Balkanske zemlje i budućnost UN

Piše: Dušan Proroković za IN4S

Izuzimajući Srbiju i zaslugom Republike Srpske – „polovinu“ Bosne i Hercegovine, balkanske države su bespogovorno, nekritički i u potpunosti podržale – SAD! Političari i vlasti to pravdaju ili članstvom u NATO i obavezama koje iz toga proističu, ili nezamenljivošću procesa evrointegracija (ništa novo i ništa paradoksalno, pošto je za prijem u EU ključna podrška SAD) ili „odbranom“ međunarodnog javnog prava (iz čitavog niza razloga, a između ostalog i zbog „kosovskog slučaja“ krajnje neubedljivom i vrlo diskutabilnom!?). Problem se, međutim, javlja zbog toga što godinu dana nakon eskalacije Ukrajinske krize postaje potpuno očigledno da se radi o hibridnom ratu SAD i saveznika protiv Rusije, ali i – što je još važnije, da je to najverovatnije i samo uvodna faza u globalnoj destabilizaciji. Među žrtvama globalne destabilizacije, kako danas stvari stoje, mogu se lako naći i Ujedinjene Nacije.

Priča o mestu i zadacima UN u međunarodnim odnosima otvorena je još početkom devedesetih godina HH veka, paralelno sa uspostavljanjem jednopolarne strukture svetskog političkog sistema. U tom kontekstu, SAD su na ovu, najvažniju međunarodnu organizaciju, gledale kao na mehanizam za osiguravanje hegemonije kroz obezbeđivanje legetimiteta za svoje postupke ili korišćenje resursa UN. Tako se počeo koristiti eufemizam „međunarodna zajednica“ kada je trebalo predstaviti mirovna rešenja za pojedine sukobe, organizovati konferencije u cilju sprečavanja „narastanja“ kriza ili jednostavno izvršiti diplomatski pritisak na neke aktere (pojedince, politička rukovodstva ili čak države u celini). Američki ciljevi postajali su ciljevi „međunarodne zajednice“, čak i u trenucima kada se nisu slagale sa tim sve članice Saveta bezbednosti, pa ni one dve nezapadne sa pravom veta. SAD su kroz UN transponovale svoj uticaj, ostvarivale sopstvene interese i od toga imale velike koristi.

Međutim, sa promenama u potencijalima moći (vojne, ekonomske i političke) između ključnih aktera međunarodnih odnosa, menjala se i relacija prema američkom pristupu ka UN i unutar UN. Od početka veka, Rusija i Kina sve češće ulažu veto, a i u situacijama kada ne ulažu veto uspeva im da pojedine predloge ili inicijative „skinu sa dnevnog reda“ (najčešće preteći upotrebom veta). Protokom vremena za SAD postaje sve teže, a zatim i nemoguće da transponuju svoj uticaj korz UN, tako ostvaruju sopstvene interese i imaju od svega nekakvu korist. Još od prvog mandata Baraka Obame američka diplomatija više ne može da govori ni o „međunarodnoj zajednici“ na način kako je to ranije činila. Istina, delujući po inerciji oni su to probali, ali su ubrzo nakon toga ismejani u svetu. Kakva „međunarodna zajednica“ kada u tom bloku nema četiri petine država sa 85 posto svetske populacije!? U „politički saobraćaj“ zato nakratko ulazi odrednica „koalicija voljnih“, da bi zatim bila zamenjena pojmom „savez demokratija“. Do sada, održana su dva godišnja „Samita za demokratiju“. Okupljeno je šaroliko društvo, izgleda da tu svako demokratiju sagledava na svoj način, ali to Džozefu Bajdenu i njegovoj administraciji nije smetalo. Naprotiv, u ovom i ovakvom trenutku najvažniji je broj okupljenih. Da li su ti okupljeni došli voljno ili nevoljno, samostalno ili zbog ucena, kakav je „sadržaj njihove demokratije“, koliko dugo će se u savezu zadržati, to su sve sekundarna pitanja! Funkcija „saveza demokratija“ jeste da posluži kao platforma za zaobilaženje UN i postepenu relativizaciju uloge UN u međunarodnim odnosima.

Još jedan je razlog, vrlo važan, zbog kojeg SAD moraju praviti „odstupnicu“ i investirati u novu platformu koja će im poslužiti da opet svoje ciljeve i interese nazovu stavom „međunarodne zajednice“ jeste što prognoze o njihovom položaju unutar sistema UN nisu baš sjajne. UN su, kada je o organizacionoj strukturi reč, ostale „dinosaurus“, disfunkcionalni aparat „zarobljen“ u 1945. godini. To se pre svega odnosi na Savet bezbednosti UN. Savet bezbednosti ne odražava realno stanje stvari u svetu, on je kreiran prema potrebama i prilikama sila pobednica Drugog svetskog rata. Kako je moguće, na primer, da Indija nije stalna članica ovog tela!? Ili, kako je moguće da afričke, latinoameričke ili muslimanske države nemaju mogućnost vetiranja, ali to pravo imaju dve evropske zemlje!? Odakle Evropi takav ekskluzivitet i zbog čega su ovi zapadni akteri međunarodnih odnosa nadređeni svima ostalima u svetskom političkom sistemu? SAD bi želele, a o tome govore i depeše koje je još odavno publikovao Vikiliks, prvo da se postojeća struktura održi što je moguće duže, a drugo – kada reforme postanu neizbežne da se nikako ne povećava broj članica sa pravom veta! A to je gubitnička pozicija.

Promena potencijala moći i uspostavljanje nove ravnoteže snaga između velikih sila znači i da svetski politički sistem postaje multipolaran. Kao direktna posledica multipolarnosti javlja se neophodnost reformisanja UN i transforamcija Saveta bezbednosti. Broj stalnih članica sa pravom veta jednostavno se mora povećati. Isto tako, nužno je da UN postanu mesto na kom će se najpre više uvažavati stavovi brojnih regionalnih organizacija, a potom i usklađivati interesi ovih integracionih celina. Tako se dolazi do univerzalnih pravila. Tako se kreiraju obavezujući principi. Tako se unapređuje međunarodno pravo. BRIKS, tačnije BRIKS plus, ASEAN, Afrička unija, MERKOSUR, ŠOS, Evroazijski ekonomski savez treba da intenziviraju svoje prisustvo kroz mehanizme UN i unutar sitema UN, to je garancija harmonizacije međunarodnih odnosa i osiguravanja globalne bezbednosti.

Pravno i političko nasleđe UN je ogromno. To je jedan od velikih dometa u međunarodnim odnosima. Normalno, u brojnim konkretnim situacijama UN se nisu baš proslavile, nekada su bile i zloupotrebljavane, a često i zanemarivane ili ponižavane od strane onih koji su se smatrali moćnijim.

No, valja istaći i da bi bez UN brojne krize ostale bez rešenja, kao i da mnoge regulative uopšte ne bi postojale. UN su potrebne svetu, uprkos svim nedostacima koji su evidenti. UN su pogotovo potrebne na Balkanu, jer su tokom nesrećnih devedesetih godina HH veka odigrale određenu ulogu, često su bile jedini medijator od poverenja, jedina adresa na koju se moglo obratiti, jedino mesto na kojem se moglo razgovarati. Bez ove međunarodne organizacije, sasvim sigurno, i svet i Balkan izgledali bi drugačije.

Intencija SAD jeste da se UN marginalizuju. Ako više ne mogu služiti Vašingtonu kao mehanizam za održavanje hegemonije, onda ne moraju ni postojati!? U okruženju predsednika Bajdena ne nedostaje ljudi koji se vode logikom: posle nas potop! Takav diskurs dokazuju na svakom mesti i po svakom pitanju. Zašto bi pitanje budućnosti UN bilo izuzetak!? U međuvremenu, oni će graditi svoj „savez demokratija“ kao zamenu. U međuvremenu, još će i potkopavati poziciju UN neprestanim malteretiranjem ruskih diplomata, pretpostavka je i kineskih u vremenu pred nama, širenjem priče o oduzimanju prava veta, vršenjem pritiska na generalnog sekretara i zloupotrebljavajući činjenicu da se sedište ove organizacije nalazi na njihovom tlu.

Hibridni rat SAD i saveznika protiv Rusije vodi se na nekoliko frontova, u ovom trenutku većina analitičara i komentatora čak je i nesvesna širine tog okvira. Pod politikom „pomaganja Ukrajini“ provlače se brojne stvari značajne za budućnost sveta. Među njima i opasna namera razaranja UN kao organizacije, konsekventno – i pravnog i političkog nasleđa ove međunarodne organizacije. Da li će se tako obezbediti globalna stabilizacija ili globalna destabilizacija? Šta se može očekivati na Balkanu usled takvog razvoja situacije? Odgovor se nameće sam po sebi, nije potrebna dodatna elaboracija. Samo, za tu akceleraciju globalne destabilizacije i regionalne posledice koje će uslediti neće biti odgovorne samo SAD, već i svi oni koji su ih bespogovorno, nekritički i u potpunosti podržavali!