Beograd to ti je Momo Kapor

Beograd to ti je Momo Kapor. Rano ujutru na zidu čekaonice privatne klinike na Senjaku, pored koje su fensi teniski tereni, čekajući na kiropraktičara, naletim u holu na četiri-pet uramljenih crteža Mome Kapora. Znate one njegove crteže tananih linija? Znam da znate. To su prava zamešateljstva, čupava klupka, zamršene vunice od nonšalantnosti koje izgledaju kao deo neke zavrzlame iz dečjih časopisa iz našeg detinjstva. Čekam, tako, da me u savremeno opremljenoj ordinaciji izlomi kiropraktičar i gledam u Kaporove rapsodije iz kojih definitivno i paunasto izlaze likovi žena od crnog mesa i bele krvi i mislim, evo me tu, u gradu koji je sada moj, možda je potrebno da mi neko, u stvari, namesti izlomljene misli, od njih sve uvek počinje.

Nikada nisam srela Momu Kapora uživo, mada moram priznati da sam želela. Ali, isto tako ne bih mogla ni da izmišljam da smo se družili (poznajem takve). To je, naravno, za Kapora kompliment, jer znači da je pravi celebrity, a tuđe laži ne mogu da naštete nikom drugom do njihovim vlasnicima. No, nije to bitno.
Čitala sam „011“, „Od 7 do 3“ i „Beleške jedne Ane“ i pre nego što sam postala Beograđanka. Može biti da je i Kapor umešao svoje prste da zavolim Beograd pre nego što sam došla na studije jer, ko ga je sočnije, dobrodušnije, detaljnije i šarmantnije prikazao? Rođen je u Sarajevu a u glavni grad je došao kad je imao devet godina, pohađao je Treću mušku gimnaziju pa upisao Likovnu akademiju. Zanimljivo je znati da je iz gimnazije izbačen zbog jedanaest jedinica i nemogućeg broja neopravdanih časova. U gimnaziji je uglavnom crtao drveće!

Kada je upisao Likovnu akademiju, napustio je privremeno Neimar i živeo život po studentskim domovima zato što njegov otac nije podržavao studiranje slikarstva, želeo je da Momo bude arhitekta, pa mu je slao malo novca. Da bi opstao u Beogradu i ostvario svoju želju, Momo se švercovao po studentskim domovima, a, kako je sam rekao, ne seća se da se kupao, osim leti u Savi. Muka je ponekad opstati u Beogradu, muka. Kao da nosiš nakovanj na glavi, pa se boriš da isplivaš i grabiš, grabiš, više ne znaš šta, ali trčiš, guliš stopala i cipele i ideš, nekako dalje. Da nije bilo istanjenih Mominih đonova i džepova i, u stvari, njegove bezuslovne ljubavi, Beograd ne bi dobio svoju apoteozu u pričama i slikama! Taj isti Beograd, ovekovečen Mominim srcem, tražio je od njega mnogo, kao što traži od mnogih došljaka, moraju se položiti ispiti i inicijacije, ali kasnije sve dođe na svoje mesto. Važno je da ti je Beograd ljubav.

Momo se u doba studiranja u Kinoteci družio sa Borom Draškovićem, Žikom Pavlovićem, Makavejevim, Dragošem Kalajićem, Oljom Ivanjicki i Leonidom Šejkom. Krem od božijeg daha. Beograd je opisivao sa radošću a nije se odvajao od pisaće mašine. Kada su 1972. godine izašle „Beleške jedne Ane“, knjižurak-devojčurak sa nacrtanim pegicama, a, u stvari, moderna enciklopedija o „slatkim Beograđankicama“, Beograd je dobio svog modernog hroničara. U stvari, sve te pege, paprikaši, sarme i ajvari, komšije, vetrovi, kolači, orkestri, kafane, tramvaji, čaše, foliranti, jutarnje beogradske novine i ostala čudesa kao da su čekali da uđu u Mominu čarobnu bundevu i budu opisani tako intimno i iskreno da svaki rođeni Beograđanin još više zavoli svoj grad a svaki nerođeni žitelj što pre poželi da dođe u njega. Momin Beograd je ono što stvarno i jeste – „topao, nadošli balkanski hleb“.

Kasnije, Momo se nastanio u Nebojšinoj 18 na Vračaru. Živo je sećanje moje nove prijateljice i, uz to, nove privatne učenice (ugledna gospođa, dama, ljubiteljka dizajnerskih cipela, klasična lepotica, „devojčica“ mojih godina sa veoma ozbiljno profesijom i neverovatnim talentom za kuvanje svetskih gozbi), koja se, kao njegova komšinica sa Vračara, seća kako je ujutru šetao haskija Arčija po kraju. Ah, taj zavračani Vračar, moje priznanje da ga najviše u Beogradu obožavam i moja težnja da se nekako domognem njega, i šansa da to zaista i učinim, pri kupovini trećeg po redu stana u Beogradu, ali stan u Krušedolskoj ipak nisam odabrala – imao je užasno loš raspored i gledao je na sumorno dvorište zatvorskim pogledom bez terase. Džabe Hram, džabe Vračar, ne mogu da budem hrčak u kavezu! Mogu, svakako, da dolazim na Vračar i tražim Momine korake u njemu, niko mi ne brani.

Ana Atanasković, iz zbirke „Beograd je ljubav“, 2017.