Boj iznad vekova: 110 godina Kumanovske bitke

Piše: Mišo Vujović

Tužno danas izgleda spomenik sa kosturnicom palim borcima Kumanovske bitke.

Ovo delo Momira Korunovića nastalo 1935.godine povodom 25 godina ove velike bitke srušili su Bugari 1942. godine, da bi ostaci spomenika delimično bili obnovljeni tek 2012.godine povodom 100 godina Kumanovske bitke i početka Balkanskih ratova ali i početka kraja turskoj otomanskoj imperiji na Balkanu.

No pođimo redom.

Majski prevrat 1903. godine, kojim je svrgnuta dinastija Obrenović,čija je vladavina obilovala skandalima i aferama, otvoriće novo poglavlje u razvoju Kraljevine Srbije ali i u istoriji srpskog naroda. Novi suveren Petar Karađorđević je ispred vladalačke autoritarnosti isticao ustav kao osnovno načelo svoje unutrašnje politike. Stari iskusni kralj se tog načela pridržavao do kraja svoje vladavine.Međutim, i pored činjenice da je u Srbiji 0d 1903 – 1914 godine nastupio zlatni period demokratije, većina evropskih zemelja pokazivala je nepoverenje obojeno otvorenim skepticizmom.Zbog ubistva kralja Aleksandra Obrenovića neke velike sile poput Engleske prekinule su diplomatske odnose sa Srbijom.

Bugarska se svojski trudila da destabilizije Makedoniju gde iste godine u avgustu turska vojska u krvi guši Ilindenski ustanak, zbog kog su se represije nad hrišćanskim stanovništvom, naročito srpskim, prošilile i na ostale delove Balkana.

Pobedom kod Kumanova ostvaren je san, hranjen nadom i kosovskim zavetom više od pet vekova. Mudri tumači kažu da je upravo to sećanje na stara gospodstva, na velike kraljeve srednjovekovne srpske države koji su znali kako da se izbore sa nemanima, narodu davalo onu „neobjašnjivu snagu“ da preživi tamu mnogih vekova. Stoga, nikakva žrtva za oslobođenje srpskih zemalja nije dovođena u pitanje.

Bitka je počela 23 oktobra 1912, završena je dan kasnije, fizički je trajala 2 dana, a metafizički 523 godine. Izvojevana je viteškim podvigom srpske vojske pre svega neustrašivošću redova i nižih oficira…

Ova sadržajna i bogato ilustrovana hronika, jednog u zaborav zaturenog događaja, naš je dug prema precima i potomcima, a nastala je u trenutku kada nas i spolja i iznutra, i dobronamerno i dušebrižno i za naše dobro, ubeđuju da zaboravimo na mitove prošlosti, da spalimo tapije, zarad budućnosti skrojene po meri onih koji su nam u Kumanovu, gle ironije, 1999 godine, oteli sve ono što su pre sto godina vratili besmrtni ratnici pričešćujući se Lazerevom žertvom blagorodnog čuvstva .

Hroničari beleže da se nikada dotad u srpskoj istoriji nije dogodilo da ceo narod „diše kao jedan“. Desila su se prava čuda: ne samo da su se mobilizaciji odazvali svi pozvani, već se javilo i preko 20.000 onih koji nisu dobili poziv, ali su zahtevali da budu raspoređeni u jedinice. Bolnice su napuštali i ranjeni i bolesni, samo ako su mogli da se kreću. Veliki broj dobrovoljaca iz inostranstava, uglavnom iz Severne Amerike, pohitao je da se stavi na raspolaganje Otadžbini. Iz Turske su krišom bežali Srbi osmanlijski državljani, pa je od njih formirana posebna jedinica od 8.500 ljudi. Osnivani su srednjoškolski odbori koji su, u ime svojih škola, odlazili u komande zahtevajući da i oni budu mobilisani.

Nisu ustuknuli pred procenama Austrije da će „Turska zgromiti Srbiju koju treba poniziti i držati u nemoći da bi se jednog dana ostranila kao slepo crevo“, kako je u svojim memoarima naveo knez Bilov. Nisu se ostvarila ni obećanja Feti paše da će doručkovati u Vranju, ručati u Nišu i zakonačiti Beogradu.

Kako mi danas mondijalistički nabildovani, etički depilirani u svom tranzitivnom nadahnuću, da shvatimo to vreme.

Ko danas zna kako je prkosno austrougarima pevao „ Mi znamo sudbu i sve što nas čeka…“ Aleksa Šantić, zašto je robijao i proganjan u tada modernoj evropskoj Austriji Petar Kočić, znamo li da je Milan Rakić, konzul i pesnik na Kosovo i Metohiju umarširao kao dobrovoljac u uniformi četničkog puka Vojvode Vuka.

Srpskom vojskom, na čelu sa vojvodom Radomirom Putnikom, komandantom Štaba vrhovne komande i prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem, komandantom Prve armije, komandovali su vojvode Stepa Stepanović, Živojin Mišić, Petar Bojović, general Boža Janković, ali pobedu su izvojevali, mladi oficiri, hrabrošću svojstvenom mitskim junacima kao major Vojislav Nikolajević na Strevici gde se lomila bitka, gde je Štipska redevska divizija naterala na povlačenje četnike Vojvode Vuka , gde junački gine komandant Sedmog puka Dunavske divizije, potpukovnik Aleksandar Glišić, od kiše kuršuma nadmoćnijeg neprijatelja pada i komandant Trećeg bataljona, kapetan prve klase Milisav Nedeljković….U opštoj agoniji, povlačenju i rasulu major Vojislav Nikolajević mitski i vanvremenski, Obilićevski, Sinđelićevski, Principovski, Tepićevski, jurišem u ep i večnost, s isukanom sabljom, kreće na turske bajonete i kuršume..

„Za mnom junaci“, prolomilo se platoom Srtevice!

Zasut paljbom, izrešetan kao krstaš barjak Boška Jugovića, s ogromnom rupom na leđima, s prebijenom i paralisanom levicom, ne posustaje. Nosi ga nadahnuće da svojim telom otvara velika vrata slobode, a hroničari beleže da je okršaj na Srtevici bio momenat borbe koji pokazuje da velika nadmoćnost u ljudstvu, naoružanju, opremi, artiljeriji, taktici i strategiji – a sve je to bilo na turskoj strani – ne znače pobedu. Srbi su pobedili, „jer je jedina realnost bilo ono što je nerealno i nemoguće.

Ne smemo zaboraviti viteštvo komandanta Drugog bataljona Prvog moravskog puka majora Milana Marinkovića, koji primetivši prebacivanje turskih snaga ka istoku, samoinicijativno prelazi sa svojim bataljonom u protivnapad i sa sobom povulači sve ostale bataljone Prvog puka. Iako je od potpukovnika Tufegdžića upozoren da protivnapad ne bi trebalo preduzimati bez odobrenja komandanta divizije, Marinković mu odgovora da neće dozvoliti da se ponovi Slivnica, „kada se jedna divizija borila, dok su ostale posmatrale“.

Posmatramo li mi danas kako Arnauti, zlostavljaju Srbe smeštene u geta, kako se u srcu demokratske Evrope progone hrišćani, dok se medijima u Srbiji, sugeriše da ne talasaju i ne raspiruju međunacionalnu mržnju.

Istraživanja koja je ovih dana, povodom Kumanovske bitke objavio RTS, više su nego poražavajuća i teraju nas da se zapitamo, ne koliko poznajemo svoju istoriju, već koliko malo cenimo sebe ? zašto naša elita, ako je ima, u bogatoj kulturnoj baštini ne raspoznaje istorijske padove i zašto ih ne razlikujemo od istinskih civilizacijskih vrhova koje smo dosezali?

Prepoznajemo li u svom duhovnom nasleđu one principe na kojima smo kao narod opstajali i u gorim vremenima.