Бајка трећа – Краљица патуљака

Пише: Небојша Јеврић

Јуче је Ика на обали реке срела ловца.

Ловац јој поклонио перо од фазана.

Перо смо закачили на мој компјутер.

Ика има четири године и компјутер зове Једнооки.

„У њему станују приче“, каже.

А перо служи као антена. Преко њега приче долазе у Једнооког.

Кад јој досаде Црвенкапе и Пепељуге, ускаче у моје крило и чаробним штапићем, врте-шком на сламчици коју је добила од песника Александра Секулића, даје наређење Једноо-ком. Тражи нову бајку.

Бајке су једина књижевна форма коју није могуће писати по наруџбини, али њу то не за-нима.

За то је сазнао Вања. Вања живи у телевизору и не знам како је за то сазнао.

Али тражи да и друга дјеца чују те бајке. Зато ево једне бајке и за ваше клинце. Кад им досади Црвенкапа.

Повише малог села под планином, у густој шуми од које је почињала гора Талелајска, го-ра којом су владали вилењаци и патуљци, годинама се видјело неко чудно свјетло.

Причало се да то свијетли благо Краљице патуљака.

Многи одважни дјечаци, сањајући о богатству, запутили су се били ка шуми да траже благо. Али, што су се више примицали, свјетло се све више одмицало, а они све дубље за-лазили у шуму.

И никада се ниједан из шуме вратио није.

У селу се причало да их је све заробила Краљица патуљака и претворила у патуљке, те да сви они сада, јашући на бубамарама, лете од цвијета до цвијета и скупљају нектар за го-збе на њеноме двору.

У малом селу под планином, у колиби на ивици шуме, живјела је и дјевојчица Ика, са дједом и бабом.

Никада је нису пуштали да оде у шуму, јер шума је била велика, густа, у њој је живјело звјериње, њом су владали патуљци и вилењаци. Али у шуми је било и толико шарених цветова по пропланцима, толико црвених шумских јагода, толико печурака и необичних птица…

Једне ноћи, кад су дјед и баба заспали, мала Ика је отворила прозор колибе, искочила и кренула према шуми, према непознатом свјетлу. Ни примијетила није да је за њом кренуо мачак Маки Љубиша који је по читав дан дријемао крај пећи.

Ишли су они тако цијеле ноћи кроз шуму, ишли, али до свјетла дошли нијесу. Изван шуме је увелико већ било свануло, али у шуми мрак. Само се чаробно свјетло између стабала пробија. Кад би им се учинило да су се примакли, свјетло би се удаљило. А онда, кад их је умор савладао, заспали су под грмом дивље руже, мачак Маки и дјевојчица Ика, наслоњени једно на друго.

Пробудила их је бљештећа свјетлост и музика вилењака, какву никада нико прије тога није чуо.

Мачак Маки Љубиша је фрктао.

Дјевојчица Ика се умила росом с латица дивље руже и протрљала очи. Није могла да повјерује својим очима: пред њом је стајало благо Краљице патуљака!

„Узмимо благо и кидајмо!“ фрктао је мачак Маки, који је у томе имао велико искуство, пошто је у селу крао пилиће по комшилуку.

„Фрррр, фррр, кидајмо са благом, бићемо богати!“

„Да будеш миран,Маки! То није наше благо. То је благо патуљака, оних који по читав дан копају у рудницима у утроби планине. Морамо пронаћи Краљицу патуљака, можда ће нам она помоћи да из ове шуме изађемо.“

Само што је то изговорила, појави се Краљица патуљака. У руци је имала чаробни штапић.

„Имаш, дјевојчице, право на три жеље. Дуго сам чекала да неко као ти до нашег краљев-ства дође. Многи су стизали до Невидграда, тако се ово мјесто зове, и нико сем тебе испит прошао није. Свима се рука испружила да украде наше златнике. Због тога сам све њих“ – загрмјела је Краљица патуљака страшним гласом – „сурово казнила. Све сам их претворила у патуљке. Сада копају као робови у мом руднику.“

Мачак Маки се, преплашен, склонио иза жбуна, не усуђујући се да промоли главу.

„То ће се десити и твом мачору, и он се на наше благо полакомио.“

Краљица патуљака истога тренутка махну штапом и несрећни Маки се претвори у мачка-патуљка. Како се управо тада однекуд појави мали сиви шумски миш, који је сад био трипут већи од Маки мачка патуљка, овај уплашено загреба уз цвијет маслачка. Но, ту га је на-шла пчела, о туго, пчела коју је малоприје ударио шапом, и хтјела је сад да му се освети.

„А ти, дјевојчице, која си прва од људског рода видјела наше благо а ниси пожељела да га приграбиш за себе, реци три жеље.“

Мала Ика није се много премишљала.

„Хоћу да све дјечаке из села, које си у патуљке претворила, ослободиш чини. Да опет бу-ду дјечаци. Друга моја жеља је да опростиш мачору Маки да опет постане прави мачак. И трећа жеља је да нам пут до нашег села покажеш.“

Речено – учињено. Готово да и није до краја изговорила трећу жељу, иза дрвећа се по-молише уплакани дјечаци, дотад патуљци, који су се у трави скривали.

Мачор Маки опет појури миша.

А Краљица патуљака усједе на бубамару а ова онда полете напријед, да им пут покаже.

Какво је славље настало када се малена Ика појавила у селу са давно изгубљеним дјечацима! Седам дана трајало је весеље.

Мачак Маки Љубиша се зарекао тада да више никад ништа, чак ни пилиће, красти неће.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: