Баштун, или о једном необичном случају дијељења правде

Пише: Никола Маловић

Баштун су вајали из сјеновитог дрвета најбољи мештри, па се потом у цркви освештавао, да би тек онда дошао у руке најбољега и најправеднијега у цијелом народу – у руке начелника или потештата. У руке власти.

У времену жедном правде, пођимо на безводну Луштицу, највеће полуострво али и најнепознатији дио Боке Которске, са свега 500-ак становника у 10-ак руралних насеља, те једним луксузним ризортом с цијенама толиким да богатим нерезиденима уклањају из видокруга све домороце.

Луштица је у причама најлуђи дио Залива, с пуно необичних слика, оностраности и сујевјерја, о чему посредно свједочи и „Игла испод прага“, награђивани медитерански филм сјајног младог редитеља и сценаристе, Ивана Мариновића.

Постоји и та легенда о сакривеном манастирском благу, филована проклетством, да ће пострадати ко га узме, те га нико за дуго не узима, док се не појави дјевојка која би хтјела удати се за конта, што има болесну жену, па наговара конта да ископа благо, и то овај чини до пола, али га враћа, да би довео болесну жену која физички откопава благо – и тиме на себе навлачи проклетство и умире (што никоме неће бити сумњиво јер је била болесна), па се финалменте конте жени дјевојком која му је открила благо, али и умире – јер је дјевојка прећутала ово: да ће, по слову легенде о закопаном злату превлачког манастира, пострадати и сви саучесници који благо буду откопали!

Занимљивије од легенде јесте истинита прича о Баштуну.

Пазимо…

Луштица је током историје била општина, што ће рећи да је у оквиру Аустроугарске царевине стекла право на самоуправу. На челу се налазио потештат, тј. начелник, први човјек, предсједник – у данашњем смислу ријечи. Као знак моћи и као знак власти имао је штап звани Баштун.

Али!

Свак је од Луштичана знао да Баштун није обичан штап, јер има наднаравне моћи.

Баштун се није правио од било каквог материјала, било каквог дрвета, већ само од сјеновитог (што не значи: од дрвета које је велико толико да прави сјену), него од дрвета које је насељено сјенима, а такво дрво, по старом вјеровању, има душу, као на примјер стари храст или вишевјековна каква маслина.

Но, није било довољно тек узети материјал од дрвета-записа, како би се данас рекло, јер би свако себи онда могао да начини чудотворни Баштун, код куће, за властите потребе.

Баштун су вајали из сјеновитог дрвета најбољи мештри, па се потом у цркви освештавао, да би тек онда дошао у руке најбољега и најправеднијега у цијелом народу – у руке потештата. У руке власти. Тако удружене енергије чиниле су Баштун.

Потештат је Баштун, штап налик епископском, носио као скиптар. Баштун је био знак достојанства и моћи. Уједно, то је био и чаробни штап, у чије су моћи вјеровали мјештани. Баштун од сјеновитог дрвета, освештан, у рукама народног праведника – био је и у правном смислу непогрешив.

Када би се догодио какав злочин, а увијек је тога било, и када није могао да се пронађе кривац, потештат би окупио и у круг поређао све осумњичене.

Истрага помоћу Баштуна увијек је била јавна, и увијек се поштовала процедура.

У центар круга, Потештат је забадао штап, јер је овај имао у ту сврху нарочито окован шиљак. Онда се потештат одмицао од Баштуна корак-два, и у званичној се форми обраћао Баштуну као човјеку, да му открије кривца.

Како Баштун није могао да говори, тумачило се на коју се страну, према коме осуђенику нагнуо, и тиме га проказао.

Ако пак Баштун није мрднуо ни након два поновљена потештатова обраћања, то је значило да кривац није међу осумњиченима. Овдје се „Баштунова правда“ рачвала.

У једној варијанти обичајне правде, ако међу осумњиченима није било кривца, казна се преносила на тужитеља, због фабриковања кривице. Али је потештат имао и то ексклузивно право да тумачи Баштунов спирит, и да види је ли се штап повио макар и за мрву.

Било је у историји случајева да су Луштичани протјеривани јер је потештат тако пресудио, а да окупљени у кругу нису могли да опазе ситну Баштунову кретњу, као једном када је, без права повратка на полуострво, протјеран заводник удатих жена, премда невин у вези са злочином због којег се у кругу с Баштуном у центру тражио виновник…

Да је луштички Баштун сачуван до данас – а није, јер му се у земљотресној 1979. години губи траг – да ли би се временом покварио и он, те научио да лаже, отворено за рачун власти?

(Извор: Печат)

АНТРФИЛЕ

Ко држи баштун?

На обали се људи картају традиционалним, италијанским картама триестинама (Carte triestine), којима се најчешће играју бришкула и трешета. Четири су боје у овим картама: динари, купе, шпаде и баштуни.

Баштун значи штап, батина, али означава и косник – дрвени профил који стрши над прамцем брода што служи за привез предњег једра флока.

У кулинарству баштун значи штанглa: – Одломио сам један баштун од чоколаде, остаће ти довољно за колач од наранче.

У Котору се за неког ко дуго прича и никоме не даје ријеч каже да „држи баштун“.

Пренесено, и за онога ко влада, каже се да држи баштун.

Почесто зна да буде проблематично ако неко баш дуго држи баштун.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: