Балон

Пише: Мијо Перуновић

Једно од уобичајених питања, у бројним интервјуима, које сам давао задњих година моје каријере било је – да ли сам погријешио што сам прешао у професионалце? Одговарао бих, да са спортског становишта гледано јесам, али са укупно – животног, не; и да ми је драже искуство које сам стекао кроз тринаест година профи каријере, од свих освојених титула и добијених признања у аматеризму… и интервју би текао даље, без дубљег и даљег објашњавања тог мог става.

А, шта је то тако лијепо и слатко било у том периоду бављења професионалним боксом, што је засијенило оне чари успјеха из аматерских дана, који су ми донијели неслућену славу и популарност? Шта је то тако велико и значајно било, да претегне над оним годинама у којима сам био један од најомиљенијих спортиста Југославије? Што је могло засијенити ону љубав и поштовање, које сам осјећао гдје год да сам боравио на простору од Словеније до Македоније? Што је могло ставити у други план, она силна друштвена признања, од општинских, до највећих републичких и савезних? Што је могло замијенити тај живот, о којем милиони људи маштају, као о недостижној жељи и најљепшем сну?

Истина! Она света истина, до које се долази кроз горка искуства сагледавања лажи и лицемјерства који царују око тебе… до које се долази, шпартајући тамном страном мјесеца, далеко од раскоши и сјаја, свјетлости позорнице и ватромета. Која ти открива како велика већина многобројних пријатеља, који су се клели у доживотно пријатељство, преко ноћи одлазе и постају далеке сјенке, или твоји главни опоненти и критичари. Они, који су се уздизали величином твојих подвига, и хранили сјајем твојих медаља и титула, сада се једнако заклињу другима. Истина у којој видиш, да је све то чему си припадао и што те је носило, шарени пренапумпани балон који ће брзо пући!

Тих тринаест година, у којима више није било еуфорије и заноса, и у којима сам водио витешку борбу, која је далеко превазилазила значај остваривања спортског циља, донијеле су ми сазријевање пуно разних, тегобних искушења.
Сада, у годинама пуне зрелости, захваљујем Богу што ми је и у времену које сам провео у оном балону, био подарио осјећај нестварности, и пролазности свега тога. Он ми је касније помогао да се лакше прилагодим свему што је долазило, и што сам имао прилику да видим и доживим.

Тај осјећај се кроз године претворио у јасно духовно опредјељење, које ме води, и помаже да се лакше и брже мирим са свиме што ме је некада јако повређивало и бољело. И да не завидим онима који сада живе на висини, у раскоши, опојности, и моћи, које им пружају слични балони. Па сада, свом снагом које има моје биће, желим, и тежим, да стекнем особину која ће ме довести до величанствености доживљавања љепоте – узрока изговореним ријечима:

“Благослови Господе, и пријатеље и непријатеље моје. Заиста, тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра а ко више зла у овоме свијету: пријатељи или непријатељи. Непријатљи су ме научили да знам, – што мало ко зна – да човјек нема непријатеља у свијету изван себе.’‘ (Свети Владика Николај Велимировић)

Прочитајте ЈОШ:

Боксерска легенда – Миодраг Мијо Перуновић: Из револта сам направио највећу животну грешку

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: