(VIDEO) Barometar naših naravi

Duže od jednog stoleća sudbina Njegoševe kapele je svojevrsni pokazatelj koji beleži manifestacije naših naravi, političkih i nacionalnih strasti, odnosa prema tradiciji i nasleđu.

Obeležavanje 200-godišnjice rođenja Petra II Petrovića Njegoša 2013. bilo je još jedan podsticaj autorima Ratku Pekoviću (1942-2014) i Slobodanu Kljakiću da sačine istorijski podsetnik o šest dosadašnjih prenosa vladičinih kostiju, od prve sahrane 1851, preko 1854, 1916, 1925. i 1972, do 1974. godine, kada su njegovi zemni ostaci položeni u kriptu Meštrovićevog mauzoleja, građenog bezmalo dvadeset godina na Lovćenu, na Jezerskom vrhu, s kog je 1972. uklonjena Crkva Svetog Petra Cetinjskog, koju je Njegoš počeo da gradi 16. juna 1854. godine kao svoje buduće grobno mesto.

Ovaj feljton, u kome objavljujemo delove knjige „Sedam Njegoševih sahrana – Ka Njegoševom konačnom počivalištu“, rasvetljava duboke i složene, često od javnosti skrivene razloge zbog kojih je pitanje povratka Njegoševe kapele na Lovćen i dalje, potovo u današnjim okolnostima, veoma aktuelno.

Rasprave o sudbini srušene Njegoševe kapele na Lovćenu, čiji ostaci čame već četrdeset i sedam godina na Ivanovim koritima, u obliku gomile numerisanih kamenih blokova, nedaleko od Crkve Svetog Preobraženja i Velikog gumna, traju gotovo pola veka. Ove rasprave oživljene su i 2012, u susret obeležavanju 200-godišnjice rođenja Petra II Petrovića Njegoša. Ništa čudno, pošto su opštinske vlasti Cetinja još 3. septembra 1971. donele odluku da kapela, posle rušenja i uklanjanja sa Jezerskog vrha 1972. godine, bude obnovljena na nekom drugom mestu.

Mitropolija crnogorsko-primorska predložila je prošlim vlastima Crne Gore da kapela bude obnovljena na Lovćenu, a u julu 2012. godine Skupština Crne Gore je, glasovima poslanika vladajuće koalicije, odbila predlog da raspravlja o zakonu koji bi otvorio put za obnovu kapele vladike Petra II Petrovića Njegoša.

Takav stav parlamenta, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije naveo je 22. jula 2012. da ima saznanje da je reč o privremenoj odluci i rekao da treba ispoštovati poslednju volju crnogorskog vladara tako što će se kapela izgraditi na vrhu Lovćena, pored mauzoleja. Na stranicama štampe je usledila kraća rasprava o sudbini Njegoševe zadužbine, čime je samo potvrđeno da je već niz decenija ta tema živo prisutna u javnosti.

Tokom pisanja knjige koristili smo sve relevantne, do sada objavljene i poznate istorijske izvore, kao i niz do sada nepoznatih, ili malo poznatih arhivskih dokumenata, dostupnih za istraživanje. Na prvom mestu je reč o izvorima koji se čuvaju u Arhivu Srbije i Arhivu Jugoslavije, kao i o građi Mitropolije crnogorsko-primorske koja je obelodanjena unazad nekoliko godina.

Duže od jednog stoleća, kroz „slučaj“ Njegoševe kapele na Lovćenu, kao kroz neku žižu, prelama se i deo burne političke, ratne, nacionalne, kulturne, crkvene i ideološke istorije na ovim prostorima.

Gradnje i razure vladičinog večnog počivališta i seljenje njegovih zemnih ostataka pokazali su da je to počivalište ponajmanje večno i da su Njegoševi posmrtni ostaci dolazili u središte dramatičnih istorijskih kovitlaca kojima su zahvaćeni ovi prostori.

Njegoševa kapela je tako postala neka vrsta paradigme, svojevrsni barometar koji beleži manifestacije naših i tuđih naravi, političkih i nacionalnih strasti, odnos prema tradiciji i nasleđu, koji ima nesumnjiv civilizacijski značaj.

Otuda se kao učesnici ovih zbivanja pojavljuju značajne državne, političke i crkvene ličnosti – knez Danilo Petrović i današnji potomci dinastije Petrović Njegoš, car Franjo Josif I, kralj Aleksandar I Karađorđević, patrijarh Gavrilo Dožić i patrijarh German, papa Pavle VI, Josip Broz Tito i niz visokih crnogorskih državnih i partijskih rukovodilaca iz perioda komunizma i postkomunizma, sve do naših dana.

Autori su nastojali da dramatična i protivrečna zbivanja u vezi s Njegoševom grobnicom sagledaju iz jednog šireg sociokulturnog i sociopolitičkog konteksta, pri čemu su se uverili u postojanje kontinuiteta određenih istorijskih procesa i davno uspostavljenih, a i dalje živih, političkih, kulturnih, verskih i ideoloških matrica.

Kada je početkom devedesetih godina prošlog veka došlo na vlast novo „demokratsko“ rukovodstvo Crne Gore, organizovane su ankete među desetinama intelektualaca iz Crne Gore i Srbije o tome da li da se Njegoš vrati Lovćenu. Nepodeljeno je bilo uverenje da to treba učiniti.

Ne bez razloga, u jednoj od tih anketa, Matija Bećković se ponadao da će Njegošev prah pronaći konačan mir, zbog čega je napisao: „Nije čudo što je duhovna obnova Crne Gore počela zahtevima da se obnovi Njegoševa kapela.“

Proteklo je od tada tridesetak godina, a obeležavanje 200-godišnjice Njegoševog rođenja ponovo je rasplamsalo rasprave o ovoj temi.

Piscima ostaje pusta nada da će konačno biti otvoren put za ponovno podizanje vladičine zadužbine na Lovćenu i da će, kada njegovi zemni ostaci po sedmi put budu sahranjeni na mestu koje je sam izabrao, konačno prestati razlozi zbog kojih je i napisana ova nevesela knjiga.

„Nigde nisam čuo ovakvih jakih grmljavina kao ovde na Cetinju. Kad grmi, rekli bi da se Lovćen ruši. Sav se vazduh pretvori u strahovite gromove. Kad vas takvo vreme zateče na Lovćenu, u oblacima, vidite svuda oko sebe u blizini munje kako sevaju. Čini vam se da ste u boju, i da puške oko vas na sve strane plamte, i da najveći topovi pucaju. Grmljavina ovde ni zimi ne preseca: donesu je oblaci iz tople Italije. Često je na visinama lovćenskim nebo vedro i sunce greje; a kad pogledate dole u Primorje i na more, vidite ispod sebe crne letnje oblake, vidite kako ih munje presecaju, čujete, kao iz neke dubine, čudnovatu tutnjavu bure“, piše čuveni putopisac Ljubomir P. Nenadović.

„Na mnogo godina pre svoje bolesti, u potpunom zdravlju, Vladika je pomišljao na smrt. Jednog letnjeg dana, hodajući po vrhu Lovćena, zaustavio se na sredini. Odatle na sve strane pogled pun divote. („) Tu je Vladika neko vreme ćuteći stojao. Ko zna kakve su ga misli toga trenutka zanimale! Najedanput kucne štapom o kamen i rekne: ‘Kad umrem, ovđe ćete me zakopati.’ Vojvode što su bile oko njega, začuđene, zglede se; to je protiv crkvenog i narodnog običaja da njegov grob leži u planini, u pustinji. Svaki se episkop sahranjuje u svojoj crkvi. Posle kratkog ćutanja upitaju se: ‘Zboriš li to ozbilje, gospodare?’ – Vladika opet kucne štapom o kamen i ponovi: ‘Kad umrem, ovđe ćete me zakopati!’ Više se o tome nije govorilo. Crnogorci su ispunili njegovu želju: on tu danas počiva“, konstatuje Ljubomir P. Nenadović u knjizi „O Crnogorcima, Pisma s Cetinja 1878. godine“.

Viđeste li čudo

Viđeste li čudo i znamenje,

ka se dvije munje prekrstiše?

Jedna sinu od Koma k Lovćenu,

druga sinu od Skadra k Ostrogu,

krst od ognja živa napraviše.

Oh, divan li bješe pogledati;

u svijet ga jošt nije takvoga

ni ko čuo, niti ko vidio!

pomoz’, Bože, jadnijem Srbima,

i ovo je neko znamenije!

(Njegoš, „Gorski vijenac“)

SUTRA: Najblistaviji duhovni trag

Izvor: novosti.rs

Pročitajte još:

Sudbina Njegoševe kapele, sudbina srpskog naroda: Rušenje crkve Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu 1971. godine početak desrbizacije Crne Gore