Bećir Vuković: Videćemo

U času dok pišem ne zna se kad će se formirati lokalna vlast u glavnom gradu, ali poloitičari kažu: videćemo. Pa ipak ni to nisam sasvim razumeo.
Što se pak tiče vas, nemojte se oslanjati na mene, protegnite noge, promenite smer, a za početak je dosta samo akcentovati: pa, videćemo..!

Videćemo, čuo sam onovečeri preko ramena i otad nemam mira, videćemo, nastavili su da ponavljaju preko zaista isuviše krivog mosta. Videćemo. Tako se uostalom i kaže za bilo šta, i bilo kada. Videćemo, tada vas stvarno odbijaju. Tako su nekada i najumniji nakon višesatnih polemika završavali razgovor u hodniku, tom rečju počinjale su revolucije i istom se završavale, tako se rastaju ozbiljni ljubavnici, nažalost, tako počinju svi hirurški zahvati, tako će reći i lekar nakon uobičajenog pada žene u nesvest, koje je bilo u modi sve do novih vidova socijalizacije koje su dovele do apsolutnog odumiralja bilo kakve kulture šetnje. U jednom romanu na kraju svake šetnje, dama se onesvesti, ali drugom zgodom videćemo i zašto.

Videćemo, tom reči završava se i opet počinje bilo koji eksperiment. Možete li zamisliti ikakvu šetnju u bilo kakvom društvu a da se često, skoro na svakih deset koraka ne ponovi: videćemo. Kako je i koliko je spasonosna ova najneobičnija reč koju poznajem i koju sam ikada čuo. Ne znam zašto ispod natpisa „šalter” ne stoji i “videćemo”. U vreme gospodstva, u vremena kraljeva i prinčeva, videli smo, postojale su nezvanične škole šetnji, stilovi šetnji, zna se kada se i kuda se šetalo, niti je mogao niti smeo bilo ko da šeta, ovaj ili onaj nije se smeo uključiti u kolone šetača, znalo se za koliko i koliko vremena se savlada ta i ta maršruta i tako dalje, bilo je da tako kažemo više pravaca šetnji, znatno više od ikakvih pravaca umetničkih, plavih, ronamtičnih, kubističkih i sličnih, podrazumevalo se da samo gramatni što će reći učeni šetaju, i samo kadšto, usput kažu: videćemo, i znalo se ko vazda oborene glave stoji nekoliko koraka pored puta. Jednog popodneva vraćajući se iz šetnje sa Čepuraka, čuo sam omanjeg čičicu kako sasvim relaksirano završava svoj pogled o tome i tome, možda čak i zaokruživši pogled na ceo svet sasvim jasnim i lelujavim glasom: videćemo. Kažemo li videćemo, znači da figurativno i naoko apstraktno vidimo datu situaciju, izvesnu scenu, ili opis nečega važnog ili pak sasvim sporednog što je na kraju krajeva isto, i baš to i to tako i tako definišemo, što je, ruku na srce, i najprihvatljivije za sav okolni svet, bio on tranzicioni ili turistički ili autistički; kažete li videćemo, istovremeno i stojite iza stava da je vas baš briga pošto i nemate na umu neki obuhvatniji projekat.

Nekada sam imao vremena da šipčim od Zvezdare do kraja Bežanije, nekada kad se imalo šta videti iznutra, kad se jedino iznutra i gledalo, u vreme kad je tokom celog puta, negde preko Terazija, bilo dosta i gestom naznačiti to dragoceno: videćemo.

Ne znam gde sam pročitao, ali ništa vas ne košta da mi verujte, najneverovatniji doprinos definiciji ovovremenih šetača: ima ljudi koji šetaju dok su samo na selu, recimo na Veruši, a to su takozvani građani, i, opet, ima ljudi koji šetaju samo gradom, a to su oni koji su sa sela. Već na kraju isuviše krivog mosta počeo sam tražiti svoje mesto u navedenoj ovovremenoj palanačkoj definiciji.

Suočen sa zatvorenim vratima groblja odgovrama na nimalo lako pitanje: koja sam pak ja vrsta šetača. Ne treba vam prečica, i sam velim da sam obična seljačka protuva. Nalazeći sebe sa olakšanjem sam nastavio prema šahovskom klubu, a moj temperament dobijao je izvesne konture znajući da ću bolje proći za šahovskom tablom nego što su prošle moje noge iako snabdevene razgaženim cipelama. U prolazu ublizu solitera jedan polutan odgalopira u ljubavnu šetnju nastavljajući sa čišćenjem sapi. Narod bi rekao da ide za svojom nogom. Konačno, taj nimalo prijatni torzo nestao je iza stuba bivše sdeka službe, ja sam napokon ušao u klub raskopčane pertle što je već znak koji me u svakom smislu izdaje: u poodmaklim sam godimana, i kraj je mojih ikakvih ljubavnih lutanja.

Pre nekoliko dana nekim ispraznim književnim poslom bio sam na planini, i ispalo je da je ta šetnja dosegla čak nivo književnog žanra. Po gudurama, preko bregova, oko ceste, kroz šumu, sa svih strana izvirali su šetači, samo i samo neumorno grabeći, skoro nekakav bespolni ljudski rod, muške gluperde sa krpama po glavama, žene u bakandžama i prljavim šorcevima sa jakim nožnim listovima, natovarene rancima, bez sisa, jedva hvatajući vazduh, i uz te pustopoljine naprosto blude duhom, jedna grupa izbi iz nekakvog nevidljivog kanjona, uprlo jedno drugom u zadnjicu, kuda idu, odakle su, gde će omrći, gde razapeti šator, kakvi su to nomadi, kakav je to kraj i ruglo seksualnosti, ili je samo u pitanju varkao poput one optičke kad je u pitanju horizont, što mu se više primičete on se više odmiče, videćemo gde će sve ovo iznititi, kakav je uzao na kraju, kakva kukičica, udilo, omčica, videćmo kakav je smisao ne samo šetača i ekologa nego i celog života, pa ipak, kao da me nešto probode posred srca, pomislih da se ne vraćam istim putem, nego okolo, pa šta mi bog da, ali senke su već radile svoj posao, znam da se u planini brzo smrkava, videćemo, ponavljao sam iako sam bio sam, šetači nestadoše, ugažena trava još je odbijala da se vrati u prirodno stanje, u daljini čuo se lavež psa, da li se lavež prostirao samo u ovom pravcu, već sam posustajao skoljen čemerom i glupostima, priznajem i polomljen amaterizmom sa pomenute književne sesije, sedeo sam bez ikakve volje da bilo kuda kremem, zaista treba se stojeći odmarati poput konja, rečju, nemojte izdati noge zarad guzice, noge su i više od ruku, nikada nisam ni znao šta da radim sa rukama, i čim pomerim ruku stizalo je odnekuda ono preteće: ne!, najgospodstveniji šetač ruke ostavi pozadi, zato, put pod noge, a za ostalo, zna se, videćemo.

U času dok pišem ne zna se kad će se formirati lokalna vlast u glavnom gradu, ali poloitičari kažu: videćemo. Pa ipak ni to nisam sasvim razumeo.
Što se pak tiče vas, nemojte se oslanjati na mene, protegnite noge, promenite smer, a za početak je dosta samo akcentovati: pa, videćemo..!