Beba Popović je znao da će Đinđić biti ubijen!

Milan Veruović, šef obezbeđenja pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića, u intervjuu za “Naše novine”  govori o knjizi “Treći metak”, čiji je autor zajedno sa novinarom Nikolom Vrzićem, kaže da nije bila namera da se neko optuži ili abolira, već da se otvoreno postave pitanja na koja godinama nema odgovora.

• Objavili smo dokumente, iskaze svedoka i veštačenja materijalnih dokaza iz istrage i sa suđenja za ubistvo premijera, koji su bili dostupni javnosti, a za koje niko nije pitao zašto su nelogični. Ja imam svoje sumnje, ali ne želim da upirem prstom u bilo koga. Pre svega, odgovoran je sud, jer su morali da uoče razlike u iskazima i u materijalnim dokazima, a sud to nije istražio – kaže Veruović.

Da li imate sumnju da je Zvezdan Jovanović pucao na vas i na premijera?

– Ja sam na to pitanje odgovorio kroz svoju knjigu. Nemam sumnju da su Zvezdan Jovanović i “zemunci” učestvovali u atentatu na premijera, ali postoji sumnja da su u sam atentat umešani još neki ljudi. Materijalni dokazi koji su trebali da potvrde zvaničnu istinu koju je zvanična istraga konstatovala, najblaže rečeno, ne uklapaju se s njom samom. Zašto Zvezdan nije izveden na lice mesta u Gepratovoj ulici? Sama činjenica da je Mile Novaković rekao da izjavama okrivljenih ne treba prilaziti ad hok, da one treba da budu potkrepljene dokazima, dovodi u sumnju zbog čega to nije završeno po proceduri.

Predsednica suda Nata Mesarević u obrazloženju presude rekla je da se vaše svedočenje i svedočenje Saše Bjelića ne uzimaju u obzir, zato što ste menjali iskaze. Zašto ste to činili?

• To je pokušaj da se priča individualizuje, jer ja sam bio taj koji je upoznao javnost s verzijom događaja koja se zaista dogodila, zato što se paralelno sa sudskim procesom dešavala medijska kampanja koja je taj događaj predstavljala drugačije, a ja sam slutio gde to vodi. Nismo Aleksandar Bjelić i ja jedini svedoci kojima sud nije ukazao poverenje. Tu su bila još devetorica pripadnika obezbeđenja premijera, još petorica policajaca iz obezbeđenja Vlade i, po meni, ključni svedok – vozač tadašnjeg ministra prosvete Gaše Kneževića. Svi su svedočili isto. A nekoliko dana posle atentata pokušana je rekonstrukcija događaja. Završena je tako što su ovi ljudi i Saša Bjelić vođeni na informativni razgovor i poligraf, pošto je došlo do neslaganja između ljudi koji su vodili istragu i njih. Oni nisu želeli da svedoče drugačije nego što se zaista dogodilo i to potvrđuje da je istina ono o čemu sam ja govorio i na intenzivnoj nezi, kada sam prvi put saslušan, i u istrazi, i kasnije na sudu, i pred komisijom Žarka Koraća.

Sud vam nije poverovao u priču o trećem metku?

– To je tek van svake pameti. Koji je moj interes da u ovom slučaju ne govorim istinu, ako sam umalo poginuo? Voleo bih da mi na to pitanje odgovore ljudi koji su doneli takvu odluku.

U knjizi ste se osvrnuli i na objavljivanje poternice posle atentata. Zašto je toliko važno ko je objavio poternicu i kada?

– Činjenica da su političari tog 12. marta 2003. bolje znali kakvo je stanje u organizovanom kriminalu od UBPOK-a govori sama za sebe. Kako da ne bude čudno to što je Vladimir Beba Popović postao autor poternice pola sata posle atentata? Tu možemo da tražimo odgovor na pitanje: ako su znali ko je izvršilac, zašto nisu preduzeli nešto da do atentata ne dođe?

Ko je odgovoran što je obezbeđenje premijera Đinđića zatajilo?

– Odgovorni su oni koji su znali da se sprema atentat, a nisu obavestili premijera. Zoran Janjušević, Nenad Milić i Beba Popović sastali su se mesec dana pre atentata sa predstavnicima britanske ambasade u prostorijama Bebine agencije “Spektra” i tada su dobili informaciju da se sprema atentat. Oni su to zanemarili, nisu nikoga obavestili. Otišli su na skijanje. Premijer je ubijen mesec dana kasnije. To je istina o kojoj je sam Beba Popović svedočio na sudu. I sudskom veću je to bilo normalno.

Optužuju vas da vaša priča ruši optužnicu i da hoćete da abolirate ubice premijera?

• To nije “moja priča”. Moja priča je istina. Moja priča je 12. mart i sve ono što se dogodilo toga dana i posle toga. Mene izdvaja to što sam izašao javno i onemogućio da bilo ko sutra kaže da nije bio informisan i da nije znao. Dali su mi isuviše veliku ulogu.

Vaša uloga i jeste velika. Vi ste preživeli svedok atentata.

– Ja sam samo radeći svoj posao bio svedok najvažnijeg događaja u modernoj srpskoj istoriji. I, ako sam kao svedok bio i oštećen, zašto nemam prava da znam kako se to dogodilo i zbog čega sam mogao da poginem? Pa nismo mi bili u kafani, to se desilo na vratima Vlade Srbije, ja sam radnik MUP-a, na mene je potpukovnik MUP-a izvršio atentat, jedan deo policije učestvovao je u pripremi, a kasnije smo na osnovu nekih informacija došli do toga da je još mnogo veća odgovornost nekih ljudi koji su to morali da spreče. Ovde je, po mom mišljenju, izostala odgovornost i to zato što je napravljen kompromis između dela policije, kriminala i političke elite.

Ko je pravio kompromise?

• Oni koji su nasledili premijera Đinđića. Zoran Živković i posle njega Vojislav Koštunica. Obojica su odgovorni zbog pravljenja tog kompromisa, svako u svom delu, kao i zbog nezainteresovanosti.

Nezainteresovanosti ili pokušaja da se zataška istina?

– Pre bih rekao nezainteresovanosti. Ali i zbog toga treba da odgovaraju. Koštunica je bio javno etiketiran, njegovi saradnici bili su hapšeni, pa oslobođeni. Postoje dva razloga – ili su bili pogrešno optuženi ili opet iz nekog razloga nisu procesuirani. Zašto nismo dobili odgovor na to? Šta je bio problem Zoranu Živkoviću i Demokratskoj stranci u to vreme da se ispita politička pozadina do kraja. Imali su sve u rukama. Ne postavljam lično njima pitanje, ali to je pitanje koje muči javnost i svakog od nas. Svi se pitamo isto. Da li je taj general Aca Tomić bio u zatvoru? Zašto ste ga pustili, ako ste ga uhapsili? Ako nije bio kriv, na osnovu čega ste ga uhapsili? Sve su to pitanja koja vode ka tome da se otkrije politička pozadina ubistva premijera.

Šta kažete na to što često politička pozadina ubistva premijera služi političarima za međusobne optužbe?

– To je način da se stvori mit koji će opet godinama da odvlači pažnju od činjenice da je zanemarena puna istina i, umesto da se to ispita, prave se nove teorije zavere. Ako sada narodu Miloš Simović i Vlada Budala treba da objasne ko su Nebojša Čović i Zoran Đinđić, to onda obesmišljava državu, politiku, sve. Ko god da je optužen, treba da se ispita i ako je uradio to za šta ga optužuju, treba da bude uhapšen. I Čović i Koštunica i bilo ko za koga postoji sumnja da je učestvovao na ovaj ili onaj način.

Da li očekujete da država reaguje na temelju onoga što ste naveli u knjizi?

– Ne znam, pitajte njih. Što se mene tiče, ja sam u obavezi i prema društvu i prema pokojnom premijeru, ali i prema sebi samom, da govorim o tome. I govoriću kad god imam priliku.

Objavili ste knjigu u trenutku kada su na vlasti nekadašnji najveći Đinđićevi politički oponenti. Da li očekujete da SNS istraži političku pozadinu atentata?

– Realno je i ja to očekujem. Ako nisu u tome učestvovali, a nisu, zašto ne bi to ispravili, pogotovo što oni sada imaju apsolutnu većinu i sve potrebne mehanizme u svojim rukama.

Ako je šef Biroa za medije Vlade Srbije Beba Popović kontrolisao medije, kako to da je Zoran Đinđić satanizovan pre atentata?

• Beba je čovek koji je držao medije i njegova je odgovornost za to što je pokojni premijer satanizovan i predstavljen kao kriminalac i antipatriota. I sam Đinđić je to u jednom momentu shvatio i zato je organizovana kampanja “Srbija na dobrom putu”, koja je bila direktan kontakt s ljudima, provera onoga što se radilo na terenu. Premijer je imao potrebu da ljudima to lično predstavi, jer je zatajila medijska pratnja.

Intervju preuzet iz: „Naše novine“