Bivši anđeo ili sudbinski pesnik; Risto Ratković-118 godina od rođenja

Piše: Milica Kralj

Risto Ratković, pesnik i pisac Nevidboga smejao se lepim smehom. I taj osmeh ga je prolepšavao. To je bio radostan, detinji osmeh. Osmeh presrećnog čoveka. Osmeh koji se pamti. Jer osvaja. I žene je osvajao. Umro je u teškoj oskudici. Puki siromah.
Na sahrani na Novom Beogradu, pesnik Slobodan Marković, pokušao je da pokojniku u sanduk uturi bocu pića. Za spokojniji put u večnost. Očajan, ogorčen, pijan, vikao je na zaprepašćenje ukopnika:
„ Alal ti vera, Risto! Alal ti vera, što si umro na vreme!“
Ovako o buntovnom činu pesnika Slobodana Markovića i prezrivom šamaru književnoj bratiji koja se baš i nije trudila da olakša tegobno sirotovanje Ratkovića – piše Branko V. Radičević.
U autobiografskoj belešci u časopisu „ Večnost“ 1926. Ratković je zapisao:
RISTO RATKOVIĆ – star 21-23g, rođen u Bijelom Polju (3.septembar 1903, Sandžak), u trgovačkoj kući. U prvom razredu osnovne škole zaljubio se i napisao ljubavno pismo u stihovima. Rano dečaštvo proveo u fanatičnoj pobožnosti. Tada je iz crkve ukrao jednu ikonu i spremao se za ubistvo. U četrnaestoj godini otputovao u Tirol, gde je u katoličkom inetrnatu usadio u sebe strahovitu mržnju prema katoličkoj, a malo posle i prema svakoj, crkvi. Od svoje petnaeste godine često prisustvovao umiranjima. Do pretposlednjeg razreda gimnazije prezirao sve stihovve, čitao samo prozu, najviše rusku. 1923. upisao se na beogradski Univerzitet. I pored svih stvarnih teškoća prati literaturu ali je uvek radije otišao na sastanak s nekom kuvaricom nego s književnikom. Prezire izmirenja. Živi vrlo diskretno i metafizički slobodno Neverovatno sentimentalan i abnormalno senzibilan. Apstraktno svirep, u stvari antisadista. Mržnja u njemu može da se transforimira al nikad leš da postane. Zaboravio je u osetljivosti i vreme kad je legao u postelju i ustajao bez psovke. Ima vanredno pamćenje, miris, slika se seća samo podsvesno. Poznaje dobro bolnice, predgrađa i aps, interesuje ga kriminalistika i mnogo voli Frojda. Fizički dosta slab, ali ne postoji pogled koji njegove oči ne bi mogle izdržati. Uvek je gotov da umetnost odbaci radi nečeg višeg.“
Pa ipak nije odbacio umetnost za koju je govorio da je „neizlečiva metafizička bolest.“
U Beograd je, nakon završene gimnazije u Novom Pazaru, došao 1923. i upisao se na Filozofski fakultet. U periodu od 1927 – 1931. radio je u Ministarstvu prosvete i, na preporuku Ive Andrića u Ministarstvu inostranih dela( u diplomatskim predstavništima službovao u Moskvi, Parizu i Egiptu gde je proveo sedam godina, od 1938. do 1945).
Godinama je životario boemski , oskudno i neuredno, uz alkohol, od književnog argatovanja u listovima i časopisima.
Po završetku rata vratio se u zemlju kao težak srčani bolesnik, ne vodeći računa o svom zdravlju, nemoćan i nesposoban da se izbori sa svagdanjom bedom, umirao je dan za danom
U eseju o Ratkoviću Svetlana Velmar Janković piše:
„ … Bio je to jedan pesnik koji je u jedno vreme, dosta davno, istina, bio blizak nadrealizmu. Moglo bi, opet, da se kaže i ovo: bio je to jedan pesnik koji u jedno vreme, a to vreme nije davno, nije bio raspoložen da se seća da je bio blizak nadrealizmu. Ništa se time ne bi reklo. Pričali su mi da pamte senku njegove male, zdepaste prilike kako se povija pod teretom sopstvene glave. Senka je polako klizila uz mokre pločnike Makenzijeve ulice, na svom svakodnevnom putu ka stanu na Čuburi i čuburskim kafanama. Klizila je kroz noći bila patetična i komična u isti mah: patetična u svojoj usamljenosti, komična u svojoj nezgrapnosti. Kratke ruke uvek su teglile hrpu knjižurina; ponekad, i te su knjige ostavljale svoju senku koja je ličila na senku besmislenih stepenica koje su se sačuvale kada se srušio neki čardak ni na nebu ni na zemlji i koje ne vode nikuda.“
U stvarnom svetu Ratković je ostajao „preneražen i poražen“. Takva je i njegova ljudska sudbina koju ovaj, prvi naš, modernista pokušava da osmisli jakom imaginativno energijom, praveći od nje subliman i metaforičan pesnički svet (Mrtve rukavice, 1927. Levijatan, 1927; Nevidbog ( roman), 1933; Zoraj (drama), 1933; Sa Orijenta ( putopisna proza), Dodiri,pesme, 1952;
Poznavalac evropske književnosti (ruske, francuske i nemačke), uneo je u srpsku avangardu drugačije tonove od tradicionalnih, koji su proistekli iz iskustva nadrealizma, ali zadržavši melodijsku i jezičku strukturu narodne tradicije.
U ogledu „O nadrealizmu iz mog života“ o nadrealizmu govori kao o najvećoj duhovnih revolucija, („ nadrealizam je rezultantna linija nove poezije“):

Ubica moj ded Kinez Korničlov,
ja smešan dečko Isus Čaplin,
ja bolan dečko,
buntovn duh dendi.

/Ozbiljan do smeha opa lak:
glava moj balon za decu
a cela zemlja – hop –
moj aeroplan…// …
potajno klone.

Ratković želi da postigne stanje šoka, da skandalizuje autoportretom vlastite ličnosti
„Nadrealizam je nov“, piše on u svom prvom eseju Iz književnog Beograda, „temeljito buntovan pokret, iščauren iz dadaizma, upravo njegova aristokratizacija. Stvarno, tu nema više onoga moralno osnovnog dadaističkog elementa: naoko neozbiljnog, no svakako više mudrog shvatanja života i umetnosti. Uvažavanje podsvesti nadrealisti su potencirali do apsurda i otišli do antisocijalne slike.“
U prikazu knjige pesama „Od sreće od sna“ Marka Ristića, detaljnije je izrazio svoju pesničku ideju:
„To je takođe jedna visoka osobina ove poezije:u njoj se stalno pronalazi, a pronalaženje ovde zavisi više od predispozicije nego od veštine. Otvaranjem jednog stiha dolazi se pred vrata drugog i tako dok se ne uđe u šareni lavirint lepo konstruisnaog haosa, čije je duhovno bogatstvo nesporno, jer skoro svaka reč ima u ovim pesmama kao neka zatvorena kutija u kojoj se oseća da postoji po jedna dragocenost.“

Prostor uklete samoće

Privrženost zavičaju i porodičnim okvirima, iskazao je poetskim romanom Nevidbog. Okvir priče čini sukob imeđu pravoslavnog i muslimanskog življa u vremenskom periodu od 1910. do 1918. godine,( Tako pravoslavna raja jedne drevne sandžačke varošice očekivaše oslobođenje, početkom balkanskih ratova); a unutar okvirne epske priče dešava se porodična drama čiji je motiv krađa ikone. U romanu – porodičnoj priči, prikazana je sudbina nekoliko genearcija porodice Jeremić. Nekoliko generacija, počevši od prve, od crnogorskog prebjega i njegovih sinova Đorđa i Obrada, unučadi ( Vasko i Miluša)- uslovljenih različitim životnim shvatanjima i istorijskom dramom, doživljavaju porodični raskol.
U priči o krađi ikone utkane su autobiografske činjenice:
„Sa još više strasti kapao je Vasko nad molitvom Bogorodici.Oduševljeno je opisivao slavu i lepotu nebeske device, jer mu ne beše dovoljno kako je ona u crkvenim knjigama prikazana. Bez namere i bez pomisli, da iko drugi to posle vide, ispisivaše on na glatkoj hartiji red po red, po ugledu na naslov. On je iz te sveske, posle, gotovo svaku molitvu čitao pred ikonom, sa prisluženim kandilom.“
Milan Bogdanović piše prvi osvrt nakon objavljivanja ovog romana, a zatim to čine i Boško Novaković, Eli Finci, Jovan Popović, Ljutovid M. Bodulić, Borivoje Stojković…
Izuzetno emotivan odnos iskazuje krugom pesama o zavičaju:
Kroz bolni moj Sandžak/ režale su oružane senke predaka/ u klancima zaleđenim…» ( Muzej); Zbogom devojke, sanjajte zavičaj. / Ja svoj već vidim. Eno ga, po moru teče Lim»( Bar); Ovu jadnu kožu u koju je krv moja boučena / Kupao je Atlantski Okean, kupalo Sredozemno More,/ Snežne švajcarske reke, Volga i Sava namučena/ – Kao tvoji, rodni Lime, ničiji talasi milo mi ne žubore.// Tako prisno, svojski, o mog detinjstva reko, / Nijedna voda nije me kao ti milovala, / Tepajući ti, znaš li, plivao te uzdiuž i popreko / I mahnit bio, a ti si me rodbinski žalovala. ( Lim)

Vera u nenadmašnu moć poezije

Intimna drama -ljubav prema mrtvoj dragoj, svojoj rano preminuloj ženi, inspirisala ga je da napiše najlepše pesme: Bivši anđeli,Ponoć mene, Ikona, Mrtve rukavice( nerazmrsivo povesmo sna i jave, fantazmagorični snevni preplet): Majku mi donose mrtvu na groblje a oca u sitoj povorci vode na streljanje. Putem na mostu sretosmo drugu povorku. Takođe sprovod mrtvaca ali je mrtvac sedeo namesto kočijaša i bio ukočen. Nasred mosta mrtvac se probudii glasno viknu svoje ime kojeg se neću nikada moći da setim…
Fatalistički razgovor s mrtvima u noći, priviđenja, i neobuzdana želja za uskrsnućem mrtve, drage: Voskresni ili sebe, ili barem oči moje), nevidljivo prisustvo dragih bića, duh koji se kreće noćnim stazama, ulazak u mračne isnovite predele, i nakon svega stišani rezignirani šapat: Zaspati ili umreti… / Ili se pretvoriti u suncokret…
Pokušavajući da uhvati odbegli oblik prisutnosti voljene žene, pesnik uspeva da celokupnim svojim biće potone u beznađe, otvara se prazan prostor užasa, još jedna spoznaja smrnog lika koja fiizčku materiju mrvi do potpunog nestanka: ( I mada znam, / odavno već da truneš /pomislim: možda si ti. // Inače, ti znaš, / u Boga nismo verovali / ni ja ni ti. / I zaista nema to sa njim veze / što želim / pred sliko tvojom kandilo da palim. (Ikona)

Vera u božansku milost koju je izgubio neosetno se projavljuje u stihovima. Nastanjena u stihovima ona se poput onog kandila u tami pali i osvetljava ponor pesnikove duše; tom svetlošću uspeva da pesnikovu molitvu mrtvoj dragoj prevede u fantazmagorične prizore pesme, u san koji je u njegovoj peoziji uvek iznad jave i izvan smrti.

Kao nadrealista, iako su ga kritičari njegov umetnički postupak okarakterisali kao «romantični realizam», san je smatrao izuzetno važnim poetskim elementom. Njegovo geslo glasilo je: Snom silovati stvarnost.Otuda je svaku pesmu prevodio u stanje sna, u podsvest, da njen konačni odsanjani oblik izgradi od neuhvatljive snovidne materije, od lelujavih značenja reči.
Prostor uklete samoće čijim se tamnim linijama kretao, zaogrnut verom bezvernika – verom u nenadmašnu moć poezije snevnog, pod budnim okom umnoženih senki ( od zavičajnih spomena i seni mrtvaca), nastanio je ovaj autentični pesnik drhtavim metaforičnim dodirima rukavice na ruci bivšeg anđela:
Bogojavljenski su hujala nebesa, ogromna,
zvezdana , hladna/
Silazili ste na reku smrznutu,
Visoki, vitki, lepi
Anđeli bivši, znam:
Krotili ste mrak u vodama.
U pogovoru knjige Ponoć mene kaže se daje Ratković « poslednje dane provodio u Mlatišuminoj ulici s mačkama sa kojima je dijelio porciju čvaraka, njegov dnevni obrok hrane, i da je osim toga uzimao još samo alkohol.
Svi koji su dolazili u neposredan kontakt s Ratkovićem poslednjih godina pred njegovu smrt postajali su na neki način pokorni pred njegovim bolom, pred njegovom neumitnom ćutnjom koja je imala, nešto od filosofske istočnjačke mudosti i fatalizma.
Plašeći se svega ogromnog, a najpre, ogromnog oka okeanskog, tako je, u tišini, završio život jedan sudbinski pesnik.