Bog i ruska zima

Iako su još Latini proglasili istoriju učiteljicom života (Historia magistra vitae), nijedan uzurpator i okupator Rusije nije mogao ili nije hteo da shvati da ovu Svetu Zemlju od bahatog nasilničkog ološa štite dve najmoćnije nevidljive sile – BOG I RUSKA ZIMA.

Autor: Dragan R. Mlađenović

Poznata je stvar da pametna osoba uči na iskustvu drugih, a budala na svome. Zato će svakom pametnom (ko ima oči da vidi i uši da čuje) biti dovoljno da u udžbeniku svetske istorije pročita lekcije o (ne)slavnim ratnim osvajačkim pohodima savršeno obučenih i opremljenih Napoleonovih legionara početkom 19. stoleća i Hitlerovih europsko–ustaških dragovoljaca sredinom 20. veka, upućenih na Istočni front sa zadatkom da skrše i unište Rusku zemlju i narod.
Podsećanja radi, pomenimo ovde da je Napoleon sa do tada najvećom i najbolje opremljenom vojskom od 691.500 vojnika krenuo 24. juna 1812. u invaziju Rusije prelaskom trupa preko reke Njemen. Ruska vojska cara Aleksandra Prvog (rus. Aleksandr I Pavlovič, Sankt Peterburg, 1777 — 1825, ruski imperator od 1801—1825) pod komandom Barkleja de Tolija sa 159.800 vojnika, Pjotra Bagrationa sa 62.000 vojnika i Aleksandra Tomasova sa 58.200 vojnika, se suprotstavila strategijom spaljene zemlje i izbegavanjem velikih bitaka.
Rusi su na početku rata predložili pregovore. Kada ih je Napoleon odbio, više ih nisu nudili. Napoleonova armija je u svakom pogledu bila superiornija od ruske, pa je zbog toga Napoleon želeo da mu Rusi daju odlučnu bitku. Barklej mu je izmicao ostavljajući iza sebe spaljenu zemlju. Rusi su uporno odmicali, a Francuzi su ih uporno gonili. Obe armije trpe gubitke zbog vrućina, nestašica hrane, sanitetskog materijala … Ginu i ljudi i konji. Posle gotovo dvomesečne potere, prva veća bitka vođena je u avgustu 1812. kod Smolenska. Ovaj veliki ruski grad je bio potpuno uništen i spaljen, a Rusi se povlače. Francuzi imaju velike gubitke. Dolazi do sukoba unutar ruske komande. Bagration je zastupao sukob sa Francuzima, dok je Barklej želeo da se nastavi sa taktikom povlačenja. Barklej je smenjen, a na njegovo mesto došao je general–feldmaršal Mihail Ilarionovič Kutuzov (1745–1813), učenik Aleksandra Suvorova. On je nastavio taktiku povlačenja znajući da protiv Napoleona nema ozbiljne izglede u otvorenom sukobu. Međutim, Francuzi su se početkom septembra našli pred Moskvom. Kutuzov nije mogao da preda grad, mada je znao da u bici nema šanse. Tako je 7. septembra 1812. godine vođena bitka kod Borodina, najkrvavija bitka Napoleonovog pohoda i Ruskog otadžbinskog rata. Vođena je od 5 sati ujutro do 6 sati popodne. Obe strane gube više od 50.000 vojnika i oko 50 generala, zajedno sa Bagrationom. Ruska vojska je poražena. Napoleon je kasnije, na Svetoj Jeleni, nazvao bitku kod Borodina svojom najtežom bitkom beležeći: „Najstrašnija od svih mojih bitaka je ona koju sam dao pod Moskvom. Francuzi su se u njoj pokazali dostojni da izvojuju pobedu, a Rusi su se pokazali dostojni da ne budu pobeđeni“.
Kutuzov naređuje povlačenje te Francuzi 14. septembra ulaze u Moskvu. Grad je bio pust, a tokom večeri podmetnuti su požari na nekoliko mesta. Izgorelo je tri četvrtine grada, a sam Napoleon je morao da beži iz Kremlja. Streljano je 400 palikuća. Napoleon je 34 dana proveo u Moskvi čekajući ponudu za mir koja nije dolazila. Tako je u oktobru izdao naređenje za pokret ka jugu. Kutuzov mu se suprotstavio kod mesta Malojaroslavec. Francuzi nisu uspeli da probiju rusku odbranu, a sam Napoleon umalo je bio zarobljen. Nakon bitke, francuski car je naredio povlačenje. Armija generala Kutuzova krenula je u poteru i nanosila je neprijatelju velike gubitke. Bitkom na Berezini francuska vojska definitivno je poražena. Tome su doprineli glad, umor i oštra ruska zima na koju Francuzi nisu bili naviknuti. Napoleon je napustio glavninu vojske i sam krenuo ka Parizu u koji stiže u decembru 1812. Rat je bio izgubljen. Od ogromne i slavne Napoleonove armije sa blizu 700.000 vojnika, krvave bitke, glad i rusku zimu preživelo je svega oko 30.000 jadnih živih leševa.[1]
Tu gde je stao samouvereni i neuspešni Napoleon, nastavio je posle 130 godina samouvereni i neuspešni Hitler. Europsko–ustaška koalicija okupljena oko nacističkog nemačkog trećeg Rajha, koja se danas naziva Evropskom unijom, započela je velike ratne operacije protiv Sovjetskog Saveza već 1941. godine.
Zajedno sa Nemačkom Mađarska je 27. juna 1941. objavila rat SSSR-u. Potom su to učinile i Finska, Slovačka, tzv. NDH i Musolinijeva Italija. Do početka 1942. na Istočnom frontu je ratovalo šest mađarskih brigada i više manjih jedinica sa ukupno 40.000 vojnika i oficira.
Sredinom 1942. godine u pomoć Vermahtu je stigla Mađarska armija sa 206.000 vojnika. Čak su ih i Nemci smatrali sadistima. U januaru 1943. su u poznatoj Ostrogožsko-Rosošanskoj operaciji Crvene armije bile razbijene i Mađarska i Osma italijanska armija sa svoje četiri divizije. Mađari i Italijani su u toj operaciji imali 52.000 poginulih i 71.000 zarobljenih, a Crvena armija samo 4.500 mrtvih.
Hitler je od Francuske 1940. dobio 5000 tenkova, 3000 aviona, 5.000 parnih vozova, 4000 aviona, 52.000 kamiona, 10.000 avionskih motora…
U julu 1941. je više od 13.000 francuskih dobrovoljaca tražilo da ide na Istočni front. Kroz nekoliko nedelja već ih je bilo nekoliko desetina hiljada.
Nimalo slučajno, Francuzi su svoju prvu borbu imali na Borodinskom polju u oktobru 1941. Francuzi su, zapravo, ratovali i kao Francuska legija i u sastavu desetina čisto nemačkih i francuskih jedinica pod komandom Hitlerovih maršala i generala. Francuska divizija „Šarlemanj“ počinila je strašne zločine na teritoriji današnje Belorusije i to – 1944. godine! Francuzi su poslednju borbu imali u maju 1945, u neposrednoj blizini Hitlerove berlinske Rajhskancelarije. Francuski srednji tenk „Somua“ stigao je i do Moskve, i do Sevastopolja, i do Bresta. Crvena armija je u Drugom svetskom ratu zarobila 23.000 Francuza koji su ratovali u sastavu Vermahta.
U opsadi Staljingrada Finci su držali polovinu obruča. Već ujesen 1941. u Finsku je, da bi ratovali protiv SSSR, stiglo 12.000 Šveđana. Stigli su čak i do Kavkaza. A da nisu bili nikakvi dobrovoljci, svedoči i činjenica da ih je 7. oktobra 1941. posetio švedski princ prestolonaslednik Gustav-Adolf. Švedska je železnu rudu i opremu isporučivala Nemačkoj u takvim količinama da postoje procene da se Hitler bez njih, i francuskih isporuka, ne bi održao ni do sredine 1942.
Ništa bolja nije bila ni Poljska koja se sve do danas prodaje za jednu od najvećih žrtava Drugog svetskog rata. Do 600.000 Poljaka ratovalo je na strani Hitlera! Mnogi od njih u sastavu SS! Među njima i Jozef Tusk, deda aktuelnog predsednika Evropskog saveta Donalda Franjćišeka Tuska (rođen u Gdanjsku 1957). U Varšavi se tvrdi da su Nemci Poljake prisiljavali da ratuju za njih, ali je istorijska istina da su u SS jedinice primani isključivo dobrovoljci. Protiv Crvene armije borila se i Armija Krajova (između 300–350.000 vojnika!).
Drevni ruski grad Novgorod su pod okupacijom držali Španci i Nemci. Grad je do avgusta 1942. uglavnom kontrolisala španska Plava divizija. Od 2.400 građevina u Novgorodu je ostalo čitavo samo 40. Plava divizija je u julu 1941. imala 18.693 vojnika. A na Istočnom frontu je ratovalo više od 50.000 Španaca.
„Hrvatski dragovoljački korpus“ je ratovao oko Azovskog mora i pod Staljingradom.
Od avgusta 1942. do avgusta 1943. na Krimu je bilo više rumunskih nego nemačkih vojnika.[2]
Grci traže od Nemačke ratnu odštetu od 300 milijardi evra. Sledeći njihov primer, Rusija bi imala puno pravo da traži reparacije od Francuske, Poljske, Hrvatske, Italije, Švedske, Slovačke, Rumunije… Jer, Grci nisu imali ni svoj Staljingrad, ni Novgorod, ni Sevastopolj…
Iako su još Latini proglasili istoriju učiteljicom života (Historia magistra vitae), nijedan uzurpator i okupator Rusije nije mogao ili nije hteo da shvati da ovu Svetu Zemlju od bahatog nasilničkog ološa štite dve najmoćnije nevidljive sile – BOG I RUSKA ZIMA.

NAPOMENE:
[1] Dimitrije Nikolajević, Prepiska đenerala Budislava Budisavljevića (1790–1862), Sremski Karlovci, 1911.
[2] Sve ove podatke je otkrio i prikupio ruski istoričar Aleksandar Širokorad.
3. https://sadamalo.blogspot.com

Izvor: NAUKA I KULTURA