Bogovi i bogalji

Piše: Mišo Vujović

Sve se poremetilo u svetu. Opšta komešanja, sukobi, ratovi, ekonomsko orobljavanje, neravnoteža prisutna u svemu. Kao poremećena crvena flora u čoveku. Opstipacija ili dijareja!?

Kod nas je apstinencija i rasipništvo. Sredine ili mere nema – ni u čemu. Od demokratije većini trnu zubi. Demokratija je vladavina te iste utrnule većine koju usmerava manjina. Cilj manjine je da upravo pomoću te većine vlada i živi u izobilju, dok njeni većinski vlasnici bitišu u oskudici.
“Gladni ćute, moćnici se ljute, što im još više ne ljube skute”, ječi pesnik.
Njegov bivši kolega, sada tajkun i političar, koji dobro živi od nedostatka dokaza, uzvraća:
“Sagni se pred jakim, uspravi pred slabim, kad moraš ućuti, kad možeš uzvrati, ali svima s’ kamatom uredno naplati.”
I izjava bivšeg harmonikaša, sada jednog od najmoćnijih Srba: ”Ako treba da puzim do cilja, ja ću da puzim. Ali kad se popnem, ja ću da gazim”, takođe ilustruje mentalitet moći i moćnika.
Najviše se bune bivši politički nameštenici koji se nisu kvalifikovali kod novih vlasti kao dobar deo njihovih kolega. Ali i oni ućute čim im se pomene imovinska karta ili kuća na taštino ime. Biološka majka i druga žena retko idu u paketu.

Novopečeni zetovi, zbog generacijske bliskosti, bolje se sporazumevaju sa taštama nego sa majkama, ukoliko su još žive. U tom prepakivanju života suvišni su svi svedoci njihove “grandioznosti”, uključujući i najbliže.
Hronično aktuelni visoki funkcioner jedino nema člansku kartu narodne biblioteke i zoološkog vrta, nikada nije naučio više od dva padeža, ali je majstor u sabiranju kvadrata.

I on, kao i Gospodar Crne Gore, čuva živi kontinuitet sa Brozom. Svaka nova vlast traži plen i potpuno je prirodno da dobri “lovci” ostanu u “ekspertskom” timu za skupljanje harača. Primer u Srbiji je Grupa 17 ili Dinkić i MMF orkestar “Sini munjo, udri grome”.

U uređenom svetu podrazumevaju se projekti, visoke apanaže i određene privilegije za vršioce javnih funkcija, ali je korupcija rezervisana za one na najvišem nivou i bez ugrožavanja supstance.

Koruptivna kleptomanija na Balkanu dio životne filosofije

Nažalost, koruptivna kleptomanija je na Balkanu postala manir ili deo životne filosofije svakog građanina i kreće se od dvesta grama kafe na šalteru do milionskih cifara na tenderima.
“Ne može to, batko”, kaže bugarski ministar tajkunu.
“Može za pari”, odgovara tajkun.
“Ne može za pari”, kategoričan je ministar.
“Može za mnogo pari”, uporno će tajkun.
“E, za mnogo pari će razgovarame”, omekša ministar.
Kod nas država postaje plen u delovima. Negde deo plena raskubu brzo, negde ga razvlače. Po pravilu, gospodari su moralisti, filantropi i spasitelji, dok su egzekutori i haračlije njihovi poltroni, po pravilu probisveti i neznalice.

E, upravo takvi će nam doći glave, zajedno sa onima koji nisu ni uspavanke slušali, već su hrkali čim ih podoje i spuste u krevetac, a kamoli da su pročitali nešto osim crne hronike i ponekog estradnog skandala.

Upokojio se akademik svetskog glasa, vest se provukla kroz Politiku nedelju dana posle sahrane. Roknuli su muža pevačice, “kontroverznog biznismena”, brujala je cela Srbija.
Niko nema pojma ko je Aleksa Konstantinov!? On je najbolji matematičar na svetu. Ko je Đorđe Ogrizović – najbolji mladi inovator na svetu, proglašen za najboljeg od strane Svetske organizacije za intelektualnu svojinu.

Ali svi znaju da je izvesna starleta, jedna u nizu, postala čitana spisateljica. Dok nam škole umiru, a u učionicama vlada vršnjačko nasilje, obrazovana mladost emigrira, množe nam se saloni za masažu, agencije za poslovnu pranju, apoteke, menjačnice i noćni klubovi za svingere i gej populaciju.
Sve je po zasluzi, po Božjem dopuštenju, kažu duhovnici. Ovo je vreme pada, posrnuća ili propadanja. Vreme donjeg dela tela i sitnih strasti.

Ponovo je autožigosanje postalo unosan posao, kao deo pritisaka pred istorijski rasplet drame Kosmet na velikoj sceni svetske pozornice, u režiji Berlina, Londona i Vašingtona. Makron, iza zavese, daje nemerljiv doprinos, znajući da se davanjem najbolje prima.
“Ne bojim se ja vražjega kota, pa da ga je k’o na gori lista, no se plašim od zla domaćega”, kaže Njegoš, kome su izbrisali činodejstvo, priznajući mu samo titulu pesnika, a sada, na zahtev potomaka onih o čijoj je preveri i izdaji pevao, treba ga prognati i iz udžbenika.

Ne prednjače u odstrelu Njegoša poturice u vlasti, već mrki Crnogorci poput Radovana Radonjića i njegove pseudonaučne dijareje po ovom poetskom kolosu, kosmičkoj ličnosti odavno prihvaćenoj van granica našeg obogaljenog dunjaluka, u kome se, umesto dostojanstva i negovanja slobodarskih tradicija, zagovara circumcisia (obrezivanje) karaktera.
Još niko u svetu nije posle jednog veka kroz skupštinu pokušao da oglasi nevažećim legitimne pravne i istorijske odluke svog naroda.

Kada iz pamćenja u Crnoj Gori, zahvaćenoj kolektivnom šizofrenijom, proteraju srpske pisce, stvaraoce, državnike, vojskovođe, vladike i ostale istorijske gorostase srpskog roda, stvoriće ne samo istorijsku, već i mentalnu promaju u glavi svojih podanika.
“Otac mi je živ, a đeda je Skupština Crne Gore 2018. godine proglasila nevažećim zbog učešća na Podgoričkoj skupštini”.
Neumorni Jovan Markuš je dokazao da je Benito Musolini zaslužniji za crnogorsku današnjicu od Josipa Broza i predložio da se i njemu “digne” spomenik.
Rasejasmo se od Rusije do Beča, Pešte, Budima, Trsta. Od lanaca i okova u brdima nađosmo slobodu, hraneći dušu epom i guslama i kosovskim zavetom.

Crna Gora decenijama stenje u okovima boljševizma

Ognjem, mačem i najviđenijim glavama stvorena je najslobodnija srpska država jednakih i ravnopravnih građana, svakog časa narednih da daju glavu za opštu stvar. Apsurdno je da Crnu Goru moćna Otomanska imperija nije porobila, a da decenijama stenje u okovima boljševizma, komunizma i klepto-komunizma zvanog demokratija.
Uz sve to, ponovo se zahuktava kampanja o srpskim zločinima, uz apsurd da u njoj učestvuju jastrebovi rata poput Mila Đukanovića, Novaka Kilihbarde i ostalih srpskih barjaktara od Dubrovnika do Knina.

Daleko sam od pomisli da bilo koga žigošem, ali je udaranje u zdrav mozak toliko uzelo maha da će i nemi uskoro početi da vrište. Smeta mi licemerje nisioca parole “praštaj i ne sudi, brate”. Nije naše da sudimo, možemo da praštamo samo u svoje ime, da se izvinjavamo za svoja dela, kajemo za sopstvene grehe, ali da osuđujemo sopstveni narod ili prihvatamo kolektivnu krivicu – na to nemamo pravo.
Boga smo se poodavno odrekli, izgnali ga iz kuća ali i iz bogomolja, u to vreme opustelih i napuštenih kao hajdučke pećine.
U hramove smo vekovima, dok smo se grčevito borili da ostanemo i opstanemo kao narod, sklanjali i glavu i dušu, kao hajduci u nepristupačne pećine.

Gradili smo svetinje daleko od puteva, skrivene od očiju i mača zavojevača. Ta staništa Gospodnja su nam očuvala ime, spasila dušu, jačala um, čistila krv, čuvala seme za vreme u kom ćemo ponovo stasati kao slobodni narod, nalik na onaj pre “narodnoga sloma” i nestanka carstva.

Narod smo postali, ne samo krštenjem, jezikom, verom, imenom, borbom i teritorijom omeđenom pobedama, već izborom vrednosti u kojima je duhovna vertikala kao dominanta oblikovala svest.

Ono što je danas ostalo da svedoči i što nam otimaju i ono što su vekovima grabili i plenili i danas krasi najelitnije riznice i muzeje širom vaseljene, govori da smo zaista predstavljali važnu civilizacijsku tačku između Istoka i Zapada.

Obe kapije čuvane su našim stražama pod različitim barjacima. Osuđeni da služimo i jedne i druge, da nas dele, islamizuju i unijate, da svojom krvlju podmirujemo tuđe račune, da opstanak plaćamo dankom u krvi, svili smo se oko Tvorca moleći se da nam naše pregalaštvo blagoslovi i snage nejake ojača i umnoži, da ponovo kao slobodni ljudi živimo u slobodnoj zemlji.
Boga se setimo u nevolji, klonuli i obamrli. Careve nekrunisane ćoravo sledimo. Stradija i Vođa postaju ogledalo Naših dana.
Ima i danas ljudi, nevidljivi su, zbunjeni, ušuškani. Bio bi mrak da ih nema. Glas lažova uvek se dalje čuje i duže odzvanja od glasa istine. Pošten čovek se crveni kada dokazuje ono što je očito, dok lažov, kao dobošar, uzdignute glave plasira neistine.

Silovanje i ubijanje istine je zločin, a svaki je zločin naplativ makar do devetog kolena. Svaka je istraga ’rana naopaka. Šta ostade od Petrovića – osušeno stablo sa jednom jalovom grančicom?! Kadića su puna šljemena u sva tri zaveta. Ima ih i kod Muhameda i kod pape, ali najviše pod kapom Hristovom.

Šta hoćemo brišući sebe!? Brisanje pamćenja je košmar praznodušja i teskobe. Hoćemo li, k’o muslimani, da se šunjamo, saginjemo ili nasrćemo na svačiji pogled? Srbi su jedini narod utrnulih čula, rasejan i obezglavljen, prepušten milosti oholih neprijatelja, oslepeo od sujete, pohlepom obogaljen.