Bojanić: Voja ni u grobu nije ležao mirno, i mrtav je plašio svoje protivnike i okupatore
Vojislav Tankosić
Priredio: Đorđe Bojanić
Voja Tankosić, četnički vojvoda, i major Srpske vojske, jedan od osnivača Crne Ruke i učesnik najvažnijih istorijskih događaja, od Majskoga prevrata 1903. do Sarajevskoga atentata.
Ovaj neustrašivi Valjevac, kao Apisov poverenik streljao je 1903. braću kraljice Drage, Nikolu i Nikodija (sa Nikodijem išao je u isti razred Druge muške gimnazije). Bio je surov i odvažan. Hapšen je od naših vlasti kada je Gavrilo Princip ubio Franju Ferdinanda.
U ultimatumu koji je Austrougarska uputila Srbiji uoči Velikog rata, austrougari su u ultimatumu tražili i hapšenje dvojice ljudi – Milana Ciganovića, koji je predao oružje Gavrilu Principu, i Vojina Tankosića.
Sve mu je oprošteno kada je Austrija napala Srbiju, naravno, od strane Srbije.
Koliko je bio surov i siguran u sebe, izvori govore da se zabavljao tako što bi kuršumima skidao jabuke sa glava svojih četnika.
Kralj Petar Karađorđević izabrao ga je za druga i vaspitača svojim sinovima, ali se to neslavno završilo, pošto je bio dosta strog i ponekad surov – princu Đorđu, ,,iščupao“ je uši!
Iz ovog kratkog uvoda ulazimo u priču koliko je Voja plašio i mrtav svoje protivnike i okupatore svoje zemlje…
Vojin Tankosić je stradao prilikom odbrane Beograda 2. novembra 1915. godine i tad je tajno sahranjen.
Austrijanci 1915. godine osvajaju Trstenik. Sa najvišeg mesta nose naređenje da na gradskom groblju pronađu leš majora Tankosića. Uprkos kamufliranju, uprkos trudu četnika da svog vojvodu i njegovo počivalište zaštite od skrnavljenja, Austrijanci, uz pomoć izdajnika, pronalaze grob.
Skrnave, rijući slojeve prošlosti. Jedan lokalni apotekar (Trajković), ne samo da je pokazao grob, nego se i slikao sa oficirima dvojne monarhije.
Ovekoveči ga, tako, oko kamere ratne 1915. godine kraj groba četničkog vojvode, legende koje se i Beč užasavao.
Nakon iskopavanja sledi i otvaranje sanduka, zatim škljocaju fotoaparati.
Odmah su mađarski, nemački, hrvatski, bugarski i austrijski listovi puni sreće na vidnim mestima, neki čak i na naslovnim stranama objavljuju „ Tigar je mrtav “ … „ Kraj Voje Tankosića“!
Napomena…
Apotekar Trajković je posle ovog sramnog čina nastavio uspešan apotekarski rad, ubrzo se preselio u Beograd i otvorio nekoliko apoteka… za vreme Drugog svetskog rata svi njegovi potomci streljani su na Banjici.
Posle fotografisanja, leš je ostavljen da ga trstenički psi razvlače po groblju. Ipak, neko je spasio njegove ostatke od životinja i daljeg komadanja.
Ipak je neki nadahnuti rodoljub, meštanin sahranio ono što je ostalo , a posle rata obeležio grob samo njemu poznatim znakom, a kada se rat završio, na tom mestu mu je postavio drveni krst sa imenom.
Telo vojvode Tankosića preneto je iz Trstenika u Beograd vozom, 6. oktobra 1922. godine , u pratnji majke i četnika.
Voja Tankosić živeo je svega 35 godina. Neke vladare je ubijao, druge svrgavao, treće dovodio na vlast.
Voji Tankosiću, je 2005. godine podignut i spomenik u Trsteniku.
Da vidmo sto pisu u Vikipediju,koliko je Svetolik tamo stvrno prikazan i njegova izdaja.Nije lose ovo saoptvati,da narod vidi likove nase istorije,i zasta smo sve kao narod spremni:
Slobode Trajković
Rođena je 7. oktobra 1918. godine u Vrnjačkoj Banji[1]. Studirala je hemiju. Bila je verena za Ivu Lolu Ribara. Porodica Trajković pozvana je na večeru 6. aprila 1941. u dom porodice Ribar radi planiranja venčanja. Kako je toga dana Beograd bombardovan do te večere nije došlo a ni do venčanja jer su se Ivo i Sloboda uključili u narodnooslobodilačku borbu. Ivo je postao najmlađi član Vrhovnog štaba narodnooslobodilačke vojske, a Sloboda se, zajedno sa celom svojom porodicom, aktivno uključila u Narodnooslobodilački pokret (NOP). Njen otac, ugledni beogradski apotekar Svetolik Trajković, davao je velike količine lekova i sanitetskog materijala za partizane, a njen brat Miroslav je služio kao veza u Beogradu[1]. Sloboda i Vera su skupljale odeću i ostale potrepštine za partizane. Kada je Lola krenuo u partizane nije hteo da dozvoli da ona krene sa njim jer je zbog njene krhke građe sumnjao da bi mogla izdržati napore kojima bi bila izložena već je insistirao da ode kod tetke u Vrnjačku Banju kako bi je zaštitili.
Otac Svetolik, majka Milena, sin Miroslav i ćerka Vera, uhapšeni su polovinom januara 1942. godine, kada je beogradskoj policiji palo u ruke jedno pismo Lole Ribara koje je on uputio svojoj verenici Bodi. Mučili su Veru dok posle 10 dana nisu shvatili da ona nije Sloboda. Policija u Vrnjačkoj Banji ju je uhapsila i tamo držala desetak dana dok je nisu prebacili u Beograd i zatvorili u Glavnjaču sa ostatkom porodice. U Specijalnoj policiji su pokušavali da je prisile da napiše Loli pismo, kojim bi ga namamila da dođe. Ona je to odlučno odbila. Prebačena je početkom februara u logor na Banjici, zajedno sa ostalim članovima svoje porodice, i zajedno s njima 9. maja 1942. godine ugušena u gasnoj komori.[1]
Književnica Nada Marinković objavila je 1980. godinu romansiranu biografiju ove heroine – Legenda o devojci Slobodi.[2]
Ulica Slobode Trajković nalazi se u beogradskoj opštini Voždovac [3].U znak sećanja na nju, i ostale članove njene porodice, jedna ulica u beogradskom naselju Banjica, nosi naziv Ulica porodice Trajković.
Dakle ulica za porodicu Trajkovic,kako mi cijenimo porodice koje su „zasluzne“ za nasu istoriju,vjerovatno nas ceka i jos neka takva ulica,pa recimo ulice „slavnih“ GESTAPOVAC grada Beograda,mi idemo ka Eu,a Njemacka nam je njbolji prijatelj.Ulica Joske Fisera i Gerhadra Sredera ovako za pocetak ako je ovo sa gestpovcima malo prejako.
https://www.youtube.com/watch?time_continue=2&v=JXM6JRBJEP8
Priča o ovom apotekaru je kolala odmah posle rata- kako je za uzvrat dobio dozvolu da otvori apoteku i u Vrnjačkoj Banji, kao i da je dobio zaštitu od deportacije. Sve ovo nije potvrđeno.
Inače apotekar o kome se govori se zvao Svetolik Trajković, i bio je otac Slobode Trajković – kasnije verenice Ive Lole Ribara!