Bogdanović nakon izlaska iz albanskog kazamata: Istina je jača od zavere Albanaca
Najteže mi je padala nepravda, to što sam ni kriv ni dužan u pritvoru. Jer, iako su se svi prema meni ophodili korektno, pošto sam bio najstariji pritvorenik u paviljonu za Srbe Euleksovog zatvora kod Podujeva, teško je biti „u lancima“.
Ovako Bogdan Mitrović (75), raseljeno lice iz sela Sopine kod Suve Reke, nasmejan i vidno raspoložen, kao da prethodnih četiri i po meseca nije proveo u pritvorskom paviljonu, govori za „Novosti“. Mitrović je bio osumnjičen za ratni zločin protiv civilnog stanovništva, a sve na osnovu svedočenja komšije Albanca. U pritvoru, iz kojeg je pušten u petak uveče, robijao je zajedno sa desetak srpskih zatvorenika osumnjičenih za različita krivična dela.
– Kada su me 28. avgusta nadomak Mušutišta iz autobusa u kojem su mi bile supruga i dve kćerke, izveli kosovski specijalci i kada su mi potom na saslušanju pred istražnim sudijom naveli da me terete za nekakav ratni zločin, u prvi mah ih nisam ni razumeo. Nisam mogao da poverujem da mi pripisuju tako nešto strašno, pogotovu što svi u Suvoj Reci, i Srbi i Albanci, znaju da nikada, ama baš nikada nisam bio nasilan i da sam se izuzetno dobro slagao sa svim komšijama – kaže Mitrović koji sa suprugom Momirkom ima četiri kćerke i dva sina, odnosno 36 unuka i praunuka.
Na pitanje ko mu se najviše obradovao kada je u raseljenički dom u okolinu Mladenovca stigao iz pritvora u Podujevu, odakle ga je dovezao advokat Dejan Vasić, Bogdan bez ramišljanja kaže da je to šestogodišnji unuk Nikola.
– Ja sam najstariji u kući a on najmlađi, pa je valjda logično i da se najviše volimo – priča ovaj vitalni čovek.
U prilog tvrdnji da se odlično slagao i sa komšijama Albancima, kaže da su svi svedoci koji su se pojavili na suđenju govorili u njegovu korist.
– Jedan od trojice svedoka Albanaca kazao je da nema poštenog čoveka koji bi tvrdio da sam kriv i da sam bilo koga na bilo koji način ugrozio – kaže Bogdan. – Od kada smo izbegli iz rodnog sela, išli smo bar desetak puta i nije bilo problema. Međutim, baš onaj koji mi je uzurpirao imovinu, Đeljadin Sadukaj, postao je glavni u radnoj grupi za povratak raseljenih Srba u Suvoj Reci. Tada su i počeli problemi.
Bogdan Mitrović konačno sa porodicom / Foto Privatna arhiva
Mitrović objašnjava da je suština zbog čega je nepravedno završio u zatvoru želja Sadukaja da mu otme imovinu, ali i namera da se svi raseljeni Srbi zaplaše kako ne bi pomišljali na povratak. Napominje da su u selu Sopina kod Suve Reke, gde je do 1999. godine živelo tridesetak veoma imućnih srpskih porodica, on i njegova tri brata posedovali veliko bogatstvo, šest dvospratnih kuća, pomoćne objekte, plodno imanje pokraj reke, voćnjake, vinograde…
– Porušili su nam sve kuće i objekte, a upravo taj koji me je prijavio, zauzeo mi je kafić u centru i od prodavnice napravio dve. Tolike godine koristi imovinu bez ikakve nadoknade i još me je prijavio da robijam na pravdi Boga – ogorčeno kaže Mitrović.
Ne odustaje od povratka
– Iako su se prema meni svi ponašali prostojno i imao sam adekvatnu medicinsku negu, jer su zatvorski čuvari bili uglavnom Srbi, u pritvoru mi je najteže padalo razmišljanje o porodici, jer sam znao koliko se brinu za mene – priča Bogdan. Na pitanje hoće li odustati od povratka u rodni kraj, kaže:
– Mi smo u mislima stalno u rodnom kraju. Ako zbog godina ja ne dočekam povratak, uveren sam da moji sinovi hoće, jer im je to želja.
