Beogradski sindikat i srpsko „nema predaje“

Autor: Nemanja Dević

Malo šta je prodrmalo evrofanatično postpetooktobarsko jednoumlje kao što je to uspelo Beogradskom sindikatu 2002. sa pesmom “Govedina“. Bio sam klinac i tačno se sećam: na pojedinim televizijama zavrteli su se brutalni ćirilični stihovi, bez da je iko od nas tada mogao da vidi lik ma kog BS-ovca ili da isprva shvati o kakvom se poduhvatu radi. I pojedini “žuti“ tih dana su na uličnom dočeku srpske Nove godine pevušili stihove koji su se lako uvlačili u uši: „Ajmo svi, zajedno, kao psi da lajemo: av, av, av, av, av“.

Bilo je jasno da su nade u „revoluciju“ iz 2000. godine već bile uveliko izneverene, a aluzije, čak i direktno pominjanje imena visokih funkcionera DOS-ovske vlade, nisu izazvale nikakav skandal ili nevericu.

Prosto, kao da se oteo krik jednog značajnog dela društva, koji je u slomu režima Slobodana Miloševića video priliku za nacionalnu katarzu, a potom obnoć bio kolektivno proglašen za „tranzicionog gubitnika“.

Iako su na sceni bili još od 1999. („Govedina“ im je bila drugi album), lica ljudi koji su ispevali narodni odisaj većina njihovih pratilaca prvi put je videla u tada još kultnoj emisiji „Utisak nedelje“. Tri momka prosečne starosti od nekih 25 godina, u duksevima i farmericama, u studiju sa tadašnjim predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom (!), koga su takođe „prozvali“ u kultnoj pesmi, izneli su niz kritičkih pogleda nove evroskeptične generacije. Uvid u taj video posle dve decenije može da bude solidna slika koliko je kultura dijaloga i polemike u međuvremenu iščeznula u Srbiji.

Urbana gerila

Prevazilazeći tradicionalne podele na levicu i desnicu i tražeći saborno srpsko stanovište, mireći građansko i nacionalno, ekstremno tradicionalni i ekstremno moderni, BS-ovci su u evropa-nema-alternativu epohi za neke postali neshvaćeni ili antipatični, ali su u većinskoj populaciji u narednim godinama bili prepoznati kao neka vrsta muzičke urbane gerile.

„Nije me sramota što poreklom sam odavde“, bili su to stihovi iz „Govedine“ koji su u isto vreme Beograd uvodili u ravan ravnopravnih sa Evropom, a potlačene i zanemarene iz srpske provincije u jednak tretman sa Beogradom i Novim Sadom. Slobodan Vladušić uviđa jedan zanimljiv fenomen: da je BS u svom umetničkom izrazu preuzeo strani kulturni obrazac (rep), „kojim je do tada manje-više vladao Megalopolis, da bi ga okrenuo protiv tog istog Megalopolisa“.

Naredni albumi doneli su pesme koje kao da su odgonetnule aktuelni narodni impuls, pa su oni koji su prepoznavali spregu države i mafije i ugled kriminalaca u društvu kao svakodnevnu repliku s gorčinom pevušili i govorili: „alal vera, alal vera“‘ i „naš kartel najjači, na vrhu piramide“. Pesimistični pred takvom dijagnozom dolivali su bokale u godišnjicama mature i zagrljeni sa sebi srodnima pevali: „Da li se sećaš kako bilo nam je pre, posle svega šta sad ostalo je moj Beograde?“; oni kuražniji naći će se u stihu „i onog dana kad me više ne bude, ni tada nema povlačenja, nema predaje“. Neki koji su prepoznavali „Diskretne heroje“ i solidarisali sa njima krenuće u bunt i otpor: „Za sve, za sve, za sve moje ljude, što uporno se trude da sutra bolje bude“.

Sve je bilo češće osvetljavanje motiva iz nacionalne istorije i njihova upotreba u popularnoj kulturi. Govor majora Dragutina Gavrilovića i borba za odbranu prestonice od okupatora 1915. osavremenjeni su spotom za pesmu „Olovni vojnici“.

Stihovi su predstavljali imperativ i u savremenom trenutku: „Izvučen nam je broj, mi više nismo bitni, jurišamo u boj samo narod da preživi; složili smo korak, usmerili misli, potreban je svaki borac kao bedem ofanzivi“. BS je sa prilično oštrine prepoznavao i kritikovao sve boljke u društvu: kompradorsku i korumpiranu elitu, anemične intelektualce, izdajničke nevladine organizacije, skorojeviće na vlasti i podzemlje za koje se tvrdilo da je iskorenjeno 5. oktobra 2000. godine.

Tradicionalizam kao novi pank

U isto vreme, već zreli autori počeli su sa veličanjem nekih od heroja ratova devedesetih, što je do tada bilo apsolutno nezamislivo u javnom prostoru Srbije, a onda postali i glas poslednjeg istinskog geta u Evropi – Srba iz kosovskih enklava. Na duksevima i majicama na samom početku prošle decenije pojavili su se, možda i prvi put nakon rata na Kosovu i Metohiji, stihovi Beogradskog sindikata, poziv na borbu i beskompromisan zaključak: „Nema predaje“.

Tada je (2011) započeo i „Projekat Srbija“, gde su BS-ovci, tada već zreli ljudi sa svojim porodicama i karijerama i izvan muzičkih voda, pokrenuli niz humanitarnih aktivnosti i tribina na fakultetima širom Srbije, gde je uz učešće nove generacije započela diskusija, kakva nije bila viđena u medijima, na temu društvenih anomalija, morala, kulture, demografije, porodice, nasleđa, zdravlja.

Do tada, nastupali su mahom u dijaspori ili na periferiji, češće u enklavama ili zatvorima nego pred beogradskom publikom koja je njihove stihove popularisala grafitima širom Dorćola i kruga dvojke. Spektakularni koncert u Areni iz 2012. pokazao je da se više ne radi o andergraund kulturi, već čitavom neformalnom pokretu čije zahteve BS artikuliše u svojim pesmama. „Duhovnost je ključni recept za našu obnovu“, reći će u jednom intervjuu članovi grupe Feđa i Boško, utirući put nečemu što će Marko Tanasković kasnije definisati geslom „tradicionalizam kao novi pank“.

Slobodni i misleći ljudi

Režimi u Srbiji su se smenjivali, a slobodni i misleći ljudi, kako bi se najkraće mogao opisati ovaj rep sastav, i dalje su, dve pune decenije ostajali glas naroda. Dokaz tome je i letošnji koncert na Tašmajdanu. U međuvremenu, izlazeći iz beogradskih i srbijanskih okvira, BS-ovci su u prethodnih pet-šest godina odradili nekoliko angažovanih singlova, koji zaslužuju nešto širi osvrt.

Matrica je svuda slična: detektuje se akutni nacionalni problem, potom prenese u snažnu poetiku, a onda emituje u kvalitetnoj produkciji, uz spotove koji podsećaju na mini-dokumentarne filmove.

Počelo je 2016, sa pesmom „Sistem te laže“, koja će ubrzo postati himna svih borbi za promene u Srbiji. Uz simbolični uvod iz hita Miroslava Ilića „Lažu da vreme leči sve“, kadrove političara marioneta i naroda na ulicama u spotu emitovanom uoči aprilskih izbora, momci su stihovima stvorili lavinu. Uz jasno ukazivanje da je zemlja okupirana i da se njom vlada izvana, BS-ovci su skovali upečatljive stihove: „Sistem te laže, ne veruj šta ti kaže, ovaj život je borba od rođenja do groba, zato ustani odmah“. Nije ni čudo da je već iste noći kada je emitovana pesma imala 850.000, a u narednom periodu narasla na čak 45 miliona pregleda!

Ipak, važnu poentu nosio je i spot u kome se nekadašnji drugovi privremeno nalaze na suprotnim stranama, ali kada dolazi do njihovog kontakta, on se ne pretvara u borbu, već u pomirenje i zajedničku borbu protiv okupatora i njegove birokratije u zemlji.

Posle dve godine, kroz saradnju sa etno grupom „Trag“ BS je objavio singl najdirektnije posvećen Kosovu i Metohiji. Po ugledu na staru jevrejsku zakletvu vezanu za Svetu zemlju i Jerusalim, nazvan je „Dogodine u Prizrenu“. Spot ispunjen kadrovima martovskog nasilja iz 2004, uz paljevinu i rušenje srpskih svetinja pred očima međunarodne zajednice, takođe je iste večeri zabeležio ogroman broj pregleda, a prijave Albanaca Jutjubu da se radi o videu koji širi mržnju doprinele su da zamalo bude zabranjen.

Srce otadžbine

Kosovo i Metohija se u pesmi tretiraju kao srpska „polazna tačka“, „temelj“ i „izvor“, „srce otadžbine“ vekovima ispunjeno grobovima junaka kojih je „kao u polju božura“. Evidentno je pozivanje na istoriju, epske pesme i nasleđe koje treba da je prisutno i u našim danima kao „čast večna“. Ali ova pesma prenela je u javnost rešenost novog naraštaja da borbu za Kosovo produži i ne prizna nijednu kapitulaciju. Tako, pored toga što je uronjena u prošlost i elegiju, pesma „Dogodine u Prizrenu“ sadrži i jedan borbeni preokret i suštinski je okrenuta budućnosti. BS-ovci zaključuju ono što po svim anketama misli 90 posto Srbije:

Ni bombe, ni glasanja ne izbrisaše Lazara

Dokle generacija nova na njemu stasava

Izgubljeno nije nikad ono što je sveto

U nadi rasti, crven cvete, da braće te opet neko

Pre dve godine, prepoznajući značaj borbe sunarodnika za odbranu svetinja SPC u Crnoj Gori, Beogradski sindikat je uz veličanstvene kadrove narodnih litija pripremio i svojevrsnu himnu za ovaj pokret, pod upečatljivim i originalnim nazivom „Sviće zora“. Nije čudo da im je neposredno nakon njenog objavljivanja tadašnji mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije dodelio orden, ali i da su crnogorske vlasti Mila Đukanovića BS-ovcima zabranile ulaz u zemlju.

Sažeto a verno

Refren ove pesme je pevljiv i manje-više svima poznat, ali su jednako emotivni i snažni i svi njeni stihovi. Nijedan pisac ili istoričar nisu tako sažeto a verno uspeli da prenesu suštinu litija kao BS:

Snaga nam u hodu. Sabrani u Bogu!

Preci nas zovu da vratimo slobodu

Stopu po stopu, svedočimo slogu

U vatri i ognju, u smetovima snega

Držim čvrsto barjak. Ne odričem se Njega!

I ovaj i svaki naredni singl, uprkos višemilionskim pregledima, prošli su kroz neku vrstu restrikcija. Zbog navodnog narušavanja autorskih prava, pesma o Republici Srpskoj konačno je bila privremeno i uklonjena sa Jutjuba. „Jedina Srpska“, premijerno izvedena na akademiji u Banjoj Luci povodom 30 godina stvaranja Republike Srpske, možda je i nešto najkvalitetnije što su do sada uradili „sindikalci“, ovoga puta uz pomoć moćnog vokala Danice Crnogorčević.

Ovde bezmalo svaki stih zahteva širi osvrt i ukazivanje na njegov istorijski kontekst – od prividnog gubljenja nacionalnog identiteta Srba BiH, do njihove borbe, nacionalne katarze i pregnuća uspostavljanjem Republike Srpske.

Uz sjajno sačinjen niz heroja koji ilustruje kontinuitet borbe srpskog naroda za slobodu na ovim prostorima. Odlučujem se za isticanje ovog dela:

Kosovski zavet svakog je dana

Svetlost iz jama, vaskrs iz rana

Džaba svi logori, procesi, progoni:

Naša će sena gospodu da progoni

Temelji tvoji – večni heroji.

Pred sudom jazavac ponovo stoji

Nepravde trpiš da narod se spoji.

Nije bez značaja što Danica Crnogorčević (inače ovih dana optužena u Crnoj Gori za raspirivanje mržnje zbog izvođenja himne „Oj junaštva svijetla zoro“ u izvornom obliku) na kraju ove pesme konstatuje da su „trojica spojena u jedno“. U tome ima znatno više simbolike nego u prizivanju Svete Trojice.

Beogradski sindikat tako poslednjih godina nastavlja da kreira svojevrsne narodne himne, kao što je to u 19. veku činio Stevan Kaćanski. Uz njih, stasava jedan novi naraštaj srpske omladine, nad kojim se zgražavaju liberalni mediji; koji po zvaničnim anketama najviše veruje crkvi i vojsci, i koji se venčava u Prizrenu i Gračanici, ima svoje duhovnike, sluša i hip-hop i etno sastave. I horski kaže da nema predaje.

Izvor: RT Balkan