Blokada na Drini nije sprečila humanitarni konvoj: Dr Rade Dubajić u „Srpskom sv(ij)etu“

860 000 izbjeglica devedesetih zbrinuto u SR Jugoslaviji
Dr Rade Dubajić je dugo radio u Crvenom krstu, od 1983. do 1988. kao generalni sekretar Crvenog krsta Srbije, a zatim, kada je Srbija dala kadar za ovu organizaciju Jugoslavije prešao je na istu funkciju na federalnom nivou.

Bio je poslednji generalni sekretar Crvenog krsta Jugoslavije, praktično do 2001. godine, uz značajne promjene koje je i sama država doživjela. Istorija Crvenog krsta, o kojoj je pričao je uvjek imala predsjednike koji su bili značajni ljudi značajni ljudi, od osnivanja pa sve do Drugog svjetoskog rata, kada je tu funkciju imala i kraljica Marija, koje je i iz Londona organizovala pomoć:

„Kraljica Marija se složila da Crveni krst treba da radi u zemlji, kada je na Visu 1944. nanovo osnovan, pa je svu dokumentaciju pokupila, i predala Risti Đorđević, predsednici srpskog Crvenog krsta. Posle rata su predsednici bili Olga Milošević, Saša Božović, Ribnikar Jana, profesor Budsavljević, dr Gruden, Raco Mijanović iz Crne Gore, sa kojim sam osam godina. Kada smo isključeni iz svih međunarodnih organizacija devedesetih, ipak su nam priznali kontinuitet, od samog osnivanja. Nismo nikada isključivani, jer smo se trudili da radimo po našim principima i imali odličnu saradnju sa svim međunarodnim organizacijama i u zemlji i van nje“.

Gost Srpskog sv(ij)jeta je rekao da je poslednja monografija izdata sa podacima do 1936. godine,a sad postoji nešto u rukopisu od tada. Govorio je o značaju dobrovoljaca, volontera kojih danas ima 69 000, ljudi različih uzrasta, i aktivnostima i u ratu i u miru.

Najviše je govorio o ratnim uslovima devedesetih, koji su ih našli nespremne, ali gdje su nekako funkcionisali:

„Na Plitvicama smo jedva prolazili, bio je sneg, sa jedne strane vojska, sa druge strane ‘zenge’, sa treće strane Teritorijalna odbrana… Otišli smo u Vukovar, gde smo razgovarali o sukobu u Borovom Selu, obilazili punktove. Bio je završen prvi sukob, osećao se zategnut odnos, ali je u Vukovaru bio vrlo korektan odnos sa Crvenom krstom, mada su se plašili šta sledi. U Osijeku smo isto imali korektan odnos, razgovarali smo kako možemo da sarađujemo i koliko. U Zagrebu smo dočekani isceniranim slikama izbeglica pred Vladom, ali je nama bilo jasno da je verovatno bilo i toga, ali je razgovor bio dosta ispolitiziran u samoj Vladi, ali je Međunarodni komitet bio vrlo korektan, nije hteo pred televizijom da razgovaraju, već da se razgovori vode otvoreno. Kasnije smo opet pokušali da sarađujemo sa hrvatskim crvenim krstom, kada je Vukovar već bio blokiran, kada su u Belom Manastru bili hrvatski zarobljenici. Kada prolazimo punkt ‘zengi’ kažu nam da idemo kod četnika, a kada se vraćamo, ovi nam kažu da idemo kod ustaša. Bilo je teško objasniti da idemo da pomognemo, još uvek smo imali ideale“.

„U jednom trenutku su se evakuisali ljudi koji su se prerušili iz bolnice u ranjenike, a zapravo su bili u ‘zengama’. Desio se propust da se razmena vrši u Dvorovima gde je i 1941. godine dosta Srba stradalo. I narod se okupio, a ti iz tog jednog autobusa koji su imali samo tako neke zavoje oko ruke, počeli su maltene da se smeju i taj narod se uzburkao, i mi smo jedva to smirili, gledajući da te ljude što pre prebacino iz kamiona u hrvatske autobuse da odu. Tada smo dobili zahvalnost od Mate Granića, kao Crveni krst Srbije“, interesantni detalji koji podsjećaju na mnoge druge razmjene ranjenika, koji su bili i laži i pravi su doživljaj i ovog bivšeg generalnog sekretara Crvenog krsta iz perioda rata nakon raspada SFRJ.

Problemi sa kojima su se suočavali su bili različiti na terenu:

„Naučili smo da nije dovoljno da stavimo znak Crvenog krsta i da možemo da prolazimo uz sve potrebne papire, da može i te kako da se strada“.

„Ja sam jednom poveo jednog Amerikanca, Japanku i Švajcarca da vide kolone izbeglica, da vide šta se dešava narodu. Da ne pominjem šta se dešavalo narodu koji je tamo ostao. Drago mi je da se to sada obeleževa, i da su se mnogi od njih snašli ovde, to su vredni ljudi. Nije lako otići tamo, zapaljeno i uništeno, a mnogo je takvih mesta. To malo starih koji su ostali, stari su i dosta teško žive. Mislim da će ta teritorija ostati ispražnjena. Nije lako vratiti se, kad nemaš posao i uslove da živiš, kada strahuješ da će neko da te maltretira…“, ispričao je dr rade Dubajić.

Voditeljka Gordana Janićijević je govorila o svom iskustvu, kao saradnik Crvenog krsta, naročito ističući detalj koji se tiče ekskumacije jednog njenog prijatelja, i da to nije bio izdvojen slučaj, jer su mnogi iznosili svoje mrtve prenoseći ih na mjesta gdje su mogli da im obiđu grob.

Zatim su pominjali i iskustva sa Kosova i Metohije, svjedočeći da su se nevolje od devedesetih na ovamo samo nadovezivale.

Vrativši se na tragične rane devedesete i embargo koji nije blokirao samo Srbiju, pomenuli su da je blokada na Drini bila dramatična, ali je istina da su konvoji humanitarne pomoći prelazili iz Srbije u Republiku Srpsku:

„Ta blokada je bila porozna, nalazili smo načina da pomognemo tim ljudima. Verovatno bi bilo bolje da nismo bili pritisnuti sa svih strana, ne ulazim u to da li je moralo ili nije, rat je bio, i isplivavaju stvari, kao i uvek u svakom vremenu. Ja sam išao na put i po nedelju dana, porodica nije znala ni gde sam, jer telefoni uglavnom nisu funkcionisali“.

Gospodin Rade Dubajić je pomenuo da nije dobio od države Srbije nikada neko priznanje, ali da jeste od Radovana Karadžića, predsjednika Republike Srpske, i medalju nakon tri godine odlaska iz Crvenog krsta od Njemačke.

Interesantno je da je zapravo bio sklonjen od strane nove vlasti koja je došla nakon 5. oktobra 2000. godine, i bio na birou neko vrijeme.

Pogledajte cijelu emisiju na Jutjub kanalu IN4S.

Tekst priredila Milijana Eraković