Без отварања тајних досијеа и лустрације нема истине, правде и слободе!

Потпуна криминализација овог друштва, која је трајала безмало деценијама, оставила је неизбрисив траг и несагледиве посљедице.

Иако смо небројено пута до сада могли да чујемо бројне апеле и иницијативе којима се прижељкивао бескомпромисни обрачун против криминала, промјене од 30. августа нам нису донијеле ни приближно што смо очекивали. Једноставно, велике рибе су и даље на слободи, правда је остала само мртва ријеч на устима обесправљених.

Један од првих корака у правцу ослобађања овог народа подразумијева отварање тајних досијеа и доношење Закона о лустрацији.

Подсјетимо, према теоријском одређењу, „лустрација“ представља поступак утврђивања одговорности за кршење људских права грађана од стране лица на јавним функцијама и мјере спријечавања учествовања тих лица у бављењу државим и јавним пословима.

Међутим, иако је ријеч о популарној мјери чију је реализацију охрабрила и Парламентарна скупштина Савјета Европе још 1996. године усвајањем „Резолуције 1096“, у којој је затражила од бивших комунистичких земаља отварање тајних досијеа, ово питање не представља нимало лак задатак пред овом и свим наредним властима. Било би то прво озбиљно тестирање институционалних капацитета државе и повјерење у демократску зрелост друштва.

Као прво, неопходно је консензуално одредити полазну тачку преиспитивања прошлости. Говорити о неправди искључиво за вријеме неприкосновености Мила Ђукановића, а не преиспитати злочине почињене за вријеме и у име идеала комунистичког режима, који се још увијек званично интерпретирају као морално и идеолошки оправдани, док се њихови извршиоци славе као хероји и заслужни грађани, било би површно и крајње несистематично, упркос још увијек владајућем наративу да је свако преиспитивање прошлости ревизионизам и, како то воле да кажу идеолошка чеда титоизма – повампирење четништва.

Како год, зло и неправда се морају демистификовати у потпуности како би се сасјекли у коријену.

С друге стране, поставља се питање како доћи до тог циља, имајући у виду бескрајну подијељеност овог друштва, једну наслијеђену рововску борбу између различитих мотива и циљева и хронично неповјерење између такмаца унутар црногорске политичке арене. Можда рјешење стоји у – како смо то у више наврата истицали – конституисању једне друштвено-политички репрезентативне, мјешовите комисије која би имала задатак да одговорно и транспарентно, на бази компаративног искуства оних држава које су се у том процесу показале успјешним, начинила прве кораке ка расвјетљавању тамних вилајета наше недавне прошлости.

Али, за то је неопходно да се, без изузетка, сви актери наше друштвено-политичке сцене уједине око императива суочавања са прошлошћу, без обзира колико она била туробна, оптерећујућа и, на моменте, дјеловала као нерјешива енигма.

Страх од истине не оптерећује само Црну Гору. Са истим страхом суочавала су се многа друштва.

Не морамо ићи даље од Њемаке у којој је, након што су отворене архиве почетком 1992. године, за нешто више од деценију, преко 5,1 милион грађана поднијело захтјев којим је тражило увид, док је око 1,5 милиона грађан видјело свој досије. Подсјетимо, у Архиву Штазија налази се укупно око 180 километара материјала, од којих је око 120 километара писаних докумената (та мјера не односи се на папире поређане по дужини, него по дебљини). Ту је и око 16,5 км звучних записа и 41,7 км филмских записа, писао је својевремено београдски недјељник „Време“.

Сличан примјер је и Пољска, гдје се чува око 83 километра докумената, од којих су већина папири, мада има и микрофилмова, фотографија и аудио-визуелних материјала. Архиве су дефинитивно отворене тек на љето 2000. године. Приступ досијеима, у почетку су имале само жртве политичког терора, али је одлуком Уставног суда приступ омогућен свим особама поменутим у архивима, што значи и агентима и сарадницима Службе – тзв. доушницима.

Како ће тећи процес лустрације и „отварања тајних досијеа“ и да ло ће до њега уопште доћи – остаје нам да видимо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: