Bojanić: Ne čudi me izjava Edi Rame niti ćutnja sa zapada

Piše: Đorđe Bojanić

Za sve ovo i ovakvo okruženje, potrebna je velika mudrost i balansiranje. Definitivno smo mali da bi politički solirali i bili samostalni. Bez saveznika i prijatelja u ovim svetski smutnim političkim vremenima nije moguće. Smešno je čuti da je jedino rešenje voditi samostalnu politiku (ništa bolje od toga, da je to moguće)… moguće je samo onakvu kakvu smo imali devedesetih, okovani sa svih strana. Jasno je da treba da postoji crvena linija preko koje se ne može, a do nje su politički dozvoljena sva balansiranja. Kako vidim, politički se kristališu stvari, vuk je kroz sneg  napravio svoju putanju do prijatelja. Šta dalje, teško je predvideti… politika je kao šah.

Hrvati imaju Vatikan i Engleze, crnogorski odrod NATO, Albanci Ameriku. A mi imamo Rusiju i Kinu… tu je možda izlaz, pošto ova saradnja sa zapadom stvarno ne ide nama u prilog, protkano stalnim i neprestanim ucenama. Vreme je takvo kakvo jeste, da ga menjamo ne možemo, zato i moramo sarađivati mudro, ponekada i licemerno sa svima, to je politika koju trebamo i razumeti. Pre dve decenije smo na primeru naše i drugih zemalja videli kako se uništavaju i razaraju male zemlje i bez ikakvog razloga stradaju civili.

Zato je potrebna mudra i hladna glava, teško je, pa bilo ko da je na vlasti. Interesi kod svih država su na prvom mestu (pa i kod Rusa), to i ne treba da čudi, i mi imamo svoje interese.

Ali, mi kako vidim i čujem u narodu i čitam po društvenim mrežama kroz komentare, ni Rusiju ne volimo (koja na nas ni jedan jedini metak nije ispalila), i baš tu tražimo krivca i stalno ih napadamo. Stalno se pojedinci pitaju, a kada su nam to Rusi pomogli… Takvi, ubeđen sam ne znaju ništa o srpsko-ruskim odnosima kroz istoriju… kao da su opčinjeni vrednostima trulog zapada ili to u neznanju i mržnji zbore.

Podsetiću, ali neću ulaziti dublje u istoriju, već ću se osvrnuti samo na značajne momente sadašnjice, kada nam je jedina Rusija spasila čast i ugled da zapadne sile ne bace ljagu na naš narod… to se desilo jula 2015. godine na Sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o Bosni i Hercegovini.

Rusija je je jedina uložila Veto na britanski predlog rezolucije o Srebrenici.

To je bio Veliki dan za Srbiju, tada je sprečeno bacanje ljage na ceo srpski narod koji je stradao u svim ratovima, a baš mi smo narod nad kome je izvršen stravičan genocid, jer su nam decu klali i odvodili u logore u toku Drugog svetskog rata. Zašto se o tome nikada nije raspravljalo u UN ili o etničkom čišćenju i progonu Srba sa njihovih vekovnih teritorija?

Da je usvojena rezolucija o Srebrenici, naš narod bi bio proglašen za genocidni narod, jedini u svetu.

Predstavnici Amerike za ruski veto su rekli da je to još jedna mrlja na reputaciji Saveta bezbednosti.

Spomenuo bih i ovo, da je Rusija u više navrata bila protiv prijema veštačke tvorevine Kosova* u UNESKO i tako je spasila našu kulturnu baštinu da ne uđe u UNESKO kao albanska.

Skoro smo imali rusku podršku kada su albanci sa Kosmeta hteli da pristupe Interpolu. Svu ovu podršku deo srpskog naroda ne vidi ili ne razume, što je tragično. Zapitajmo se šta bi se dogodilo da je bilo suprotno? Možda bi ih narod srpski više cenio i poštovao… kao američki, engleski, francuski, nemački… ko to zna?

Ko je bacao bombe za Vaskrs, ko je trovao ovaj narod uranijumom i uništavao ga bombama bez razloga, pod čijom dozvolom je bio stravičan genocid u Hrvatskoj i BiH… ko je proteran sa Kosmeta? Danas je Hrvatska skoro etnički čista od srpskog naroda. Ko je sve te zločine sprovodio i dozvolio? Da nisu možda Rusi? Ne, ipak, iskreno Rusi su nam jedini iskreni prijatelji, od kojih zlo i patnju kao sa zapada sigurno ne možemo da očekujemo… a pomoć možemo u skladu, sa njihovim mogućnostima u svakoj situaciji.

Danas je svakako teško voditi državu i zato razumem politiku balansiranja i hoda po crvenoj liniji (bitno je da se linija ne pređe), koju nekada i ne razumemo i čini nam se ogavna. Kada u okruženju nemaš prijatelja već decenijama,  teško je sačuvati i mir. U prošlom veku… smo ginuli junački i ponosno ali i kao glineni golubovi, neverovatno, nekada i nepromišljeno. Dugo smo bolovali i od jugoslovenstva i komunizma, koji nama (njihovim potomcima,  sinovima, unucima i praunucima) ništa dobro nije doneo, sem ratova devedesetih i patnje u kojoj i danas bauljamo i tražimo izlaz. Zato pod hitno moramo izraditi novi Nacionalni okvir i strategiju kao Nacionalnu platformu, probuditi uspavani SANU i pozabaviti se udžbenicima iz istorije.

Kako reče seljak Milutin Ostojić: „Ne niču ljudi ko pečurke. Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava – kosiš ga, a on se podmlađuje. E pa ti vidi da l sam ja u pravu, ili nisam…“.

Problem je i u nama (institucijama) i zaostavštini koju tek sada lečimo…

Evo i kako smo mi sami pomogli albancima da stvaraju svoju kolevku na otetoj zemlji i danas oni pozivom na ove pisanije i na osnovu njih se pozivaju da su manastiri iz doba Nemanjića drevno albansko nasleđe nastalo na vizantijskim spomenicima… pošto su do skoro naši udžbenici (srećom od skoro više nije tako) tvrdili da su albanci starosedeoci na Balkanu i da su oni Ilirskog porekla.

Udžbenik Istorija za 6 razred osnovne škole koju je napisao Rade Mihaljčić u kojoj tvrdi da su Albanci Starosedeoci na Kosovu i Metohiji, a da su im Srbi oteli zemlju i preuzeli običaje i kulturu. Tragično zar ne? Olako smo prihvatali sve nametnute laži iz tuđe kuhinje… a činjenice nismo sagledavali, zarad sitnih interesa, koji nas danas koštaju mnogo. Srećom ovo je izbačeno iz udžbenika tek pre par godina.

Ali…

Srpsku svetu zemlju Kosovo i Metohiju smo čekali da vratimo skoro pet vekova, i vratili smo je kada su se stekli uslovi za to. Svakako, Kosmeta se nikada nećemo odreći jer je to neizvodljivo. Siguran sam da ćemo ga kad tad ponovo vratiti, pa makar i za 500 godina. Samo da ne zaboravimo istoriju i korene, a na Kosmetu je svaki kamen srpska istorija… to je naša SVETA ZEMLJA!

Autor je glavni urednik sajta Srpska istorija

Pročitajte JOŠ:

Mitropolit Amfilohije u Optina pustinji (istiniti događaj)