Bećković: Ko se odrekne Kosova, postaje blagajnik izdaje

Razgovor sa Matijom Bećkovićem u podkastu “Rubikon“ je otpočet najskupljom srpskom rečju Kosovom, nastavljen o kolonama prognanih Srba iz Krajine, a završen, kako i dolikuje razgovoru sa našim velikim akademikom, pesmom. Dotakli smo se još i vere i nevere, rodoljublja i patriotizma, Draže Mihailovića i mitropolita Amfilohija, Rusije i Amerike. Razgovarali smo o najlepšim srpskim rečima, mladim generacijama koje dolaze, časti i izdaji kao i o uzvišnosti u stradanju za Hrista.

Razgovor otvaramo pitanjem koliko je naslov njegove knjige Ćeraćemo se još rešenje problematike Kosova?

„Reč je stvorila svet. Nije ga stvorila pa ga ostavila, nego je nastavila da ga i dalje stvara. A u naše vreme se čini da je reč izgubila svaki smisao i da reči više ne znače ono što su dosad značile. Tako da, dok smo mi postojali, dok je postojala reč, to pitanje se nije ni postavljalo, a čim se postavlja, to znači da ne postojimo. Ali tako ne može da se završi i zato ostaje jedino i uvek Ćeraćemo se još.“

Ko se odrekne Kosova, postaje blagajnik izdaje

„Čovek čija reč ne vredi, ne vredi ništa. Dovoljno je reći to da se to pitanje nezavisnog Kosova nigde i nikome na celome svetu ne postavlja i da, recimo, većina čovečanstva ne priznaje Kosovo, ali ne, ne priteruju tu većinu da prizna Kosovo nego pritežu nas. E, sad mene baš zanima kako bismo u oči pogledali toj većini i onima koji to ne priznaju, onima čije Kosovo nije, nego da priznamo mi, čije je Kosovo. Tako da je priznavanje Kosova kao nezavisne države poništavanje našeg postojanja i od nas se to i zahteva, da sami sebe poništimo.“

Naš akademik tvrdi, da, koliko god apsurdno zvučalo, žrtve se nikad ne bi menjale sa svojim dželatima i to nas uvodi u kolone prognanih Srba sa svojih vekovnih ognjišta.

„Nekoliko puta sam nagovarao ponekog vladiku da napravi jedan veliki poster, gde bi jedna pored druge bile postavljene dve kolone. Da jedna ide preko Albanije, a druga od Knina do Beograda. Jedni idu promrzli kroz sneg dok drugi, na traktorima, voze čitav svoj život.

Najviše sam se ljutio na Miloševića što nije vršio direktan prenos progona Srba iz Krajine.

Takve masovne scene svet nije video ni takvog agresora. To neprocenjivi dokumenti. Nisam video ništa potresnije od one dece koja voze traktore i na njima spakovane kućice za pse, čitavi životi koji su stali u jednu prikolicu traktora.“

Budućnost nam je nepoznata, zato se prošlosti moramo sećati

Bećković kaže da nikoga do nas samih ne možemo kriviti što smo u zaostatku sa istinom po pitanju Draže Mihailovića.

„Na suđenju generalu Mihailoviću rekli su kako je on zaklao jednoga američkoga pilota. A taj pilot se pojavio u Njujorku, na Petoj aveniji, sa velikim transparentom na kom je pisalo Nije me zaklao, nego me spasio. I postoji njegova fotografija sa tim transparentom usred Njujorka, ali mi je nismo nikad videli u našim novinama i sad ne možemo reći da nam je to neko drugi kriv, a prošlo je 80 godina od tad.

Ne mogu ljudi sada da veruju da nešto, zbog čega su dobili petice i pohvale, diplomirali, doktorirali, da je to bila laž.“

U podkastu su se osvrnuli, neminovno, i na sukob velikih svetskih sila, Amerike i Rusije.

„Velike sile su, nakon pada Berlinskog zida, rekle kako nema više granica, da je slobodan protok kapitala, ljudi i ideja. A nakon ukidanja granica, svega nekoliko decenija kasnije, samo čovečanstvo se našlo na ispitu najvećeg opstanka. Treba sad neko da dokaže da Rusija nije velika sila, a to nije nikad niko tvrdio, od kad je sveta i veka. To su ljudi bili davno primili k znanju i sad odjednom treba Rusija da pristane da bude neka regionalna, mala država. To su Amerukanci krenuli i da i dokažu.“

Na naše pitanje zašto se od nas traži da uvedemo sankcije Rusiji, akademik odgovara da se od nas na taj način traži da se odreknemo svog obraza i časti i uvedemo sankcije zemlji koja ne samo da nas nije napadala nego nam je i pomagala. To nije samo pitanje politike već pitanje morala i časti.

„Uvođenje sankcija Rusiji je jedna vrsta incesta“

To što se ne sećamo najskuplje ćemo da plaćamo, kaže Bećković. Na naše pitanje da prokomentariše nedavne događaje, a u vezi sa transparentom na kom piše Kad se vojska na Kosovo vrati, akademik se priseća svog druženja sa mitropolitom Amfilohijem.

„Pa, on se vinuo na nebu pod oblake i mi se već sad čudimo otkud se on među nama obreo u ovo vreme, tako da je njegovo mesto u istoriji osigurano za večita vremena. On je tu pesmu pevao i stalno je dodavao nove stihove. Pevao sam i ja sa njim zajedno i nikome nije ni padalo na pamet da bi to moglo biti neki problem i da bi to moglo nekome da smeta. Tu pesmu nije spevao Amfilohije, on ju je samo pevao, isto kao i ja.“

„Možda je ovo prilika i da kažem da je čast Srbina kroz vekove bila izazivana. Turčenje je bilo predlagano i đakonu Avakumu i jedna starica ga je savetovala da ne gine tako mlad i lep, vidi Bog šta je ljudska muka i nevolja, nego da se poturči, a on se okrenuo prema njoj i pitao Majko umiru li kadkad i Turci? Tako da je Avakumov odgovor starici moj odgovor svima koji me pitaju da li bih se odrekao ne samo Kosova nego bilo kog dela neke srpske teritorije.“

Za kraj razgovora Matija Bećković, u svom stilu vrsnog autora, na pitanje kako vidi razrešenje sukoba svetskih sila odgovara:

„Pa, možda bih mogao da odgovorim jednom pesmom koja se zove Ogledalo, a glasi ovako:

Kad smo oslobodili Beograd, odvedoše nas u crkvu Ružicu da se pričestimo. Ali pop ne da pričesnu užicu, dok se ne ispovedimo. Mene upita jesi li ubio, jesam rekoh, a on pa vojniče, zašto si to učinio. Išao je na mene ubilac, iznakažen, zapaljene glave, ispamećen, isplažen, krvnikovim očima me gledao. Mora da sam tako i ja izgledao. Pucao sam, kao u ogledalo. Dosad sam mislio da sam ga ubio, ali čim sam ovamo kročio, osetih da otad on živi u meni i da je ovde u crkvi Ružici na moja usta i progovorio, da se nikad ne sazna ko je koga ubio.“