Bi-Bi-Si- jev rat sa svojom slikom

Neke lekcije se sporo uče. Recimo, vera u slobodu medija na Zapadu. Srbi su imali iskustva s tim segmentom društva u kome je, što oni rado govore, „sve interes“. Ako je sve interes, kako onda mediji mogu biti nezavisni ili, novinari, bože moj – slobodni? Nikako! Jer interes je jednodimenzionalan. A u Slobodi su sve dimenzije ljudskog – i one za koje mi znamo, a i one koje nas nadilaze.

Ali čovek voli i da se prepusti iluzijama. Život bez iluzija je pustinja, zar ne? Kako bi izgledao novinarski život, među nama, bez legende o slobodi Bi-Bi-Sija? Čemu bi težile generacije pola veka?

Slučaj Draže Mihailovića

A stvari su tako jasne. Evo, uzmite knjigu izuzetno poštenog i ozbiljnog učesnika u našem antifašističkom ratovanju 1940-ih. Počelo je tako što je Bi-Bi-Si, praktično, bio glasilo Jugoslovenske vojske u otadžbini. Kod Zvonimira Vučkovića u knjizi „Sećanja iz rata“ (o njemu i njegovoj knjizi govorim) naći ćete detalje. Životne detalje.

Bi-Bi-Si bi ih oraspoložio kad im je u uši ubacivao dobre vesti o širenju fronta protiv Hitlera, razumeli su da stvari ne idu na dobro kad su stizale vesti da se na Istoku ne vidi zaustavljanje Vermahtove mašine, mladi kralj Petar se za svoj rođendan obraćao narodu, preko Bi-Bi-Sija su saznavali da su unapređivani, da su podržavani…

A onda „krajem jeseni 1943. godine, pri jednoj poseti Vrhovnoj komadi, saznao sam u najstrožijem poverenju od tadašnjeg Mihailovićevog ađutanta, majora Ljubiše Terzića, da su saveznici prekinuli svaku vezu s nama i da će nas njihove vojne misije napustiti čim osiguraju izvlačenje“.

Dražini četnici, koji su u okupiranoj Srbiji bili jedina realna neokupatorska snaga, pokazali su misijama da je odnos srpskog naroda prema zapadnim saveznicima pun poverenja i poštovanja (četnici su između ostalog spasavali i savezničke pilote, o čemu se sad snimaju filmovi)… „Mi smo verovali da će Sajc i Mensfild, istinom koju su svojim očima videli gde god su hteli i želeli, ubediti svoju vladu i svog predsednika ne samo u nepravdu koju nanose jednom malom narodu, nego i na štetu koju sami sebi čine.“

Koliko je ovo naivno gledanje vidi se u sledećoj rečenici istog pisca u istom zapisu: „U međuvremenu, spikeri Radio Bi-Bi-Sija, u svakodnevnom vređanju Draže Mihailovića i njegovog pokreta, nisu više birali reči.“

Bi-Bi-Si je slobodno izveštavao o interesu svoje vlade posle Teheranske konferencije. I nije im bio problem što je „‘Novo vreme’, organ kvislinške vlade, objavljivao doslovno na svojim stranicama po neku londonsku emisiju. Beogradska vlada (okupaciona) nije mogla poželeti bolju propagandu. Na terenu Srbije, komunisti za Nemce nisu predstavljali skoro nikakvu opasnost, ali narodu, koji je uz Dražu Mihailovića i za saveznike, trebalo je izbiti iz glave iluziju da su mu Anglosaksonci istinski prijatelji. Ono što Nemci nisu postigli za tri godine najkrvavije okupacije, Radio Bi-Bi-Si iz Londona sada je za njihov račun svršavao sa priličnim uspehom.“

Pravi ljubitelj Bi-Bi-Sija će reći: ali to je bilo u ratu. Ali Bi-Bi-Si je stalno u ratu. Imperija nikad ne spava. Nema sekunde u toj istoriji u kojoj se ne obračunava sa neprijateljima svih boja i rasa. I menja prijatelje. To je slobodni žurnalizam. Bi-Bi-Si je najpoznatija škola „slobodnog novinarstva“ – da uči novinare širom sveta kako se slobodno anagažovati na odbrani britanskih interesa.

Slučaj Slobodana Miloševića

Evo, deklasifikuju se dokumenti iz vremena NATO bombardovanja Srba. Iako nam ni Britanija ni NATO nisu objavile rat Bi-Bi-Si je i 1999. bio u ratu. Zato je, slobodno i nezavisno, MI6 sprovodio mirovne operacije protiv srpskog naroda.

„London je bio na čelu napora da se pokrene kopnena invazija na Jugoslaviju, tokom ilegalne kampanje bombardovanja NATO… ovaj štetni projekat nikada nije ostvaren… MI6 je tajno pokušavao da manipuliše javnim mnjenjem kod kuće i u Beogradu… Bi-Bi-Si je radio u bliskoj saradnji sa britanskim obaveštajnim službama.“ U tekstu o tome istraživački novinar za „ulogu tajnih službi u oblikovanju politike“ Kit Klarenberg nam podastire „memorandum od 29. aprila 1999. Majkla Pakenhama, tadašnjeg šefa londonskog Zajedničkog obaveštajnog komiteta (činovnik MI6), Džonu Sojersu, ‘savetniku za spoljnu politiku’ premijera Tonija Blera (od 2009. će biti šef MI6 ), o tajnom ‘radu sa medijima'“ u kome je „‘rečeno da su Bi-Bi-Si i MI6 uložili znatne napore da povećaju emitovanje vesti’ u Jugoslaviji, u susednoj Albaniji i Makedoniji“.

Krajem aprila Bi-Bi-Si je emitovao „dokumentarni film“ The Killing of Kosovo. Tu Vesli Klark, komandant NATO u Evropi, bestidno izvrće neki razgovor s predsednikom Srbije: „Predsednik Milošević bi rekao ‘generale Klark, mi znamo kako da rešimo ove probleme. Već smo se bavili ovim problemima.’ Rekao sam: ‘Pa, kad gospodine predsedniče?’ Rekao je: ‘Pa 1946. na primer, Drenica je veoma loš kraj, tamo je bilo mnogo razbojnika.’ A ja sam rekao: ‘Pa, kako ste to izveli?’ Rekao je: ‘Ubili smo ih. Trebalo je nekoliko godina, ali smo ih sve pobili.'“ Nije zamislivo kome bi Milošević mogao ovako objašnjavati događanja na Kosovu, a kamoli neprijateljskom komandantu!?

Onda se tu navode lažni svedoci. „Jedna je rekla za Bi-Bi-Si da je ‘čula’ da su jugoslovenske snage ‘uhvatile 20 mladih žena i devojaka’, a zatim pogubile ‘većinu njihovih muževa… pred njihovim očima’. Preživele žene su navodno bile prinuđene da ‘služe’ beogradskim trupama ‘kao da su njihove žene'“ – „morale su da im služe danju i da spavaju sa njima noću’… nekoliko sagovornika je reklo da su lično videli Srbe kako siluju i masovno ubijaju prijatelje, rođake i komšije. Neverovatno, međutim, ne samo da im je dozvoljeno da žive da bi ispričali priču, već su ih bezbedno poslali preko granice u Albaniju. Tamo su, kao što su jugoslovenske snage znale, NATO, zapadni novinari i grupe za ljudska prava čekale u izobilju, spremni da ove priče prošire svetu.“

Iza toga Bi-Bi-Si zove Luiz Arbur, glavnog tužioca Međunarodnog suda za ratne zločine, da je pita šta čeka. Hoćemo li da optužimo Miloševića?

„Verujem da će ovo biti test profesionalnih kapaciteta unutar institucije da se razviju verodostojni dokazi koji će biti održivi u sudnici za zločine ovolikih razmera“, javlja Arbur. „Želite da vidite gospodina Miloševića, ili one na čelu vlade koji su počinili ove zločine, želite da ih vidite pred licem pravde?“, pita voditeljka. Arbur odgovara: „Ono što pokušavam da osiguram u ovoj fazi našeg procesa je da dobijemo dokaze koji su nam potrebni što je pre moguće…“

Ove jake činjenice su emitovane 28. aprila 1999, kao deo propagandnog rata, a 24. maja Arbur je podigla optužnicu protiv Miloševića za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti na Kosovu. Ekspres-pravda! Ni Gering i Hitler nisu imali sudske optužnice pre okončanja rata! Ovog „dokumentarnog filma“ više nema u javnosti, može samo da se nađe transkript emisije na internetu. „Čudno, nijedan ‘očevidac’ iz dokumentarnog filma nije se pojavio na Miloševićevom suđenju, a ‘dokumentarac’ nije uveden u dokaze.“ Ne mogu se Bi-Bi-Sijeve istine proveravati čak ni na ovakvom sudu, za kojeg je portparol Komiteta za spoljne poslove Kongresa 1999. rekao: „Verovatnije je da ćete videti zgradu UN demontiranu i ciglu po ciglu bačenu u more, nego da vidite kako piloti NATO idu pred Tribunal UN.“

Dok je Bi-Bi-Si radio tako ozbiljne stvari, Koordinaciona grupa britanske vlade, koja je medije hranila potrebnim vestima, „pokušavala je da organizuje Interpolovu istragu o Marku Miloševiću“. Blerov spin-doktor Alister Kembel spremao se da to doda tabloidima, a „San“, dragulj globalne medijske imperije Ruperta Mardoka, bio je „spreman da pošalje paparace za Markom“. Sastavljen je i „spisak Srba van porodice Milošević koji su iz režima ili su pristalice važne Miloševiću lično“ i dato je da se za njih „traže korisne informacije o korupciji i drugom ponašanju koje se može objaviti“.

Slučaj Vladimira Putina

Nadam se da čitalac razume, da je to – princip rada „slobodne štampe“. U tajnom programu Forin ofisa (koji se pojavio u javnosti pre tri godine) usmerenom na „promenu stava prema Rusiji“ i „slabljenje uticaja ruske države“, pored obaveštajnih službi – partneri su Rojters i Bi-Bi-Si. Ministarstvo je finansiralo Rojters i Bi-Bi-Si u nizu tajnih programa usmerenih na svrgavanje režima u Rusiji i podrivanje ruskog uticaja u istočnoj Evropi i Srednjoj Aziji, pokazuju dokumenti. Zadužbina Tomson Rojters (Thomson Reuters Foundation) i Medijska akcija Bi-Bi-Si-ja (BBC Media Action) učestvuju u tajnom medijskom ratu. Deluju preko polutajnog odeljenja engleskog ministarstva pod nazivom Razvoj medija i suprotstavljanje dezinformacijama (CDMD)!?

„Bi-Bi-Si i Rojters se predstavljaju kao nedodirljivi, nepristrasni i merodavni izvori vesti iz sveta“, govorio je Kris Vilijamson, nekadašnji član parlamenta, „ali su ovim dokumentima i jedni i drugi kompromitovani u velikoj meri. Ovakvi dvostruki aršini dodatno narušavaju ugled političara establišmenta i nazovi-novinara medijskih korporacija.“

Obučavani su ruski novinari preko Zadužbine Tomson Rojters, koja „decenijama otvoreno podržava slobodu štampe i pomaže novinarima širom sveta da razviju veštine potrebne za nezavisno izveštavanje“, saopštila je predstavnica Rojtersa. Ruski novinari su „kultivisani na kursevima i obilascima Engleske“. Pominjući posetu ruskih novinara, organizovanu usred afere Skripalj, kad je britanska vlada optužila Moskvu za trovanje prebeglog ruskog obaveštajca koji je špijunirao za Britaniju, Rojters navodi da je „[Zadužbina Rojters] u stalnoj vezi s britanskom ambasadom u Moskvi radi procene rizika, uključujući rizik po ugled ambasade“.

„Nezavisna“ novinska agencija Rojters širom sveta ima 15.000 novinara i članova osoblja, od kojih 400 u Rusiji.

Dokumenti obelodanjuju da je Rojters šezdesetih i sedamdesetih tajno dobijao novac od britanske vlade za antisovjetsku propagandnu organizaciju iza koje je bio MI6. Vlada je koristila Bi-Bi-Si kao paravan za prikrivanje uplata toj medijskoj grupi. Predstavnik za štampu Rojtersa izjavio je da „dogovor iz 1969. sa MI6 nije bio u skladu s našim Načelima poverenja. Danas to ne bismo učinili.“ Za sutra nisu ništa rekli.

Načela poverenja agencije tvrde da je misija Rojtersa „očuvanje nezavisnosti, integriteta i nepristrasnosti u informisanju“. Bi-Bi-Si se u svojim načelima hvalio svetu da je „poverenje temelj Bi-Bi-Si-ja. Mi smo nezavisni, nepristrasni i pošteni.“ O, Bože! Leteći cirkus Montija Pajtona ne bi uspeo da stvari dovede do ovih razmera, izgledalo je pre tri godine. Danas više ništa nije smešno.

Dokumenti su pokazivali da su i Rojters i Bi-Bi-Si angažovani kao sredstva „obojene revolucije“ – u Belorusiji da ruše predsednika Lukašenka, a u Rusiji da „pokreću uznemiravajuća pitanja o spletkama i nemirima vezanim za ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog“. Ne sumnjajte u „kvalitet“ (dez)informisanja Rojtersa i Bi-Bi-Sija. Toliko godina iskustva i toliko podignutih kadrova.

Kako li će izgledati deklasifikovane istine o onome što se sad radi Putinu? Urnebesno, svakako. Ali to više neće biti ni iznenađenje. Jer Bi-Bi-Si više nikome nije etalon za istinu. Ni samom sebi!

RT Balkan