Od Beogradskog društva za gimnastiku i borenje do Dušana Silnog

Piše: Saša Nedeljković

Dr Vladan Đorđević je rođen 21 novembra 1844. u Beogradu.  Bio je jedan od gimnastičara koji su delovali u družini Stevana Todorovića. Studirajući  1863-1869. medicinu  u  Beču uvideo  je  koliko  je  doprineo  Nemačkoj  Janov pokret telesnog vežbanja (Turneri). Po povratku sa medicinskih studija dobio je dužnost načelnika Sanitetskog odeljenja. Smatrao  je  da  treba  i  u  Srbiji  otpočeti  sa  sistematskim  telesnim  vežbanjem. Predložio je ministru Milutinu Garašaninu da se organizuje gimnastičko društvo. Pripremajući  osnivanje  gimnastičkog društva  u Beogradu, uputio  je  pisma  učiteljima  gimnastike Stevanu Todoroviću, Ljubomiru Iliću i  Ferdu Mihokoviću  sa  pitanjem  dali  su  spremni  da  dobrovoljno  rade  u  društvu  ako  bude  osnovano. Posle  pristanka, sazvao  je  20. 12. 1881. zbor  uglednih  građana  u  sali „Srpske  krune“ kod Kalemegdana. Zbor  je  održan  pod predsedništvom  Stevana  Todorovića, a  u  prvom  redu  sedele  su  jedan  kraj  drugog  vođe  liberala, naprednjaka  i  radikala : Radivoj Milojković, Milutin Garašanin i Nikola Pašić Posle govora  Vladana  Đorđevića o potrebi telesnog vežbanja došlo je do rasprave. Mnogi su bili protivni, verujući da je telesno vežbanje stranog porekla i da ga ne treba usvajati.  To mišljenje pobili su književnici Milorad P. Šapćanin i dr Laza Kostić. (1).

Na  narednom  zboru  održanom  na  istom  mestu 26.12.1881. usvojena  su  pravila (Uredba) Beogradskog društva za  gimnastiku  i borenje. Po pravilima  društvo se  staralo  da  radi  na  razvitku  i  unapređivanju  telesne  snage  i  zdravlja  svojih  članova; da  osniva  nova  društva  koja  bi  pored  gimnastike  širila  svest  narodne  zajednice; da  obrati  pažnju  na  narodne  igre  uvodeći  ih  u  svoje  vežbe;  i  da  o  svom  trošku  sprema  učitelje  gimnastike (2). Na  skupštini  održanoj 3.1.1882.  izabrana  je  uprava društva. U  upravu  su  izabrani Stevan Todorović, osnivač  družine  za  gimnastiku iz 1857. i Laza Kostić, jedan od osnivača Srpskog sokolskog društva  u Novom  Sadu 1874. Redovna  vežbanja  počela  su  17.1.1882. u  suterenu  zgrade  Crvenog krsta. Od  gimnastičkih  sprava  društvo  je  koristilo  vratilo, razboj, konja, jarca, konopac  za  penjanje,  nekoliko  đuladi  za  vežbanje i desetak palica. Kod  Delijske česme jula 1882. društvo  je priredilo Javni  čas mačevanja. Dr Vladan  Đorđević i društvo priređivali su akademije i koncerte u Narodnom  pozorištu. Glasnik društva bio je list „Narodno  zdravlje“. Iste  1882. osnovano  je  Šabačko  društvo  za  gimnastiku  i  borenje  a  potom  osnovana  su  društva  u  Smederevu (1885), Zaječaru (1890)  i  Kragujevcu. (3)

Na skupštini 10 marta 1891. došlo je do svađe oko položaja vođe društva, jer je rešeno da se vođe nagrađuju novčano.  Zbog svađa je  dr Vladan Đorđević   napustio predsedničko mesto u društvu i samo društvo. (4)

Na  predlog  Vojislava  Rašića  Beogradsko  društvo  za  gimnastiku  i  borenje  na  skupštini  održanoj  7. aprila 1891.  prihvatilo  je  sveslovensku  sokolsku  ideju  i promenilo   naziv  u  Beogradsko  gimnastičko  društvo „Soko“. Deo  članstva  na  čelu  sa advokatom Jovanom  Stojanovićem   istupio  je  iz  društva i  22. novembra 1892.  osnovao  Građansko  gimnastičko  društvo „Dušan  Silni“. Društvo je smatralo da nastavlja tradicije Beogradskog društva za  gimnastiku  i  borenje  i  radilo  je  po  njegovim   načelima. Po  pravilima  društvu  je  bio  cilj  da  neguje  i  razvija  viteštvo, među  svojim  članovima  i  u  narodu  srpskom : osnivanjem  društvene  vežbaonice; priređivanjem  javnih  predavanja  o  korisnom  uticaju  viteštva  na  zdravlje, snagu, duh i  telo  čovekovo; izdavanjem  svoga lista  i  stupanjem  u  vezu  sa  drugim  društvima, koja  postoje  u  ovim  i  drugim  državama (5) Promenili su  naziv 1907. u  Viteško  društvo „Dušan Silni“. Izabrali  su naziv  viteško  zato  što  su  želeli  da  u  imenu  Društva  bude  naglašena  njihova  povezanost  sa  tradicijom  srpskih  vitezova. Dušanovci  su  22. marta 1892.  odlučili  da  odrede  poverenike  za  upis  u članstvo  u  svim  krajevima  Beograda. Opšte  vežbanje članova  počelo  je  11. maja 1892. Dušanovci  su  1894. održali  viteški Javni čas u  Aranđelovcu, Velikom Gradištu i Obrenovcu. Dušanovačka  društva (zajednice)  osnivana su širom  Srbije : 1894. u  Kragujevcu; 1895. u  Smederevskoj  Palanci i  Vranju;  1896. u Knjaževcu; 1897. u  Pirotu, Leskovcu, Požarevcu, Aranđelovcu, Negotinu, Zaječaru, Kruševcu, Paraćinu, Jagodini i  Nišu (6)

Dok su dušanovci bili nacionalno opredeljeni, sokoli su bili pristalice sveslavenstva. U svakodnevnom životu dušanovci su pozivali sokole iz drugih država na svoje priredbe.  U Sabornoj  crkvi  u  Beogradu 12. juna 1897. osveštena  je  zastava  Dušana Silnog. Osvećenje  zastave  obavio  je  Mitropolit  Mihajlo  uz  prisustvo  kralja  Aleksandra  Obrenovića, kraljice  majke  Natalije  i  članova  vlade. Bila  su  prisutna  izaslanstva  iz  Hrvatske, Rusije, Češke, Bugarske, Dalmacije  i  Srbi  iz  Vojvodine. (7) Delegacija od 22 hrvatska sokola u sokolskom odelu sa zastavom i nekoliko izletnika, koju je predvodio podstarešina Stjepan Mlinarić stigla je 12. juna 1897. u Beograd. Hrvatski sokoli srdačno su dočekani na železničkoj stanici. Na stanici je bio ceo odbor „Dušana Silnog”. Predsednik srpskog društva istakao je da govori slobodno u slobodnoj zemlji. Na peronu je vojna muzika svirala hrvatsku himnu, posle čega su odvedeni u hotel „Imperijal“, gde su stanovali besplatno, pošto je kralj za svečanost darovao 8.000 dinara. U Beograd su došli izaslanici „Hrvatskoga sokola” iz Splita.

Stjepan Mlinarić posetio je gradonačelnika Pašića. Sva društva su se 13. juna 1897. sastala ispred vežbaonice „Dušana Silnog”. U svečanosti su učestvovali dušanovci iz cele Srbije. Svečana povorka dušanovaca i sokola kretala se uz pratnju vojne muzike petog pešadijskog puka, praćena burnim pozdravima građana od Slavije, ulicom Kralja Milana preko Terazija ka Sabornoj crkvi i Gornjem gradu. Napred je išla  vojna muzika svirajući slovenske koračnice i hrvatsku himnu. Posle muzike išli su đaci gimnastičari iz Pirota i Niša, zatim Splićani, pa 30 Hrvata u sokolskom odelu, zatim Zagrepćani i njihove gospođe, onda izaslanici društva  „Junak” iz Sofije, onda Rusi i Česi, zatim Srbi sa  skupocenom zastavom Dušana Silnog i zastavama slovenskih sokolskih saveza. Povorka je bila dugačka dva kilometra.  Kada je došlo vreme da se obavi posveta zastave, svirala je van crkve muzika srpsku himnu, a kralj je sa kraljicom majkom zauzeo svoje mesto.  Osvećenje zastave obavio je Mitropolit Mihajlo uz prisustvo kralja Aleksandra Obrenovića, kraljice majke Natalije i svih članova vlade. Sokoli su stajali uz ikonostas naspram kralja. Pošto su izmoljene molitve za kralja i pošto je primio blagoslov prinešena mu je zastava koji je kralj za 2.000 dinara nabavio i poklonio društvu. Kralj je zabio poslednji ekser u držač zastave. (8) Svoj utisak sa proslave opisao je kasnije dr. Mihailo Gradojević : „Pogled na veličanstvenu, dotle u Beogradu neviđenu povorku, dugačku čitava 2 kilometra, … delovala je snažno i zanosno na moju mladu dušu, i ja sam se svim srcem radovao, što i ja pripadam toj uređenoj organizaciji, što sam i ja jedan mali vojnik te odabrane narodne vojske.” (9)

Nakon obavljene posvete privezao je Mlinarić na zastavu hrvatsku trobojnicu sa natpisom : „Hrvatski Sokol u Zagrebu Dušanu Silnom 12./6. 1897.”(10) Posle osvećenja zastave sva društva i Makedonci su se poređali i krenuli su na Kalemegdan (Gornji grad), gde je bio priređen hajdučki doručak. Iako je vreme bilo nestalno (oko Beograda razlili su se Dunav i Sava) ipak je silan svet pozdavljao povorku klicanjem. Kada su Srbi pristupali stolu svirala je muzika hrvatsku himnu. Kod zajedničkog stola govorio je predsednik srpskog društva, pa Rus Gijarovski, profesor Mihaljević i od Hrvata Car. Na javnoj vežbi govorio je u ime Hrvatskog sokola pozdravno slovo dr. Lazar Car. Bili su prisutni sveštenici, iz ministarstva vojnog, profesori, … . U svim govorima i svih dana svečanosti naglašavali su Srbi jednodušno uz odobravanje prisutnih, da je hrvatsko ime i njihova svetinja i da se u veru ne sme dirati. Hrvati su odvratili da su u tim su nazorima jedni sa njima, da su više nego braća, jer im je bog dao zajednički jedan jezik. Posle podne bila je javna vežba sokola. Održana je utakmica između dušanovaca i hrvatskih sokola. Vežbalo se skok, konj, preča i ruče. Javnoj vežbi prisustvovali su kralj, kraljica, članovi vlade i mitropolit. Kralj je izjavio da da mu se Hrvati i njihova nošnja sviđaju, a prilikom utakmice rekao je da je uživao gledajući kako se po pravilima bore mačem.  (11)

Uveče je priređena bakljada kralju Aleksandru i mitropolitu Mihajlu, u kojima je učestvovao i Hrvatski Sokol. Predsednik „Dušana Silnog” pozdravio je kralja, a kralj je u svom pozdravnom govoru zahvalio gostu. Kralj i mitropolit istakli su u svojim govorima radost zbog učešća Hrvata. Akademsko pevačko društvo „Obilić” pevalo je dve pesme. Posle je bio komers, na kojem je Čeh rekao, da je najveći događaj ove slave zbliženje braće Hrvata i Srba. Ruski pesnik Aleksejević ispevao je pesmu i predao Hrvatima. Akademska omladina pevala je hrvatsku himnu. Govorio je Mosković uz povlađivanje i klicanje „Živela braća Hrvati”. Hrvatski sokoli prisustvovali su slavi „Beogradske trgovačke omladine”. Hrvati su bili tada popularni u Beogradu, da su ih zaustavljali klicanjem  „Živela naša braća ”. Starci i gospođe su sa suzama u očima grlili Hrvate, zahvaljujući im se na izjavama sloge i bratstva. Oficiri su Hrvate pozdravljali salutirajući im. Nigde niko nije hteo primiti novca od njih, sve je bilo besplatno. Zvali su ih u kuće. Na svečanoj sednici u domu „Dušana Silnog” 14. juna 1897. doneta je rezolucija da se prisutna gimnastička društva zaklinju, da će čuvati solidarnost u zbliženju i unapređenju gimnastičkog vežbanja. Rezoluciju je potpisao i podstarešina „Hrvatskog Sokola” Stjepan Mlinarić. Posle sednice razdelile su beogradske gospođe pojedinim članovima stranih društava darove od narodne industrije za uspomenu.

Priređen je izlet posebnim vozom u Topčider na svečani ručak. Na banketu kojem je prisustvovalo najmanje 600 osoba, istakli su se pevači Beogradskog pevačkog društva svojim pevanjem. Od Hrvata govorio je Splićanin Mikačić. Njega su digli i nosili uz pesmu  „Bože blagoslovi slogu bratsku”. Srbi su stavili na sebe hrvatske trobojnice, a Hrvati su uzimali srpske kokarde. Posle banketa bio je izlet brodom Savom i Dunavom do Zemuna i natrag. Na zemunskoj obali bio je okupljen silan svet  kličući Živeli Hrvati i Srbi”. Brod je pozdavljao iz topova, a kod milenijumskog spomenika na obali Save grlili su se sloveni skupljeni na brodu. Kralj i kraljica  čekali su na kuli stare tvrđave i mahali maramicama. Preko 30.000 naroda na beogradskoj obali klicalo je  Živeli Slaveni!  Živeli Hrvati !. Razne muzike svirale su hrvatsku himnu.

U veče bila je gimnastika javna vežba u zatvorenoj areni, kojoj su prisustvovali kralj Aleksandar, kraljica majka Natalija i svi članovi vlade. Nakon vežbe dodeljena je zlatna medalja Stjepanu Mlinariću, kao vođi izaslanstva. Posle javne vežbe bilo je primanje u dvoru. Bilo je primljeno 40 osoba od kojih šestorica članovi hrvatskog sokola. Posle su učesnici došli u Kafe Bulevar, gde su svi stolovi bili složeni u jedan dugi sto, te je bilo preko 300 osoba. Izmenjivane su zdravice.

Hrvatska delegacija vratila se 15. juna 1897. u Zagreb. Zaostali su Splićani. Njima u čast bio je banket u Hotelu Nacional. Na banketu je bio glavni dr teologije monah Božo Jovanović. Posle banketa otpratili su Splićane u nizu kočija na stanicu, gde muzika svirala „Lijepa naša”. Prevezli su se u Zemun. Beogradski milioneri Ljubomir Krsmanović i Petar Ž. Jovanović sa profesorom vlasnikom trgovine „kod  Luvra” pratili su Mikačića do Inđije. Onde su održani govori i  uz zagrljaje i poljupce oprostili. U listu „Obzor” od 16 6.1897. u članku „Hrvati u Beogradu” istaknuto je : „Ovako su prošli ovi lijepi dani u međusobnom poštivanju svačijih prava, imena i vjere.” (12) U svom izveštaju istakao je Lazar Car da su hrvatske sokole ne samo dušanovci nego i celo beogradsko građanstvo oduševljeno dočekalo. Svakom zgodom su se veselili, da su ih Hrvati posetili. (13)

U  središnjem  kružnom  delu  zastave  bila  je  konjanička  figura  cara  Dušana  sa  mačem  u ruci.Umetnički vez na zastavi izradile su ručno članice Beogradskog ženskog društva. Uz  koplje  zastave bio je privezan darovani temnjak  sa  natpisom „Aleksandar I  Dušanu  Silnom  1897” (14). Povodom  osvećenja  zastave  zaslužnim  ličnostima  dodeljena  je  medalja – Spomenica Dušana Silnog .(15)

Dušanovci su nastavili da neguju odnose sa hrvatskim sokolima. Izaslanstvo „Dušana Silnog” došlo je 24. marta 1898. u Zagreb da preda hrvatskom sokolu u Zagrebu diplomu počasnog člana.(16) Posle proslave Viteško društvo „Dušan Silni” u sali „Mira” kod Slavije razvilo je još veću delatnost. Dr. Mihailo Gradojević je sa još većom voljom dolazio na časove vežbanja. Gradojević je posle 5 godina prešao u „Gimnastičko društvo Soko” u Beogradu jer su u njemu bili njegovi drugovi iz I beogradske gimnazije. (17)

Osnivanje  gimnastičko-trezvenjačkih  društava  bio je novi  vid  zajedničkog  rada  pregalaca  i  omladine  u  borbi  za  ujedinjenje  srpskog  naroda.  Izvan  Kraljevine  Srbije  osnovana  su  društva  u  Pitsburgu (SAD);  u  Mostaru 1903. (pod  imenom  Obilić); u  Sarajevu 1906,  a  1907. u  Dubrovniku, Bihaću, Brodu  na  Savi  i  Banjaluci. Nadalje, 1909.  u  Skoplju, Kumanovu, Čikagu ( rvačko  društvo)  i  Prizrenu; 1910.  u  Kotoru,  Kosovskoj  Mitrovici, Tetovu, Bijeljini (pod imenom Obilić) i Prištini i 1912. u  Podgorici. Pododbor  Srpskog prosvetnog  i  kulturnog društva „Prosvjeta”  u  Mostaru, čiji  je  predsednik  bio  Aleksa  Šantić,  osnovao  je  1903.  Srpsko  gimnastičko  društvo  Obilić. Da bi podstakao osnivanje novih društava Obilić  je  izvodio  vežbe  i u  drugim  gradovima (Sarajevo, Čapljina). Posle  posete  Obilića  1906. Sarajevu, grupa  srpskih  pregalaca  u  Sarajevu  okupljena  oko  Prosvjete  i  lista  “Srpska  riječ”  osnovala je Srpsko gimnastičko  društvo „Dušan  Silni”(18)

Na Javnoj vežbi u Beogradu 1906. „Dušan  Silni”izveo je švedsku gimnastiku i narodne igre.(19) Milutin  Krnjajić  rođen  je   1877.  u  Jasenovcu.  Stupio  je  u  austrijsku  vojsku  i  posle  završenog  gimnastičkog  kursa  u Bečkom Novom Mestu 1902.  proizveden  za  vojnog  učitelja  borenja, gimnastike, igara  i  sportova. Krnjajić  je  napustio  austrijsku  vojsku  i  koncem 1905.  prešao  u  Beograd. Postavljen  je 1906.  za  nastavnika  gimnastike  u I beogradskoj  gimnaziji.  Bio  je  član  „Ispitne  komisije  za  polaganje  učiteljskih  ispita  iz  igara  i  sportova”. Sem  u  gimnaziji  radio  je  u Beogradskom Dušanu Silnom  kao  predsednik  i  učitelj Boračkog odseka. Od  Dušana  Silnog  na Velikom  javnom  času  u  Beogradu  14 maja 1906.  odlikovan  je  Diplomom  i  Zlatnom  medaljom  I reda. Otvorio  je  1909.  Privatnu  školu  za  borenje, gimnastiku  i  igre. Poginuo  je   u  Prvom  svetskom  ratu  kao  kapetan  na čelu svoje čete.(20)

Na Drugom sokolskom sletu u Ravanici u Sremu 1906. učestvovalo je oko 250 sokola od kojih je 170 vežbalo proste vežbe. Učestvovali su : Srpski soko iz Sremskih Karlovaca sa starešinom dr. Lazom Popovićem i 41 članom; Srpski soko iz Sremske Mitrovice sa starešinom Nikolom Popovićem i 28 članova; Srpski soko iz Rume sa starešinom dr. Miladinovićem i 31 članom; Srpski soko iz Šida sa podstarešinom St. Pajićem i 25 članova; Srpski soko iz Iriga sa sterešinom dr. Simom Grčićem i 18 članova; Srpski soko iz Vukovara sa starešinom dr. Sv. Novakom i 25 članova; … . Društva koja nisu vežbala proste vežbe bila su : Srpski soko iz Zagreba sa starešinom dr. Stojanovićem i  5 članova; Srpski soko iz Zemuna sa vođom A. Puljom i 10 članova; Srpski soko iz Osijeka sa vođom Josipom Soukupom i 3 člana; Srpski soko iz Vinkovaca sa vođom Vlad. Ignjatovićem i 6 članova; Srpski soko iz  Novog Sada sa vođom dr. Svinjarcem i 10 članova. Bili je prisutna deputacija Srpskog gimnastičkog kluba iz Vršca od 3 lica sa podpredsednikom Brankom Cijakom i delegacija „Dušana Silnog” iz Beograda na čelu sa predsednikom Tasom Popovićem i sa povećim brojem članova i funkcionera društva.(21)

  U Zagrebu je 1906. bio priređen slet hrvatskih sokola. U svečanoj povorci išlo je ulicama preko 4.000 uniformisanih sokola. Bili su Rusi i Poljaci, Česi, Bugari i Srbi iz Srbije. Mešale su se crvene košulje sokola sa modrim uniformama dušanovaca i bijelo-zelenim bugarskih Junaka. Sa dušanovcima Srba iz Srbije bilo je preko 300, među njima i 37 srpskih seljaka. Na čelu dušanovaca bili su prof. Tasa Popović i predsednik Mišković. Sokoli iz Dalmacije su sa divljenjem gledali sokole iz Rusije i srpske dušanovce. Dalmatinski sokoli su rešili da posete Beograd. Kako su nisu imali pasoše dogovorili su se da u Zemunu zamene svoje sokolske kape dušanovačkim kalpacima i da se ogrnu njihovim pelerinama. U toj grupi bili su Stjepan Roca, prof. Ilija Dizdar, dr. Frano Zavoreo, Frano Cvjetiša, Simo Vučić i Andeis. Pridružio im se Krste Šunara, trgovac iz Šibenika, u šibenskoj narodnoj nošnji. Na svakoj stanici do Zemuna narod je dočekivao dušanovce i Junake sa oduševljenjem, muzikom i pesmom. Proveli su se dva dana u Beogradu, pa su se vratili. Svi sem Stjepana Roce koji je sa dušanovcima putovao u Šabac na proslavu stogodišnjice oslobođenja Šapca od Turaka. Dalmatinski sokoli su bili zahvalni advokatu Mirkoviću, prof. Atanasiju Popoviću, potpukovniku Miškoviću, kapetanu Zdravkoviću, Rajku Karaklajiću, Simiću-Banjaliji i drugima. Pera Dražić ih je primio i poklonio im zlatnu knjigu skopljanskog mitropolita Firmijana. (22) Delegacija Dušana Silnog na čelu sa Milutinom Gr. Miškovićem, predsednikom savezne uprave, potpredsednikom saveza Atanasijem Popovićem i dušanovcima iz Niša učestvovala je na sletu u Zagrebu 1906. (23) Milutin Gr. Mišković je u članku „Srpsko sokolstvo – Dušan Silni” objavljenom u časopisu Saveza hrvatskih sokolskih društava „Sokol” rujan 1906, br. 9, str. 12; istakao : „Ujedinjenje srpske zemlje pod jednim skiptrom” bilo je  „cilj  svakog Srbina iz sviju srpskih pokrajina”. (24)

Da bi  podstakli  osnivanje gimnastičkih društava list „Dubrovnik” i časopis „Srđ” pisali su o  radu sokolskih i dušanovačkih društava. Na predlog omladinca  Krista P. Dominkovića, urednika „Dubrovnika”, Srpska dubrovačka omladina rešila je da u Dubrovniku osnuje gimnastičko društvo „Dušan Silni”. (25) Mesni odbor Srpske narodne stranke u Dubrovniku, zamoljen od Srpske dubrovačke omladine, pozvao je članove stranke na zbor 11. avgusta 1907. u prostorijama Dubrovačkog Radničkog Društva. Na zbor je došao veliki  broj građana, a posebno omladine.  Predsedavao je podpredsednik odbora Antun Suhor. Kristo P. Dominković izašao je sa predlogom pred skupštinu i obrazložio je potrebu i značaj osnivanja društva „Dušana Silnog”.  Predlog je sa aklamacijom prihvaćen. Izabran je privremeni odbor u kome su bili : Luko markiz Bona, dr. Mato Gracić, dr. Jovo Milić, Kristo P. Dominković, Jovan L. Perović, Ivo Šubert i Baldo Marinović. Na skupštini su pročitani telegrafski pozdravi iz Beograda. Glavni sekretar Saveza dušanovaca S. Matijašević istakao je : „Duša nam je danas među Vama, najmilija jednorodna braćo ! Današnji drugi ulazak Velikog cara u Dubrovnik neka bude kamen temeljac Dalmatinskom savezu sa središtem u starodrevnom gradu bivše slavne i sjajne srpske republike. Zdravo, zdravo, Silni !”(26) U jednom od telegrama istaknuto je : „U ime svih sedamdeset i dva današnja kluba Srbijanskog Dušanovačkog Saveza, šaljemo dragoj jednorodnoj braći viteško srpsko pozdravlje. Zdravo Silni!” Predsjednik Saveza potpukovnik Mišković. Sa skupštine poslat je odgovor : Savez Dušana Silnog Beograd „Srbi Dubrovčani jednodušno su odlučili utemeljenje „Dušana Silnog”, te zahvaljuju na bratskom sjećanju slobodne braće. Zdravo !” Odbor. Beogradsko društvo je uputilo depešu : „Savez nam je priopćio Vašu depešu. U dobri čas Silni, u ime pet stotina beogradskih vitezova”. Predsednik Društva Knez Milojković.  Pravila društva su tri puta slata vlastima i vraćana nepotvrđena. Vlast je potvrdila društvena pravila  tek avgusta 1908. (27) U pismu koje uputio „Dušan  Silni“ u Beogradu Srpskom sokolu u Gospiću 1907. isticalo se : „Osobito nam je milo, što vam je u dičnom srpskom gradu Gospiću uspjelo podići srpsku vitešku zajednicu. Mi ovdje u Beogradu cijenimo Gospić kao jak bedem srpstva…”. Zbog pisma došlo je zahlađenja u odnosima Hrvatskog sokolskog saveza i Saveza  viteških  društava  „Dušana  Silnog“, kao i do prekida odnosa sa gospićkim Srpskim Sokolom. (28)

Sedište  Saveza  viteških  društava  „Dušan  Silni“ bilo  je  u  Beogradu. Vrhovni  organ  saveza  bila  je  Savezna  uprava  na  čelu  sa  predsednikom. Prvi  predsednik  saveza  bio  je  Boško  Nikolić  do 1894, drugi  Dragutin  Nastić  do  1895,  Tasa  Bogdanović  do  1898.  i  poslednji  predsednik  Đeneralštabni  potpukovnik  Milutin  Mišković (29).  Na  čelu  uprave   dušanovačkih  društava bili  su  istaknuti  nacionalni  pregaoci – Jevrem  A. Ilić, rektor  Bogoslovije  i  jedan  od  utemeljivača  Društva „Sveti Sava” u  Beogradu; Rajko  Karaklajić,  učitelj  gimnastike  u  Staroj  Srbiji  i  Makedoniji; Mate  Gracić, vlasnik  Srpske štamparije  u  Dubrovniku;  Todor  Bosnić, trgovac  u  Bihaću;  ….. . Sekretar  Savezne  uprave  bio  je Stevan  Matijašić. Istaknuti  dušanovci  bili  su Atanasije  Tasa Popović,  profesor  veronauke i  Dobroslav  Knez  Milojković, šef državne hemijske  laboratorije, potpredsednik Savezne uprave  i  predsednik  beogradskog “Dušana  Silnog”. Milutin  Mišković  je  kao  đak  stupio  u  Beogradsko  društvo  za  gimnastiku  i  borenje.  Posle  10  godina vežbanja u beogradskom  društvu nastavio  je   u  Dušanu  Silnom. Za  predsednika  Savezne  uprave  jednoglasno  je  izabran  1902. Radio je na osnivanju srpskih  gimnastičkih  društava  izvan  Srbije. Trudio  se  da  uspostavi  kontakte  sa  slovenskim  sokolskim  društvima  i  predvodio  je  dušanovce  na  I hrvatskom svesokolskom sletu 1906. u Zagrebu.  Zalaganjem  Milutina  Miškovića  ministar  Andra  Nikolić  izdao  je  dekret  o   osnivanju   Državne  gimnastičke  škole 1907. Članovi Upravnog odbora škole iz Dušana Silnog bili su Milutin Mišković i Atanasije Popović, profesor Treće beogradske gimnazije. Odbor je izradio Pravila gimnastičke škole, Nastavni plan i program, Pravila o ocenjivanju učenika, raspored časova i obavio sve druge organizacione pripreme. Prvi kurs sa 20 polaznika počeo je 1.5.1908. (30) Društva  su bila  podeljena  na  klubove : predvodnički, borački ( mačevanje), gimnastički,  veslački, rvačko-atletski, jahački, streljački, klizački, velosipedski (biciklistički), tamburaško-pevački  i  devojački. Kod  nekih  društava  postojali  su  tamburaški  zborovi.  Broj  klubova  zavisio  je  od  mogućnosti  društava  i  prilika  u  kojima  su  se  društva  nalazila. Kruševačko  Viteško  Društvo “Dušan Silni”  bilo  je  podeljeno  u  klubove : gimnastički, velosipedski, jahački  i  ženska  grupa. Pitomci  Vojne Akademije  i  niži  oficiri  bili  su  članovi  sekcije  za  borenje (mačevanje) Dušana Silnog u Beogradu. Na  njihovu inicijativu  Viteško  društvo ”Dušan Silni” ustanovilo  je  Znak mačevalačkog oficirskog kluba “Dušan Silni”. Po  svojoj  formi  znak  je  podražavao znak Vojne Akademije. Znak  su  sa  ponosom  nosili  mladi  oficiri  na  oficirskom  mundiru  sa  ostalim  oficijelnim  dekoracijama (31). Najveće  dušanovačko društvo (oko 1.000 članova 1907.) bilo  je  u  Beogradu. Problem  vežbaonice  Beogradski  “Dušan  Silni” rešio  je  1907, kad  su  odlukom  Ministarstva  Prosvete  dobili  dozvolu  da  u  dvorani  osnovne  škole  kod  Saborne  crkve  vežbaju, tako  da  je  škola  postala  njihova  gimnastička  sala, a  dušanovački  učitelji  gimnastike  nastavnici  učenicima  škole (32).  Uprava beogradskih dušanovaca dobila  je  od  Saborne crkve i  neke  njene  prostorije  za  vežbaonicu. U  njoj  su  vežbali  polaznici  Gimnastičke škole u Beogradu (1908), za  čije  potrebe  je  dušanovačka uprava  nabavila  nove  gimnastičke  sprave  iz  Nemačke (33).  Beogradski  „Dušan  Silni”  priredio   je 15. marta 1908. u  dvorani  kod  Kolarca  u  Beogradu  viteški  javan  čas  uz  učešće  svih  svojih  klubova  i  pevačke  družine  „Stanković”.  Na  javnom  času  bio  je  knežević  Pavle Karađorđević  i  ministar  vojni  đeneral  R. Putnik (34).

Austro-Ugarska  je  14.septembra 1908.  anektirala  Bosnu  i  Hercegovinu. Tokom  aneksione   krize  formirana  je  Legija  Silnog  od  dušanovaca (35). Nemoć  Srbije uputila  je  dušanovce  i  sokole  na  zajednički  rad  u  pripremanju  borbe  za oslobođenje  i   ujedinjenje  srpskog  naroda.   U  sali  Beogradske  čitaonice  21.2.1909.  osnovan  je  Savez  srpskih  vitezova. Okupio  je  Srpski  mač, Prvo  srpsko velosipedsko  društvo  i  Soko  iz  Dunavske  župe.  Savez  je  izdavao  časopis  Srpski  vitez (urednik  dr  Vojislav Rašić)  i Vitešku  biblioteku (urednik  Atanasije  Popović). Geslo  časopisa  bilo  je  Istinom,  perom  i  delom  – za  narod  dušom  i  telom ! Predsednik  saveza  bio  je  Milutin  Mišković, pomoćnik komandanta šumadijske divizijske oblasti, predsednik  Beogradskog  Sokola  i  počasni  predsednik  Dušana Silnog. Potpredsednici  saveza  bili  su  Andra  Nikolić, predsednik  društva „Srpski  mač” i dr. Đorđe Nešić, član Državnog saveta. Dr. Vojislav Rašić bio  je sekretar. Savez  je  1909.  organizovao  viteške  izlete  u  Niš  i  Kragujevac. Na  proslavi  Sinđelićeve  stogodišnjice  19 maja 1909. učestvovala  su  sva  viteška  društva. U spomen dana srpskog despota Stevana Štijanovića Savez  srpskih  vitezova priredio je 4.oktobra 1909. Drugi viteški izlet u Kragujevac. Članovi  „Srpskog  mača“  učestvovali  su  na  sletu  Srpskog  sokola  u  manastiru  Ravanica,  kao  i  Sveslovenskom  sletu  u  Pragu (36). Sredinom 1908. posredstvom češkog starešine Šajnera započeti su pregovori o ujedinjenju sokola i dušanovaca. Nakon početnog odbijanja dušanovaca sredinom 1910. došlo je do ujedinjenja. Na zajedničkoj skupštini izglasana su pravila novog saveza. Ipak još je bilo dušanovačkog protivljenja. Glavna skupština saveza održana je 1911. uz manju dušanovačku opoziciju. Te godine Savezu sokolskih društava Dušan Silni pristupilo je 10 društava. (37) Tokom 1910. došlo je pregovora i zbližavanja srpslog sokolstva iz Austro-Ugarske i Srbije. Na inicijativu Laze popovića održan je u Beogradu „Srpski svesokolski sastanak”, a prisustvovali su izaslanici iz Srbije, Hrvatske, Bosne, Dalmacije i Stare Srbije.Rešeno je da srpsko sokolstvo nastupa kao jedna celina, a ne kao skup pokrajina. (38)

Beogradsko društvo za gimnastiku i borenje osnovano je 1882. Društvo se kasnije podelilo na sokole i dušanovce. Dok su dušanovci bili nacionalno opredeljeni, sokoli su bili pristalice sveslavenstva. U svakodnevnom životu to se nije mnogo osećalo. Tada se smatralo da je osnivanje  gimnastičkih  društava  bio  novi  vid  zajedničkog  rada  pregalaca  i  omladine  u  borbi  za  ujedinjenje  srpskog naroda. U vremenu pre ujedinjenja sokola i društava  „Dušana Silnog” došlo je do omasovljenja dušanovačkih društava i njihovog povezivanja sa oficirima srpske vojske. Dušanovci su otvoreno isticali da je njihov cilj ujedinjenje Srpskog naroda. Zato su se spremali, i kad je došlo do balkanskih i Prvog svetskog rata bili su spremni za borbu i žrtve.

  Autor je  član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije                                                                                                                                               Napomene :

1. Milojko Jeftimijades, „Dr. Vladan Đorđević”, Oko Sokolovo, Beograd, 1 novembra 1938, br.9, str. 213-214;
2. Vojislav Rašić, „Istorijski razvitak gimnastičkih društava u Srbiji“ „Srpski  vitez“,  Beograd, 1 april 1912, br.4, str.90;
3. „Pravila Građanskog gimnastičkog društva Dušan Silni“, „Rad Građanskog gimnastičkog društva „Dušan Silni”, Beograd1892, str. 28;
4. Milojko Jeftimijades, „Dr. Vladan Đorđević”, „Oko Sokolovo“, Beograd,  1 novembra 1938, br.9, str. 214;
5. „Pravila Građanskog gimnastičkog društva Dušan Silni“, „Rad Građanskog gimnastičkog društva „Dušan Silni”, Beograd 1892,str.28;
6. Nikodije Trujić, „Fizička kultura u školama Srbije u 19. veku“, Beograd 1976;
7. Dr. Mihajlo Gradojević, „Reč starešine Sokolske župe Beograd”, „Oko sokolovo”,1938, br.2, str. 21;
8. L. Car, „Povijest „Hrvatskoga sokola” u Zagrebu”, „Sokol”, Zagreb, 15.ožujka 1905. br. 3, str. 37, 38; „Crtice iz nedavne prošlosti”, „Bratstvo”, Osijek, mart-april 1936, br. 3-4, str. 23;
9. Dr. Mihajlo Gradojević, „Reč starešine Sokolske župe Beograd”, „Oko sokolovo”,1938, br.2, str. 21;
10. L. Car, „Povijest „Hrvatskoga sokola” u Zagrebu”, „Sokol”, Zagreb, 15.ožujka 1905. br. 3, str. 37, 38;
11. „Crtice iz nedavne prošlosti”,  „Bratstvo”, Osijek, mart-april 1936, br. 3-4, str. 23, 24, 25; Mihajlo Gradojević, „Reč starešine Sokolske župe Beograd”, „Oko sokolovo”,1938,br.2; L. Car, „Povijest „Hrvatskoga sokola” u Zagrebu”, „Sokol”, Zagreb, 15.ožujka 1905. br. 3, str. 37, 38;
12. L. Car, „Povijest „Hrvatskoga sokola” u Zagrebu”, „Sokol”, Zagreb, 15.ožujka 1905. br. 3, str. 37, 38; „Crtice iz nedavne prošlosti”, „Bratstvo”, Osijek, mart-april 1936, br. 3-4, str. 24,25;
13. L. Car, „Povijest „Hrvatskoga sokola” u Zagrebu”, „Sokol”, Zagreb, 15.ožujka 1905. br. 3, str. 37, 38;
14. Radomir Stolica, „Znak oficirskog mačevalačkog kluba viteškog društva “Dušan Silni”,  „Dinar“,  Beograd april 2004,br.22,  str. 91;
15. Nada Todorović, „Jugoslovenske i  inostrane  medalje”,Beograd, 1964,str.60;
16. Dr.Srđan Budisavljević, „Jugoslovenska misao i predratno Sokolstvo.“, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 1.jula 1929, br.13, str.4;
17. Dr. Mihajlo Gradojević, „Reč starešine Sokolske župe Beograd”, „Oko sokolovo”,1938, br.2, str. 21;
18. Petar D. Pavlović, „Srpski Soko”, Srpsko Sarajevo 1999,str.67-70;
19. Tonko Barčot, „Srpsko sokolstvo”, „Srbsko-dalmatinski magazin za godinu 2010”, svezak V, Split 2010, str. 75;
20. Dr. Gojko Jakovčev, „Sokolići u odbrani Beograda 1915 godine, „Oko Sokolovo”,  1998,br.  11-12, str.16;
21. J. Hanuš, „ slet srpskog sokolstva u Ravanici”, „Sokol”, Zagreb, 15.kolovoza 1906, br. 8, str. 121, 122, 123;
22. Stjepan Roca, „Hrvatski sokoli u Beogradu 1906g.”, „Soko na Jadranu“, Split, juni 1930, br. 1-3, str. 12;
23. „Izveštaj o natjecanju na I hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu”, „Sokol”, Zagreb, 15. listopada 1906, br. 10, str. 134;
24. Tonko Barčot, „Srpsko sokolstvo”, „Srbsko-dalmatinski magazin za godinu 2010”, svezak V, Split 2010, str. 74;
25. „Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str. 28, 29, 30;
26. „Dušan silni u Dubrovniku”, Bilješke, „Srđ”, Dubrovnik, 15 avgusta 1907, br.15, str. 716;
27. „Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str. 28, 29, 30;
28. Tonko Barčot, „Srpsko sokolstvo”, „Srbsko-dalmatinski magazin za godinu 2010”, svezak V, Split 2010, str. 80, 81;
29. Miloš A. Vasić „Tridesetogodišnjica spajanja Beogradskog Sokola i Dušana Silnog”, Oko Sokolovo,Beograd, 26 mart 1939, br. 3 i 4, str. 36;
30. Dr. Stefan Ilić, Dr. Slađana Mijatović, „ Istorija fizičke kulture“, Beograd 2006, str.528;
31. .Radomir Stolica, „Znak oficirskog mačevalačkog kluba viteškog društva “Dušan Silni”, „Dinar“, Beograd, april 2004,br.22, str. 89;
32. Dr.Stefan Ilić, Dr.Slađana Mijatović, „Istorija fizičke kulture kneževine i kraljevine Srbije III deo”,, Beograd, 1994, str.115-117;
33. „Rad i stanje Beogradskog viteškog društva  „Dušan Silni” ”, Beograd,1908, str.28;
34. „Srpsko Sokolstvo”, „Srpski Soko”,Sremski Karlovci,  mart (5.april) 1908, br.7, God.II, str.108;
35. Milan Ž. Živanović, „Dubrovnik u borbi za ujedinjenje 1908-1918”, Beograd 1962;
36. Arsen Đurović, „Modernizacija obrazovanja u kraljevini Srbiji 1905–1914″,  Beograd, 2004, str.580;
37. Tonko Barčot, „Srpsko sokolstvo”, „Srbsko-dalmatinski magazin za godinu 2010”, svezak V, Split 2010, str. 76;
38. Tonko Barčot, „Srpsko sokolstvo”, „Srbsko-dalmatinski magazin za godinu 2010”, svezak V, Split 2010, str. 79;