Бојовић: На попису се изјаснимо слободно, без страха, не негирајући било ког другог

„Неће мене преци учити ко сам.“ То је девиза која је веома заживјела последњих деценија у Црној Гори, и која одсликава један нови тренд и промијењену визуру. Док смо раније неосновано себи приписивали јунаштво и виолентност наших предака, у новије вријеме нам је то постало премало, па смо установили да смо много мудрији од предака, да су они живјели у заблуди и да чак нијесу могли да утврде ни ко су, ни шта су. Ако је то тако, онда имамо апсолутну слободу на предстојећем попису. Никаквих обавеза немамо према својим прецима. Шта нас брига како су се изјашњавали наш отац, ђед, прађед.

 „Најљепше пјевају заблуде“, каже Бранко Миљковић, а по овој новој идеологији  наши преци су гинули из заблуда, за погрешне идеале. Да су којим случајем имали овдашњу политичку памет, рецимо, Ранка Кривокапића или Рашка Коњевића (не било примијењено!),  ко зна ко би сад овдје у Црној Гори живио и дискутовао у Парламенту.

Овај тренд релативизовања својих предака, коријена, система вриједности није новина само Црне Горе, иако је овдје добио своје екстремне облике, већ је дио и одређених глобалних струјања. У данашњем глобализованом свијету постоје очекивања да се човјек одрекне свог идентитета, својих својстава, своје личности, те да постане безлична индивидуа, пуки конзумент глобалног тржишта. Ослобађајући нас од „заблуда историје“, од поријекла и убјеђења, глобалне корпорације би нас најрадије преиначиле у рој заслијепљених инсеката који круже око њихових банака и шопинг молова.

Ето зашто, између осталог, није добро да у пописном картону нема рубрикâ које се тичу идентитетских питања: вјере, нације, на крају крајева, нашег имена и презимена. Чујемо од појединих да то нијесу важна питања и да та питања само иницирају подјеле. То је потпуно погрешна теза. Ако човјек не зна ко је, ако се одрекне себе, свог идентитета, својих предака, система вриједности који га личносно уобличава, он постаје, како би аустријски писац Роберт Музил рекао, „човјек без својстава“, подложан свакој манипулацији, па и свакој конфротацији и подјели, у зависности од тога шта одговара надзирућим центрима моћи.  

И то нема никакве везе са оним познатим космополитским погледом на свијет. Често чујемо ту генералну максиму: није важно како се зовеш и ко си, важно је да си човјек. То лијепо звучи, али да би човјек био човјек, да би могао да оствари заједницу са другима, да би могао себе да пружи другоме, мора имати своје ја, свој идентитет, мора себе идентификовати. А та се идентификација, између осталог, врши  кроз очување својстава и вриједности које смо наслиједили од наших предака. Одрицање од тога води нас ка тоталној деперсонализацији и дехуманизацији, гдје се суштински губе међуљудски односи. Како ћу ја бити човјек, у смислу доброг човјека, ако нијесам ни на који начин утемељен, ако нијесам изграђен у својој породици, свом народу, ако ми преци и историја не значе ништа? Па, за биљни и животињски свијет испитујемо поријекло и генезу, тзв. „педигре“ и на основу тога се опредјељујемо и оцјењујемо њихову вриједност, а камоли за човјека!

Дакле, у овој свеопштој глобалној конфузији која нас обезличава, веома је важно да се на следећем попису изјаснимо, и да се изјаснимо слободно, без страха, да суверено дакле потврдимо своје ја и своје изборе, не негирајући, нити се супростављајући избору било ког другог. Наш избор и наше дефинисање себе, не смије се ни на који начин заснивати на негацији другог.

Србима у Црној Гори је, особито последњу деценију, одузимано право да се слободно изјасне, јер је такав вид изјашњавања подразумијевао бруталну дискриминацију: није било посла, нијесу се могла остварити елементарна права: на језик, на вјеру. Готово свако право је било угрожено. Спроводила се једна груба дискриминација којом се дио грађана настојао  насилно асимиловати и преиначити у неки нови идентитет. Такав вид фашизације друштва и тоталитаризма, који се споводио са државног нивоа, никада се више не смије поновити, са било које стране.  Ја као Србин немам право да негирам свога брата који се изјашњава као Црногорац, и обрнуто, нити Бошњак има право да негира онога ко каже да је Муслиман, нити смијемо потискивати Албанце, Хрвате, или на било који начин дискриминисати Роме, Египћане, Ашкалије, већ поштујући сомоспознаје и самоидентификације других, да се међусобно прихватимо и на основу тих наших условних разлика, које су заправо богаство, да тежимо истинском помирењу. Само кроз  једну такву слободу изјашњавања и поштовања једни других,  могуће је постићи суштинско заједништво и слогу. Понављам, никада се више не смију потенцирати  радикалне и најчешће, идеолошки и историјски,  фингиране подјеле, које је у ствари смишљено радикализовао и импортовао бивши режим, како би нас завађене лакше опљачкао. Сфера националног и вјерског осјећаја не смије бити тачка мимоилажења и сукоба, већ израз богатства нашег друштва.  Мало нас је, сувише се познајемо и сувише смо блиски једни другима, да не би живјели сложно.

Дакле, „optima fide“, како кажу Латини, „у најбољој вјери“, „у најбољој намјери“ приступимо наредном попису и, на основу слободног изјашњавања и слободног изражавања својих увјерења, прихватимо једни друге, превазилазећи међусобне омразе које су смишљено пласиране свих претходних година од стране једне корумпиране и криминалне власти. Почнимо да се самопрепознајемо и прихватамо, и да се у том међусобном прихватању,  миримо међу собом. Јер нема нас ближих, јер најближи смо једни другима, ма како се самоодређивали. Хвала Вам!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: