Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Саборном храму у Бару, 13. новембар 2016. године
митрополит Амфилохије
У име Оца, и Сина и Светога Духа. Ево нас, драга браћо и сестре, у овом светом храму, саграђеном у славу Божију и у част Светога Јована Владимира. Прослављамо име живога Бога, Господа и Спаса нашега Исуса Христа, слушамо свету Ријеч Његову, ријеч Христову. И као што се догађало кроз вијекове, тако и данас сјеме које сије Господ Својом божанском руком кроз вијекове, сије сјеме Господ и у наша срца. Управо смо прочитали онај одјељак из Светога писма, гдје се упоређује дјело Божије на овој земљи са сијачем који сије сјеме своје. И као што сјеме које се сије на земљи не пада увијек на плодно тле, него некад падне и на камен, некад падне и у шипражје, па га шипражје и коров загуши. Некад, опет, на неко друго мјесто, а само један дио сјемена које се сије пада на добру, узорану и благословену земљу и доноси дивнога плода.
Тако одувијек, тако и данас Господ је сијач. Сјеме је наука Његова, божанска ријеч Његова и Његова божанска сила. Бог је посијао Своју божанску силу и настао је свијет и сва творевина Божија израста из тога божанскога сјемена. Господ је рекао, а ријеч Његова је управо то свето сјеме, и настало је небо и земља. И не само небо и земља, него су настали небо, звијезде и свијетови који тутње око нас. Рекао је Бог и узео је прах земаљски и претворио га у човјека и човјек је постао душа жива. И у друга жива створења Господ је посијао Своју силу божанску и из те божанске силе израстају и рађају се безбројна жива створења кроз вијекове. А најсветије што Бог сије јесте управо Његова наука, Његова ријеч божанска, која освећује и просвећује људско срце и преображава људски ум и открива човјеку с једне стране тајну Божију, а с друге стране тајну свијета у коме живимо и у коме се рађамо, а с треће стране и ону најдубљу и најсавршенију тајну нашега смисла живљења, рађања и умирања на овој земљи.
,,Покајте се! Јер се приближило царство небеско.” То је прва ријеч коју је Господ упутио изабраном Божијем народу и Својим првим ученицима и ту ријеч Он упућује и нама данас и кроз сва времена. Покајање значи ,,мијењање себе”, духовна и морална промјена. Промјена и преображај срца, ума и душе, примање тога сјемена Божијега, да би онда оно уродило богатим и стоструким плодовима. То сјеме Божије је и Света тајна крштења. Ево, наш брат Данило је данас примио ту највећу тајну коју човјек може да прими овдје на земљи, тајну Крштења у име Оца, и Сина и Духа Светога. Шта је Крштење друго него ново рођење човјеково? Ово рођење од оца и мајке је рођење за пролазни и привремени живот, а ово рођење у тајни Крштења је рођење за вјечни и непролазни живот! Кроз њега човјек постаје од смртнога бесмртно биће, од пролазнога непролазно биће, постаје истински и прави човјек, човјек саздан по лику и по подобију Божијем. Умире са Христом онај стари смртни човјек , и рађа се нови човјек, саздан по лику Онога који га је створио, а и то је плод Божијега светога сјемена, сијанога руком светих Божијих људи, од апостола до данас, до нашега времена.
Зато ми данас и прослављамо неке од оних седамдесет апостола, ученика Христових који су сијали то Христово сјеме по људским душама и проповједали Јеванђеље, Благу вијест, ондашњим људима. То је Стахије, Амплије, Урван, Наркис, Апелије, Аристовул, од седамдесеторице ученика Христових. Један од њих је Стахије, и он је такође био први епископ у граду Византу, тамо гдје је касније цар Константин пренио своју пријестоницу и постао је центар васељене тај велики град. А и ови остали су били ученици апостола Андреја и других апостола и ширили су Јеванђеље у своје вријеме, а стизали су и до наших крајева, проповједајући Христа и Његово Јеванђеље. Знамо ми данас и оне који су послије њих посвједочили Христа мученички, као што је био Свети Епимах, који је у Египту живио и који је пострадао и посвједочио Христа својом крвљу мученичком. А и послије њега, у новија времена, непрекидно је то страдање Цркве Божије, до Светога Јована Владимира, који је пострадао за име Христово, на правди и истини Божијој, почетком 11. вијека. А ево и једнога мученика кога данас прослављамо, Николаја, на острву Хиосу, који је 1754. године, у то вријеме је овдје код нас био Митрополит Сава Петровић, који је такође страдао бранећи вјеру православну, и Митрополит Василије Петровић, који се упокојио 1766. године у Петрограду и данас су тамо његови земни остаци поред лавре Александра Невског.
У то вријеме је било и других мученика за вјеру Христову, а ми данас славимо Николаја Хиоског, као што славимо и друге подвижнике који су примили сјеме Христово и то сјеме је уродило код њих дивним плодовима, као што су били Свети Спиридон и Никодим у Печерској лаври. Просте Божије душе били су и пекари у тој лаври великој, али су својим животом посвједочили Христа Господа и тиме потврдили да је сјеме Божије, које је посијано Божијом руком, узрасло и у њиховим срцима, а преко њих допире то свето сјеме и до нас и освјећује нас. И нека је благословено име Господње, благословен Господ који сије Своје сјеме и који даје снагу да се рађа човјек, али му и даје снагу да постане вјечно и непролазно биће, кроз Крштење у име Оца, и Сина и Светога Духа.
Данас у овом светом храму имамо и сабрање наших милосрдних Кола српских сестара, и ту је сјеме Божије посијано по душама наших хришћанских мајки, наших сестара које су прихватиле да човјекољубиво служе ближњима својим, не само породицама својим, него широј породици, Цркви Божијој. Да брину о онима који су сиромашни и да их подстакну не само давајући им тјелесну храну, него у исто вријеме упућујући их у храм Божији, у васпитање вјером и надом и љубављу Божијом. Нека је благословено, дакле, и сабрање наших милосрдних сестара из наше Митрополије и из Црне Горе, и нека би у њиховим срцима, у њиховим породицама, а и мјестима гдје служе Господу и Цркви Божијој, то сјеме Божије рађало стоструким плодовима и просвећивало душе, нарочито душе наше дјеце, јер Господ је рекао: ,,Пустите дјецу да долазе к мени.” То је прва обавеза свију нас, и нас епископа, презвитера и ђакона, а и вас вјерника: не само да се рађају дјеца, него да се васпитавају у страху Божијем и у љубави, да се то сјеме Божије посије по њиховим душама и да доносе истинске и праве плодове и да дјеца савремена буду дјеца живога Господа у Цркви Божијој, која је стуб и тврђава истине, чија глава је сам Господ, а свети Божији људи су они који су уградили себе у ту грађевину, у Цркву Христову. А шта су друго храмови него су символи те Цркве Божије и, у исто вријеме, символи нашега тијела. Јер као што је храм украшен љепотом, тако и наша душа и наше тијело треба да буду украшени том божанском љепотом, да узрасте у нашим душама то сјеме Христово.
Христа Бога нашега, дивнога у светим апостолима Својим, сијачима свете истине Своје, светим мученицима, преподобнима и Богоноснима оцима нашим, предивноме у Светом оцу нашем и великомученику Јовану Владимиру и светима које данас прослављамо, нека је благословено име Господње, у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан, Митрополија
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
