Безбједњаци као издајници

Пише: Јован Лакићевић

Невољно се бавећи морбидном темом званом Сребреница, која намах  изазива одијум код највећег броја посјетилаца овог,  али и других портала, , поготово код оних који знају да је то највећа, планетарна подвала Србима у минулом, па и овом вијеку, дошао сам до запањујућег сазнања Међу извођачима радова, који су покушали да навуку геноцидну кошуљу на српска плећа за сва времена, били су – официри безбједности. И ЈНА и Репубике Српске.  Агенти, плаћеници Запада, дабоме!

Слутећи шта би могла да буде Сребреница као политички  инструмент у рукама српских злотвора (ових дана види се то у мојој Црној Гори) , исписао сам последњих мјесеци  не знам ни сам колико текстова на овом Порталу, (које је мало ко прочитао) покушавајући да докажем да у мрачној Сребреници није било, не само накнадно смишљеног „геноцида“, него ни „масакра“.

Злочина јесте било, али ни до данас није ни приближно утврђено – чијег! Остаће загонетка да ли је тамо постријељано 420 бошњачких заробљеника (швајцарски истраживач А.Дорин), око 7оо(представник Уједињених нација на терену, Ф. Корвин), или 1.000, до 1.2оо (В. Шешељ). Овдје нијесу урачунати  28. дивизије, који су се у борбама пробијали према Тузли. У једној од првих хашких пресуда помињу се прилично непрецизне бројке –„од двије до четири хиљаде“.

Све то, наравно, не смета ни потплаћеним и претплаћеним, плански сабраним, унапријед антисрпски пробраним, или  усмјереним,  хашким тужиоцима и  „судијама“, ни накнадним творцима „геноцида“ од Лондона, до Брисела и Вашингтона, да на НАТО „суду“, по давно узврђеном  пројекту, Велики, Божји, Аријевски  Српски Народ, млад 12 хиљада година,  у текућој календарској 7.529. години,  прогласе – геноцидним! И да тиме пилатовски оперу руке од монстрозних злочина који су у потоњих неколико ратова над њим учињени!

Не упуштајући се овога пута у разлоге и  намјере свјетских сатаниста да нас збришу са лица земље, (мада се они бар дјелимично,  могу назрети у претходе двијеј реченице), питам се како изаћи на крај са дуго програмираном,  пропагандно добро упакованом причом  о Сребреници, која је, као добро плаћена, планетарна лаж епохе, добила  „карт бланш“ бар на три континента?

Злокобна  мантра глобалиста, односно сатаниста, који су нам по плану Бжежинског растурили државу, а затим у злочиначком бомбардовању за дуго девастирали српске просторе, добила је „право грађанства“ о геноцидном српском народу, захваљујући бесрамној  подвали о измишљеном геноциду у Сребреници. То се данас, бар у европским земљама, и у САД, разумије се, оним који су нас у злочиначкој акцији засипали разорним и уранијумским бомбама , спомиње као дио редовне историјске наставе у школама и факултетима! То што подвалџијске приче о Сребреници неће бити у школским програмима Србије и Српске, није богзна каква утјеха.(Питање је, међутим, судећи по тренутном саставу саставу  Катедре за историју на ФФ у Београду, да ли сам био у праву!)

У вишемјесечном трагању за именима наредбодаваца и извођача злочина у Сребреници, дошао сам тек до неколико особа који су извеле ове,  без сваке сумње – споља наручене, злочиначке  „подвиге“. Имена и функције наручилаца и до данас су остала непозната.  Пуковник Беара у хашком затвору о томе ни с ким није хтио да говори!

Познајући веома добро светосавски  менталитет сопственог народа (ко тебе каменом, ти њега хљебом) никад нијесам повјеровао у тако драстичну могућност освете  (неколико хиљада побијених муслиманских бораца, чији број и даље без престанка расте!) за попаљена села, разорене куће и 3.265 звјерски побијениних чланова њихових породица.

Сјетио сам се у овом часу свједочења доктора Арчибалда Рајса, да су у великој немаштини, након Колубарске битке, на  српским војничким казанима , али и у болницама као рањеници – предност имали аустроугарски заробљеници. Дакле, исти они који су у Мачви, Поцерини и Подрињу над Србима починили небројене злочине!  А било их је неколико десетина хиљада!

Оно што је, бар до сада несумњиво иззвјесно јесте да је „цијелу ствар са убијањем муслиманских заробљеника оркестрирао  пуковник Љубиша Беара.“ Ово су ријечи његовог биографа, загребачког новинара Ивице Ђикића.  То су, наравно, била и моја претходна сазнања. Ријеч је о човјеку који се у републици Српској стицајем разних и помало загонетних прилика,  нашао у Хан Пијеску (командном мјесту) на положају  начелника безбједности Главног штаба Републике Српске.  На тај положај дошао је из већ отцијепљене Хрватске, заједно са генералом Младићем, који је тамо био командант Книнског корпуса.

Уз овај податак додаћу још два три, која нијесу без значаја.  Беара је, као командант Бојног брода провео у Сплиту двадесет година у функцији шефа КОСа з ову Војно-приморску област. Једно вријеме био је и шеф обезбеђења Брозових Бриона, а није незанимљиво да је деведесетих година учестовао у Загребу у формирању странке Ивице Рачана.

Није без значајан још један података. По његовом наређењу убијено је из засједе, на граници ЦГ са Херцеговином, неколико црногорских добровољаца, који су се са некаквом четничком заставом запутили да се придруже свој српској браћи и Херцеговини и да је због тога, од Војног суда био осуђен на казну затвора.

Колеге које су га познавале свједоче да је до те критичне 1995. године био миран и сталожен човјек, који је покаткад волио да попије.  Нико не може да посвједочи како се Беара одједном претворио у монструма, буквално хватајући војнике Српске на улици, а возачима комбија, или, ређе аутобуса давао оружје у руке да пуцају на муслиманске заробљенике. Беара је тих критичних јулских дана, након ослобођења Сребренице, тражио од више команданата јединица да му дају нешто војника за наводни транспорт заробљеника, али му готово нико није изашао у сусрет. Сви су, вјероватно, били у чуду зашто се високи оифицир, начелник безбедности, бави таквим пословима.

Али, Беара није одустајао. У почетку му се супроставио и потпуковник Вујадин Поповић, помоћник команданта Дринског корпуса за безбједност, коме је овај тражио 30 војника, али кад му је  запријетио чином и казном, Поповић је попустио. Касније ће свједоци потврдити да су њих двојицу виђели на неколико стратишта у вријеме  стријељана заробљеника.

И то су једина два официра Српске који ће бити осуђени за „непосрено учешће у  геноциду“. Остали ће бити пресуђени за „помагање“ (генерал Крстић, рецимо), или „неспречавање“ геноцида, више генерала… ( По истом основу могли су да осуде и мене који нијесам имао појма, а немам ни данас, о било каквом њиховом „геноциду“!)

Трећи официр безбједности (додуше са нижим чином) јесте  капетан  Момир Николић, шеф безбједности Братуначке бригаде, који је на неколико мјеста, заједно са оном седморицом припадника Десетог диверзантског одреда, разних националности, био  непосредни извршилац егзекуције по заповијести пуковника Беаре.  Његово ће се име ових дана обзнанити у функцији издајника, јер да би спасио своју задњицу лажно ће свједочити и против Караџића, и против Младића и још неколико генерала, који ће, готово искључиво на основу свједочења ове ништарије (са привременим боравиштем у Шведској) добити највише затворске казне.

Нека ми буде дозвољено да кажем да су  и  тужиоци (махом Енлглези) и овај срамни антисрпски НАТО суд, били готово све вријеме ове бесрамне хашке суданије – и чињенично и и правно и морално – на нивоу овог „свједока“!

Ово је, можда, прилика да се скине незаслужена хипотека са Десетог одреда, који је тих дана био на допусту због тешких повреда у саобраћајки њиховог команданта Милорада Пелемиша. Беара је успио да их буквално „нахвата“ и усмјери на злочиначку  работу  на челу са његовим Хрватом,  Драженом Ердемовићем, који ће својим купљеним свједочењем у Хагу нанијети касније много зла српским хашким заточницима.

Недавно сам наишао  на податак да је у вријеме збивања у Сребреници и извођења од енглеског МИ 6 и америчке ЦИАе, нарученог „геноцида“ , како би се реализовао договор између Алије и Клинтона о жртвовању 5.ооо Сребреничана, јер је то био услов за напад НАТО авиона на српске положаје тамо био на вези челни српски безбедњак Ј А , генерал А. Васиљевић.  Можда је злосрећни Беара, очито у функцији агента једне од моћних западних служби, морао да слуша упуства колеге,  високог војног старешине преко Дрине.

Мене та околност уопште не би изненадила, поготово ако имам на уму и неке раније сличне акције споменуте особе. Никако , наиме, не могу да заборавим његову улогу у слању двојице пензионисаних пуковника безбједности да са чувеном  др Весном Босанац, сву ноћ  у Вуковару договарају списак тамо, у Дому здравља,  привремено склоњених зенговаца, који ћ сјутрадан бити стријељани на Овчари. Број од тачно 2оо њих био је претходно договорен са хрватским војним руководством. Овога пута, пошто сам одужио, не бих о разлозима, уз напомену да је тамо стријељано тачно 2оо особа, зенгоиваца, али и вуковарске сиротиње…Због тога се, тадашњи часни мајор ЈНА, Шљиванчанин, нашао у Хагу.

А. Васиљевић  је онај исти „безбедњак“ који се бавио, уз помоћ филмске екипе, вишенедјељним  снимањем пребацивања сваковрсног оружја из Мађарске у Хрватску, како би се наоружале њихове паравојне јединице, а касније, опкољавале и заузимале наше војне гарнизоне. На срамоту још увијек важеће Југославије и ЈНА! Умјесто да се ова антидржавна акција хитно спријечи и похапсе Шпегељ, Бољковац и други актери  разбијања државе, они ће се касније појавти у филму „редитеља“ А. Васиљевића малте не као његови коментатори!

Када сам ,  почетком овог стољећа, на суђењу генералу Небојши Павковићу у Хагу, видо двојицу његових блиских сарадника, начелника Управе безбједности ЈНА, споменуту особу и генерала Димитријевића, као свједока оптужбе, схватио сам кога смо имали у врху ЈНА. Схватио сам, наравно, и након хватања начелника ЈНА, генерала Перишића, у јефтиној шпијунској мелодрами,  у једном мотелу на  Ибарској магистрали, када за двије хиљаде долара продаје својим пријатељима Америма највише војне и државне тајне!

Па се онда  чудимо какву смо то Армију имали и како нас је „одбранила“ и „спасла“ државу!

Часни посјетиоци овог Портала, пишем овај текст тешка срца, јер сам годинам као новинар пратио Армију, а и сам сам завршио  Високи генералштабни курс ЈНА. И дуго сам мислио да се у њеним редовима налази најбољи дио нашег народа.  Судећи по билансу ратовања у Српској, на Космету, посебно по Кошарама и Паштрику, вјероватно сам био у праву.

Али тај њен најбољи дио, захваљујући петооктобарским издајницима, а по неопозивом  налогу НАТОа, отишао је у пензију. Сад ваља кренути изнова, и вјерујем да се то последњих година чини. И вратити Армију у Републику Српску. (Последњи пут сам био на смотри Војске Српске у Приједору 97. , када је парадом командовао најмлађи генерал Српске, а потом хашки заточеник, др Винко Пандуровић!

Не знам, заиста, заш то би Тачијево или Куртино Косово могло да има војску, а Српска не? Педи Ешдаун је одавно отишао.

Поименично помињање ових неколико „безбедњака“ у догађајима око Сребренице, није било случајно. Они су одрадили посао за западне, нама непријатељске, обавјештајне службе. И, како се види, нанијели много, тешко поправљиве штете укупном  српском корпусу. Официри безбједности, у свакој часној армији, последњи су који би то смјели да учине!

И још нешто, кад је ријеч о Сребреници. И до данас је остало под велом тајне, присуство енглеског, САСовог одреда у догађајима након заузимања насеља. Шта су они ту радили? У Записима Холандског батаљона остала је необјашњена напомена да су припадници овог Одреда са свог станишта одлазили рано ујутро, а долазили увече,“чистећи одјећу, али и оружје“!

Несхватљиво ми је да одговарајуће безбједносне службе Републике Српске ни до данас нијесу истражиле ову околност. У једном од мојих текстова о  Сребреници, изразио сам разложну сумњу да су они били ту да помогну пуковнику Беари у намицању задатог броја по догору Клинтона и Алије о жртвовању  они  пет  хиљада мртвих муслимана како би Српска могла бити бомбардована…

Прочитајте ЈОШ:

Отимање и одбрана изборне побједе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: