Blago iznenađenima

Piše: Emilo Labudović

Ne znam koliko sam puta izgovorio ovu čuvenu Matijinu rečenicu, pokušavajući da sebi i onima oko sebe utuvim u glavu da je nama Srbima suđeno i dosuđeno svako čudo ovoga svijeta. Da smo sve probali i da nam se sve obilo o glavu, a svaka toljaga o grbu. I… ništa. Mi se, opet, iznenadimo svemu što nam se ponovi, možda malo bolje ili drugačije upakovano, ali ono prokleto „beskrajno ponavljanje istoga“, kako istoriju definisa čuveni Niče. Ovih dana se tako, kao da sve do sada nijesmo ni luk jeli, ni luk mirisali, čudu ne možemo načuditi što u redakciji CANU za pisanje Enciklopedije Crne Gore nema Srbina, ni puškom da ga gađaš.

Možda bi u nekoj srećnijoj zemlji ovo i bilo za isčuđavanje, ali, bajto moj, Crna Gora je ovo. Crna Gora mimo Crne Gore, one istorijske, vjekovne. Crna Gora, nova i neprepoznatljiva, sazdana u Milovom i Rankovom krojačkom salonu, u kojoj je sve što nije dovoljno crnogorsko, a mjeru te dovoljnosti su oni odmjeravli, strano i neprijateljsko. Pa čak i trećina njenih najautentičnijih stanovnika. „U redakciji nema Srba dovoljno pismenih da pišu Enciklopediju zemlje koja je ništa manje njihova nego što pripada onima kojima tutnuše pera u šake“, vajka se ovih dana jedan ovdašnji Srbin koji bi, po svemu, mogao biti svrstan u eminentne stručnjake iz oblasti društvenih nauka, prosto nacrtan za člana pomenutog odbora. Ali… „A odakle bi trebalo da bude izabran taj i takav Srbin, pitam, kad u vascijeloj CANU takvog nema“? Jer, kao glavni kriterijum da se postane akdemikom CANU već odavno je promovisan staž u DANU, i ko tu nije položio ispit domoljuba i branitelja otadžbine pred srpskom agresijom nema šta da traži u družini dr Dragana K. Vukčevića kojem se ni kući ne sjećaju iole poznatijeg naučnog rada.

I tako, državnu „knjigu nad knjigama“ po kojoj bi trebalo da nas poznaju i u svijetu, pisaće oni koji su tu državu prisvojili. Ostalima… od šake do lakta, rekao bi naš narod. Doduše, stoji eventualni prigovor ovom stavu da ne treba kuditi „čedo još nerođeno“, ali koga je zmija jela i od guštera streca. Uostalom, sjetimo se samo sudbine Crnogorskog rečnika. Bio je dogurao do slova D, a onda, još 2018. godine, javno i usred Skupštine, oni Albanci rekoše „dosta“ i razbucaše ga kao prase masnu vreću. Od tada niko ništa o njemu ne zna.

Da se razumijemo, država, uskogruda, stiješnjena sopstvenom paranojom i kompleksima, država koja se koliko kurčila toliko i turčila, država koja bi da pobjegne od sopostvene sjenke, teško da može da dobije išta više od isto tako tijesne i kastrirane knjižice, makar je krstili i Enciklopedijom. Žali samo para koje će biti straćene u taj novi „projekat“ crnogorčenja Crne Gore.

Polemika, ako se ovo vajkanje uvijek izneađenih Srba može tako nazvati, dešava se u danima kada se u Beogradu održava tradicionalni Sajam knjiga. A knjiga ima raznih, i svaka, kad – tad nađe čitoca po mjeri. Književnik i aforističar „Večernjih novosti“, Bojan Ljubenović, povodom te smotre napisa: „ Na Sajmu bogati kupuju knjige, siromašni ih kradu, a najsiromašniji ih pišu i izdaju“! Ovi iz Odbora za Enciklopediju ne spadaju ni u jednu od ovih kategorija, a ako ona ikad dospije na sajamski štand niko je neće ukrasti. Ona će biti, uz pompu, kupovana tek da ukrasi vitrini i bude bedž na reveru kupca. Da se zna i da se raspoznajemo.