Благо мени

Пише: Горан Даниловић

Имао сам двадесет шест година када смо њих петоро извадили из кречане и спојили са Богољубом. Саставили кости у један ковчег и однијели у Манастир да преноће пред олтаром. Богољуб је годину послије њих, четрдесет седме, убијен негдје у гудурама с ону страну Мораче.

Када је у то чудесно јутро, након пола вијека ужасне тишине, дошао Владика да опоје кости мученика, у Доњој Морачи, на Пастирици, окупио се свијет да их коначно испрати макар до породичног гроба, ако су, већ безгрешни, другдје одавно отпутовали. Није више било оних који би им бранили право на гробље.

Помирио је жртве и џелате, исплакао се над свима, надпјевавао са вјетром што се тог тренутка обрео из неке давнине на гробаљској висоравни изнад села, прекорио оне који нису умјели да се прекрсте, помиловао дјецу што су измиљела из далеких колијевки и рекао ријечи од којих смо оздравили. Све се помирило: двије Мораче и крвник Панто, Пастирица са наших шесторо Ковијанића, а њихова Јела остала иза погрома, моја бака коју нисам запамтио, шапутала је из гроба до, да их је осветила родивши деветоро дјеце.

Те исте године, у неко нестварно новембарско јутро, стајао сам са Владиком на прамцу бродице што нас је из Јерисоса превозила на Свету Гору.

– Да знаш Горане! Твоја баба Јела се није убила двадесет и пет година пошто су побили њену породицу. Није, него је само стигао исти онај метак којим су јој убили оца и мајку, сестру и три брата. Њена душа је спашена, то ти каже твој митрополит.

Рекао је то и онај дан на Пастирици, али сам ја био загрцнут и глув од давног плача који је припао мени на крају једног лудог и крвавог вијека. С Атонске Горе дувао нам је вјетар у лице. Могло се коначно плакати без стида.

Кум Славко и ја снимили смо десет епизода за Јутарњи програм Телевизије Црне Горе – серијал са Агион Ороса у којему су нам први пут отворене све ризнице чудесног светогорског „блага“. Тада смо схватили колико је у очима других велики Кир Амфилохије. Како бисмо допутовали пред који манастир игумани и монаси чекали би нас пред капијама и падали ничице пред црногорским владиком. Једнако у Хиландару, Ватопеду или Есфигмену.

Велики Василије Гондикакис, теолог који је катедру на Сорбони замијенио игуманском столицом у древном Ивирону говорио нам је до дубоко у ноћ о смислу живота. Када би му зафалило ријечи да раззначи какву теолошку мисао из матерњег језика тражио је од нашег неуморног владике да помогне.
– Како бисмо ми Грци то рекли…помози Владико?

Из његове и туђих прича знам да је до саме кончине налазио Бога и Божије људе тамо гдје су други тражили авантуре. Сумњичавој српској дијаспори, Црногорцима одбјеглим од комунистичког терора у крајеве и прикрајке свијета, једино он није био сумњив. Мирио је оне које су посвађали ратови, крви, освете и патња.

Када смо оснивали Радио-Светигору, прије двадесет двије године, чудио се као дијете свему што је преко ноћи стварао његов благослов.
– Види ти мог доброг Оца Радомира. Види ти, благо мени, шта ради хајдучка крв?

На крају минулог вијека, под НАТО бомбама, од мене двадесетосмогодишњег младића тражио је и да уређујем дневни лист Глас Црногораца. Рекао сам му једном; како ћу ја Владико бити уредник Зорану Богавцу и Јовану Пламенцу?
– Полако, благо мени, полако. И ја сам митрополит бољима од себе, па ме нико не пита.

Двијехиљадите, из наше разрушене отаџбине, путовали смо аутобусом за Кападокију, постојбину великих црквених отаца и теолога који су промијенили наш свијет. У тим чудесним шупљикавим планинама Турци су направили туристичку понуду од које је застајао дах. Владика је непогрешиво предводио колону голобрадих богослова и зрелих људи до цркава ископаних прстима подвижника у чудесном и трошном стијењу кападокијских брда.
– Идемо горе, до Светог Василија Великог.
Биле су то углавном запуштене спиље из прадавнине о којима је само он знао све. Чак и у таквим, чувари туристичке понуде тражили су да само разгледамо и ћутимо. Окупио нас је под ниским сводом „пећине“ и почео да служи, да шапуће и пјева „Оче наш који си на небесима…“ Извадио је однекуд стврднути, славски, хљеб понесен с Цетиња, освештао га и понудио у срцу Мале Азије да пољубимо насушног – „Христос између нас, јест и биће“!

Изнад Ефеса у запуштеним крајолицима помијешаних свјетова антике, раног Хришћанства и Ислама тражили смо гробове Седам Светих Младића. И нашли смо их урасле у власуљу што се као водопад уливала кроз отворе који су водили у доњи свијет. Ушао је унутра с травом и појао: „Христос васкресе из мертвих, смертију смерт попра…“

На гробу Светог Јована Јеванђелисте Владика нам је бесједио о Христовој љубави према најмлађем ђаку, о Ономе што му је Син Божји с распећа рекао „ето ти мајке“, а мајки „ето ти сина“. Отишли смо и на Гору Ефешку до куће у којој је живјела Богородица. Њен негдашњи дом чувале су католкиње из реда Лазарица. Дочекале су нас као најрођеније уз метаније пред црногорским Владиком – The bishop is here…The bishop is here! А онда смо се спустили пред Артемидин Храм, пред сјену оне античке градитељске љепоте, и сјетили се Хераклита из Ефеса који је радије у храму играо коцку са дјецом него учествовао у „неваљалом јавном животу Ефежана“!

Када смо у повратку прелазили Босфор и гледали у остатке негдашњег Константинопоља у зидине на којима је порастао Стамбол, наш владика нам је преко аутобуског разгласа рекао:
– Погледајте дјецо и наслутите какво је то било царство и каква је сила извирала из тог царства. И замислите, дјецо моја, каква је тек била сила која је покорила ту силу… Зато ми Хришћани знамо да нема тврдих градова на земљи. Наши непобједиви и вјечни градови су на небу.

Када сам седамнаест година касније пловио бродом кроз босфорски мореуз слушао сам како гласно уздишу парламентарци с различитих крајева свијета гледајући с мора у зидине Византије и Истамбула – Oh my God… Oh my God!Гледао сам у све тамније небо изнад Златног рога и понављао исто на српском.

Када би неких година стигао да дође на нашу породичну славу Владика је доносио дарове; иконице, сликовнице за Машу или Богдана, крстиће и чоколадице. Љубио је дјецу у косу и говорио: Благо мени како смо порасли! Било је тако и овог јануара, на Јовањдан.
– Благо мени, момак и дјевојка!

Испричао ми је кум Славко, однедавно упокојени Христов пјесник, да га је прије више од деценије позвао телефоном и рекао: Владико добио сам још једног сина!

– Нека га Бог поживи мој добри Славко. Ево ме на атинском аеродрому, видјећемо се кад се вратим.
Те исте ноћи стигао је у Црну Гору, а онда с аеродрома у Блок V. Донио је дјечја колица и благослов за пуну кућу Живковића.

Човјек којему је свијет био мали, а Косово велико као Васељена, у оно љето деведесетдевете, када се у Срце Србије уселио страх, доселио се у Метохију са безбједног Цетиња. Сахрањивао је невине старце и дјецу, гасио запаљене олтаре и разгонио страх. Те исте руке егзарха трона Пећкога носиле су се касније са колицима за једну бебу по аеродромима Балкана – благо мени.

– Потеци мој Горане. Пожури ако Бога знаш, образ нам је у питању!

Стигао сам много прије планираног у Бар. Затекао сам Владику у хотелском холу.

– Све сам их позвао и нико није одговорио. Нико од њих неће доћи, а погледај какав је празник! Погледај какав нам је Храм Светог Јована Владимира – Божији храм.

Срамота је пред људима, пред архијерејима са свих страна свијета да нема ни једног представника власти на освећењу ове љепоте од које се Јерусалим не би постидио. Није то срамота за мене него за Црну Гору. Нећу ја овај храм понијети у гроб.

Представио ме владикама и рекао:
– Наш министар унутрашњих послова је ту у име Владе Црне Горе.

У њихово име не бих никад отишао у продавницу, а не у Цркву. Била ме срамота али сам оћутао. При поласку према Храму стиснуо ми је руку:
– Нека, благо мени, нека…спасили смо се, Свети Јован Владимир све види. Ноћас нас гледају цијела небеса.

О, мој Боже!
Отишао је и ништа није однио у гроб.

Није заборављао. Сјећао се и помињао све, по неком чудесном реду и поретку у којему су заједно бивали робови и господари, светитељи и јуродиви, моја мајка и бака, Ковијанићи и Романови.

Попео се на сваку гору православља, на свако брдо Црне Горе и сишао у сваку српску јаму, у јаругу и пећину из којих се деценијама чујао јаук и плач злочина.

Мрзјели су га истом снагом којом смо га многи вољели.

Дјецу је волио снагом коју су само дјеца разумјела – момци и дјевојке, благо нама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: