Basenkov: Kristofer Hil kao duhovno oličenje Vašingtona

Piše: Vladimir Basenkov 

Od srpskih patriota sam više puta čuo tužno ironično „Kristofer Hil je pravi predsednik Srbije“. Američki diplomata može se videti na zajedničkim vojnim vežbama srpske vojske sa NATO, na sastanku sa ministrom energetike ili otvaranju zgrade policijske akademije. On lako ispostavlja „želje” srpskoj vladi u kojima se između redova čitaju nalozi za izvršenje. Hil je u avgustu u ime američkih struktura prisustvovao svečanom uručivanju grudnih kamera srpskoj policiji. Američko oko pomno posmatra Srbiju, a stari Kristofer, žrec Bele kuće, samo je jedno od duhovnih otelotvorenja Vašingtona.

Hil se pred nama pojavljuje kao najbolja slika sveukupnosti jezuitskih laži, protestantskog pragmatizma, kompleksa sopstvene nadmoći i neobjašnjive, satanske mržnje. Ambasador pokušava da glumi prijatelja Srbije, govoreći o neophodnosti da zvanični Beograd ide „evropskim putem“, čija svrha je, prirodno, porobljavanje, opustošenje, preformatiranje i, na kraju krajeva, uništavanje identiteta zemlje, a zacelo i njene državnosti. Hil želi da Srbi pokidaju svoje veze sa Rusijom i tu se jasno vidi praktični cilj američke geopolitike u širenju sopstvene hegemonije. Iskusni diplomata je uveren da Amerika ima pravo propisivati Srbi kako će živeti i razmišljati, pozivajući ih da se odreknu svete zemlje Kosova i Metohije u korist albanskih teroristi. Najzad, poražavajuće može izgledati sistemska mržnja kojom SAD još od 1990-ih pokušavaju Srbiju gurnuti u mrak krize – uništavanjem zemlje bombardovanjem, njenim navlačenjem na ekonomske „igle“, prodiranjem u niz ključnih struktura (od državnih do vojnih) u cilju preformatiranja svesti domorodaca – jer u tradicionalnom srpskom razmišljanju vide za sebe neugodne narative slobodnih ljudi.

Hil je poput zloćudne izrasline koja se može ukloniti samo operativnim putem. On je poslužitelj vašingtonskog kulta, koji manijakalno stremi kontroli nad „srpskim svetom“. Ne tako davno, ambasada SAD je otvorila konkurse za stručnjake u praćenju lokalnih medija, očigledno pripremajući „cenzorski udarac“ – neposredan, kroz rad sa neugodnim glasilima, ili posredan, s potiskivanjem Amerikancima neodgovarajućih sadržaja…

Ludačka želja za potpunom kontrolom predstavlja ospoljavanje teške duševne bolesti, praćene napadima panike i bezrazložnim strahom. Strah je, kao što je hrišćanskoj tradiciji poznato, oružje đavola. Ako se predaš vlasti ove strasti (straha), postaješ poslušni izvršilac volje duhovne suštine koja iza te strasti stoji. Hil se, kao i sabraća mu iz Bele kuće, užasno plaši da ne izgubi kontrolu, koju u stvarnosti nema u potpunosti. Američki ambasador se trudi da izgleda kao prorok, vrač iliti duhovno lice sa svojim snishodljivim izjavama o tome kakvom bi Srbiju voleo da vidi. I sve samo zato što Hil pokušava da za sebe pronađe najpovoljniju poziciju zarad uspešnih manipulacija u budućnosti.

Upravo zbog odsustva uverenosti u kontrolu nad Srbima diplomata redovno pada u histeriju, javnosti neprimetnu, ali jasno uočljivu u njegovim javnim nastupima. Kad je Srbijom, čitavim Balkanom i Rusijom prošao talas parola o povratku srpske vojske na Kosovo i Metohiju, Hil je nagovestio da se u Srbiju može „vratiti američka vojska“.

Rene Genon, u svom konceptu primordijalne (prvobitne) tradicije, razmatra pojmove poput antitradicije i kontratradicije. Mi razumemo da se pod tradicijom podrazumeva potvrdno, sveukupno iskustvo prošlosti preživele do naših dana, iliti „predanje normalnog čoveka“. Antitradicija je, pak, spoj materijalizma, mehanicizma, racionalizma, duhovnog nihilizma, „mržnje prema tajni“, sveopšte uravnilovke, potpunog obezličavanja i uprošćavanja. Javlja se osećaj da je takozvana zapadna civilizacija već munjevito projurila čak i pored te mračne stanice svetonazorskih paradigmi. Sledeća etapa u Genonovom konceptu, kontratradicija, jeste svesno ispunjenje volje „psihičkih entiteta” koji se nalaze na „naličju sveta”, i nadahnjuju sve tokove iracionalne i „mračno-okultne” prirode. U svojstvu oslonca za ovu vrstu uticaja često služe izrođeni i izopačeni „ostaci” pređašnjih tradicionalnih oblika, koji su izgubili vezu s višim duhovnim načelima. I ovde nas žudnja Vašingtona da gospodari nad svima i nadzire sve, „svevideće oko” na novčanici dolara i u sistemu praćenja (npr. grudnim policijskim kamerama, predatim srpskoj policiji kao gest dobre volje) upućuje na već popularni simvol „slobodnih zidara“. No, masonska tradicija prošlosti je odavno mrtva. Od nje su ostali samo simvoli, a oni koji sebe smatraju duhovnim potomcima „slobodnih zidara“ u najboljem slučaju liče na njihovu parodiju, najgoru verziju, i naposletku, opasne pacijente sa svetonazorskim modelom samorazaranja, koji se prenosi podređenoj publici i ostatku sveta. Zaključak je jednostavan: Vašington i njegove sluge su jataci upravo te kontratradicije, antiantropološkog sistema mišljenja i delovanja.

Hrišćanstvo takav model jasno određuje kao preteču Antihrista, apsolutno otelotvorenje zla. Zaista, ako su masoni, budući nadahnuti hrišćanstvom, iza Kreatora Univerzuma videli svevideće oko, njihovi savremenici iz Bele kuće na mestu Boga vide sebe; sistemi za praćenje za njih su postali ovaploćenje svevidećeg oka, a na položaj anđela čuvara se unapređuje bezdušna veštačka inteligencija, sa izgledom da postane okrutna.

Kao predstavnik „moćnika ovoga sveta“, Hil bezuslovno ima određeni uticaj na vladu Srbije. Ali on nema nikakvu vlast nad srpskim narodom, slobodnim, snažnim, častoljubivim, netrpeljivim prema nepravdi, vernim svojim vekovnim predanjima i Bogu. Pitanje je vremena koliko će ovaj džin na glinenim nogama izdržati, ali je očigledno da je u borbi protiv duhovne suštine Bele kuće jedino potrebno ostati vernim sebi. A Srbi će tu vernost bezuslovno sačuvati. Pobeda nad američkom hobotnicom u oličenju Hila, njegovih saradnika i mogućih naslednika je stvar vremena. Srbi će pobediti i nikako drugačije.