Безазлено трубало

Пише: СИБИН

Про форме

Пошто данас немам с ким да надугачко и онако доконо развежем поподневну „Вештачку конверзацију“ (Витолд Гомбрович – „Наша еротска драма“), дозволићеш ми да лагано покушам са тобом, ништа обавезујуће, штавише, онако растерећено да се препустимо разговору који опонаша бескрај ријеке, шаховску партију или арому чаја, и стога ћу, мада то није естетски гест, дакле, бацити карте на сто: није могуће мислити ако се не посједује страст према контрадикцијама! Ох, то нипошто не значи да је у животу исплативије бити пјесник него инжењер, као што је, свакако, најмудрије бити цариник. Ово говорим због следећег: мора да си упознат са оном народном која вели да је – политика нужно зло, што у преводу значи да је политика, у ствари, нужна глупост, и опште замајавање које животу пружа неопходан баланс при удесу са најмањим дахом слободе и њене истине. Зато политика чини да се осјећамо важним, како у ширем кругу породице, тако и у завичају, што није мала ствар и ако баш хоћеш, након стицања дипломе (која се, је л’ да, напослетку избоксује првенствено ради унутрашње сатисфакције и мира), углед је веома битан и очигледно да помаже при детаљном раду на личности за коју смо уобразили да представљамо.

Да се на вријеме разумијемо, немам ништа против тупсона који са приватне предикаонице поваздан на сав глас труби о спасу који се налази у том и том политичком програму (јер сви смо једно и једнако битни, и томе сл.), о томе како је куцнуо судбоносни час промјене будући да – будућност више нема времена да чека! Напротив, тупсон ме увесељава и у друштву његових (здравих) мудрости осјећам се сигурно, на том терену растерећен сам било какве дилеме. – (Увијек сам био на страни изгубљених типова који се нису штедјели упињући се и вјерујући како, управо, од њих зависи сутрашњица; бити још и жртва јавности, држим да је подвиг коме се вриједи дубоко поклонити. Уосталом, политика нас интересује јер у њу нисмо дужни вјеровати.

Па, ипак, скончати као тотални анонимус у маленом и зеленом завичају, прије свега је увреда за родитеље, а богме и за љубавницу. И, тако, на прекретници живота, не знајући шта ћу сам са собом, сједећи једног недељног поподне у кафе де Флоре, онако узгред прелиставајући Малармеа, рекох себи: треба да се пријавиш на изборе за главног човјека З. мјесне заједнице, плата је пристојна а углед је загарантован. Успут бих имао времена – помислих лакомислено – наставити са спремањем дисертације: Диогеново буре.Како сам на том раду на селу (био)више него запео, негдје осјетих како нисамсклон сопствено дјело принијети на жртву општем интересу. Напротив, као заљубљеник у естетску беспредметност, никако нисам могао схватити ни најмањи аганжман, макар се сводио и на дисање. Тим прије, политика пружа идеалну прилику да се упознамо са разноразним профилима, прије свега са кандидатима за идиота No.1 Баш тако, естетско експериментисање јесте сурово јер се лишава било каквог циља; много сам радио на овом психопатолошком пољу и, вјерујте, резултат је био вриједан презрења, будући да никад са свијетом и људима нисам успио изградити неки конкретнији однос. Изузев двије градске протуве, нико више није могао приступити мојој царској усамљености над којом је стражарио трагични понос. Све док једног дана нисам одлучио да ступим с неким у конверзацију, што је неминовно значило да моја виталност јесте озбиљно доведена у питање. Осјећање бескрајне досаде допринијело је томе да се изокола почнеминтересовати са руралну политику, и том феномену посветио сам туце писама из провинције, градећи на паралели да је рурална политика ништа друго до производ руралнееротике, о чему овог пута немам времена као ни неопходних карактера, тако да овдје престаје моје малеконсти мисленије, и како безазлено трубало, остајем у нади да ћеш се већ смиловати над овим малим и више него излишним писанијем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: