Bitka za Kursk traje, Rusi ne paniče

Autor: Igor Damjanović

Ratuje se na 50 kilometara od grada, građani su se navikli na sirene za uzbunu, ali su i svesni propusta vojnog vrha, koji je omogućio upad Ukrajinaca

U julu i avgustu 1943. godine na području Kurska, po mnogim istoričarima, odigrala se najveća i najvažnija bitka Drugog svetskog rata. Umesto revanša Crvenoj armiji za poraz u Staljingradu, nemački Vermaht se svega oko pola godine kasnije ovde suočio sa takvim gubicima od kojih se nikada nije oporavio. Stotine hiljada vojnika ovde su poginule, obe strane su tada izgubile hiljade tenkova i aviona.

Osam decenija kasnije u Kurskoj oblasti ratuju oni čiji su preci tada zajedno pobedili naciste – Rusi i Ukrajinci, pri čemu ovi drugi koriste nemačku vojnu tehniku. Vanrednim stanjem, uvedenim posle upada Ukrajinaca na teritoriju Ruske Federacije, posebno je pogođena ovdašnja omladina. Škole rade u onlajn režimu, fakulteti takođe. Svim studentima koji su upisali univerzitet u Kursku, bilo budžetskim, bilo samofinansirajućim, omogućeni su besplatno pohađanje nastave i smeštaj u studentskim domovima u drugim regionima Ruske Federacije.

Zapravo jedino što u Kursku ukazuje da je na pedesetak kilometara rat jesu sirene za vazdušnu opasnost. One se mogu čuti nekoliko puta dnevno. Do sada je eksplodirala samo jedna balistička raketa „točka U”, kao i nekoliko dronova, pa se građani prema sirenama odnose kao nečemu što je postalo deo njihove svakodnevice. Žale se samo da zbog sirena često uzalud stoje u redovima pred šalterima, jer se u vreme vazdušne opasnosti zatvaraju benzinske pumpe, banke, pošta i javne službe.

Primetne tenzije na ovdašnjem delu granice Rusije i Ukrajine postojale su od početka 2023. godine. Kijev je ubacivao diverzantske i manje mobilne borbene grupe, za koje je tada najveći uspeh bio da se probiju do nekog sela, slikaju ispred zgrade lokalne administracije i odmah se povuku. Paradoks je da su te ukrajinske akcije izvodili uglavnom ruski građani, koji se u okviru ekstremističih „Ruskog dobrovoljačkog korupsa” i „Legije slobodne Rusije” bore u redovima Oružanih snaga Ukrajine. Ove akcije uglavnom su se dešavale u Belgorodskoj i Brijanskoj oblasti, a veoma retko u Kurskoj.

Krajem zime i početkom proleća ove godine ruski ratni dopisnici su objavljivali „ekskluzivne informacije”, a vojni analitičari iznosili procene da će ruska vojska udariti na Harkovsku i Sumsku oblast – koja se graniči sa Kurskom. Ovo prvo se desilo neposredno nakon Dana pobede, 9. maja, i Rusi su u Harkovskoj oblasti uprkos početnoj inicijativi brzo zaustavljeni. U Sumskoj oblasti su sproveli nekoliko manjih operacija poput zauzimanja pograničnog sela Riževka, 9. juna.

Danas mnogi sumnjaju da su iz ruskog Ministarstva odbrane podsticali novinare i analitičare da objavljuju da su operacije u Harkovskoj oblasti samo manevar odvlačenja pažnje, a da će se glavni udar desiti u slabije branjenoj Sumskoj oblasti. U Moskvi su bili ubeđeni da u Ukrajini ne razmišljaju o rizično velikoj operaciji ka Kursku. Stoga, isti danas sumnjaju da su i julsku koncentraciju ukrajinskih snaga u Sumskoj oblasti, koju su evidentirali izviđači i dronovi, u ruskom vojnom vrhu razumeli kao uspeh svoje naivno osmišljene propagande o ofanzivi. Do otrežnjenja je došlo 6. avgusta, kada u Kursku iz Sumske oblasti upadaju dobro opremljene ukrajinske formacije, uglavnom obučavane u Velikoj Britaniji. Ruske jedinice na granici, nedovoljno brojne i uglavnom bez ratnog iskustva, prvih dana su bile iznenađene i obezglavljene. Snažnim sredstvima za protivelektronsku borbu potpuno su paralisana ruska sredstva veze. Iz današnje perspektive deluje neshvatljivo da ruska komanda nije predvidela nikakve rezervne kanale veze. U prekidu su bili i snabdevanje strujom, kao i mobilne telefonske mreže. Rasulo je sprečeno dolaskom generala Aptija Alaudinova i njegove specijalne jedinice „Ahmat” i 155. brigade morske pešadije Tihookeanske flote.

Situacija je posle desetak dana stabilizovana, ukrajinski ofanzivni potencijal je iscrpljen i formirana je linija fronta. Tokom poslednjih par nedelja Rusima je u protivudarima pošlo za rukom da povrate kontrolu nad trećinom letos izgubljenih teritorija. Sela koja su Ukrajinci zauzeli sada su uglavnom napuštena, njihovo ljudstvo i tehnika su u strahu od ubitačnih avio-bombi FAB povučeni u obližnje šume, odakle vrebaju priliku za napad na Ruse.

U pograničnom regionu Ukrajinci sada koriste ruske rovove i utvrđenja, odakle će biti teško isterati ih. Po ruskoj hijerarhiji, za utvrđivanje linija odbrane su odgovorne lokalne civilne vlasti. Ljudi sa kojima sam razgovarao u Kursku kazali su mi da su tvrdnje iz vojnih krugova da su linije odbrane bile slabe – ništa drugo do pokušaj umanjivanja vlastite odgovornosti za to što na ovom delu granice nisu bile raspoređene adekvatne snage.

„Prvih nekoliko dana vladala je panika, ukrajinska vojska je brzo napredovala, postojao je strah za najbliže koji su ostali u pograničnim mestima, jer su sve veze bile u prekidu. Bilo je informacija i glasina da Ukrajinci pucaju na sve što se kreće, uključujući i civilna vozila”, kaže za „Politiku” vojni volonter Roman Aljehin i ističe: „Većina ovih zločina zbog haosa i panike koji su vladali, nažalost, nije snimljena i dokumentovana, ali postoje izjave svedoka o mestima gde su bili razbacani leševi civila, koji su izvedeni iz vozila i streljani”.

Inače, pojam „vojni volonter” koristi se u ruskom i ukrajinskom jeziku već deceniju, otkako su počele borbe u Donbasu. Odnosi se na one koji pomažu oružanim snagama, od skupljanja pomoći u namirnicama, preko primene tehničkih inovacija koje vojni vrh nije još usvojio do pomoći u obezbeđivanju nege, lečenja, ortopedskih proteza za ranjene…

Naš sagovornik navodi da je broj izbeglica iz ugroženih područja koji su krenuli ka Kursku oblast bio oko 200.000, što je bio veliki pritisak za grad od 400.000 stanovnika.

„Ipak, mobilizacijom zaposlenih u lokalnoj i regionalnoj administraciji, koji prvih dana praktično nisu spavali, relativno brzo je uveden red”, ističe Aljehin.

Prema njegovim saznanjima, u prihvatnim centrima u Kurskoj oblasti trenutno se nalazi oko 12.000 izbeglica, deo je raseljen kod rođaka i prijatelja, deo u prihvatnim centrima u susednim oblastima, a oni kojima je uništena imovina dobili su sertifikate za kompenzaciju.

Naime, kada su prošle godine u sporadičnom granatiranju uništene prve kuće u Kurskoj oblasti, regionalne vlasti su počele da daju obeštećenja u vidu sertifikata, koji je iznosio 70.000 rubalja (oko 700 evra) za kvadrat stambenog objekta upisanog u katastru, s tim da ta „isplaćena” imovina svih prelazi u državno vlasništvo. Nakon avgustovskog upada Ukrajinaca vrednost sertifikata je podignuta na 80.000 rubalja po kvadratnom metru. Sertifikati su prvobitno mogli biti upotrebljeni samo u Kurskoj oblasti, a kasnije je ovo ograničenje skinuto pa se sada ta sredstva mogu slobodno trošiti na celoj teritoriji Ruske Federacije.

„Jedni su sertifikatima kupili nova imanja, drugi stanove u susednim oblastima… Sertifikat za kuću na selu od stotinak kvadrata dovoljan je da pokrije učešće za stambeni kredit u Moskvi”, objašnjava Aljehin.

On je zabrinut sa budućnost ovog kraja i to ne samo zbog vojnih dejstava.

„Do rata najveći problem u Kurskoj oblasti bio je kako zadržati stanovništvo. Lično sam radio na strategiji rešenja ovog problema. Sve dok se sva naseljena mesta ne oslobode, mi nećemo znati koliko je ljudi sada otišlo. Bojim se da će u budućnosti biti još teže vratiti one koji su sada otišli, a to je većinom radno sposobno stanovništvo”, kaže sagovornik „Politike”.

Izvor: Politika