekonomsko-socijalno-privredna reforma učinjena u Srbiji.

Tih 90-ih pokazala je Srbija neviđenu hrabrost, da Rezolucijom 1244, odbrani otimanje Srpske zemlje (…). Taj veliki državnik, ponizio je, Američko-natovski sud. Ponizio i sud i roditelje tog suda, do samog dna. Nisu mogli, da sve to učinjeno, oproste, čoveku, predsedniku Srbije, predsedniku SRJ, (…). Ubili su ga 11. marta 2006.“

Tekst preuzet sa portala Pečat