Bokan: „Kemal američki“ i „Redžep narodni“ na sudbinski važnim turskim izborima

Piše: Dragoslav Bokan

Globalistički pauk održava svoju gustu političku mrežu tragajući za idealnim predstavnicima njihovog mračnog projekta porobljavanja planete.

Pa će, tako, u Hrvatskoj podržati titoističkog diktatora poznatog po svojim rasističkim i pronacističkim stavovima; u Bosni će to biti islamski fundamentalista koji je robijao zbog svojih ekstremnih stavova; u Crnoj Gori je to, decenijama, bio šef mafijaške organizacije, spreman na sve samo da ne odgovara za svoja (ne)dela… i tako redom.

U Srbiji se opredeljuju između prebogatog medijskog tajkuna, eks-čankovske srbomrziteljke, uličarskog ekološkog revolucionara i bivšeg generala koji je bio spreman da uništi srpsku vojsku, onu istu u kojoj je lukavo služio, izbegavajući da brani svoj (lički) zavičaj od secesionista ustaškog tipa onda kada je to bila sveta dužnost svakog Krajišnika…

I nešto im ne ide, pa po oprobanom „petooktobarskom receptu“ odmeravaju idealnog šestokolonaškog kandidata za budućeg trojanskog konja u čijoj utrobi će u srpsku tvrđavu lukavo upasti ideološki naslednici Žarka Koraća, Čede Jovanovića, Vladana Batić (u čijoj partiji je iznikao i jedan gmaz poput proukrajinskog lobiste, advokata Čedomira Stojkovića)… i druge bulumente iz po Srbiju tragične jeseni 2000-te godine.

Ali, o tom potom.

Biće, nažalost, prilike za tako nešto.

Sada je aktuelna Turska i njeni izbori.

Globalistički kandidat je izuzetno vešto odabran, sa onim gandijevskim konceptom „pasivne agresije“, gde svilenim gajtanom stežete omču oko vrata naivnog naroda (koji je „željan promena“ nakon duge i kontraverzne vladavine dosadašnjeg turskog sultana, Redžepa Tajipa Erdogana).

Suština je u tome što američki kandidat, Kiličdaroglu, ume da lukavo trpi i šamare i uvrede, čak i atentate, smireno i dovoljno uporno, pripremljen za dugogodišnju borbu protiv volje većine turskog naroda. Uz to je, po starom vašingtonskom receptu, na strani svih „poniženih i obespravljenih“, svih nezadovoljnih manjina i gnevnih protestanata, skupljajući tako u jedinstvenu proameričku koaliciju svakog potencijalnog političkog saveznika.

A i zove se Kemal, isto kao i nekadašnji zapadni miljenik (koji je zato u domaćoj, alu i međunarodnoj javnosti poneo popularni nadimak: „Ataturk“, „otac Turaka“).

Čak je i čitava brutalna sekularistička, prozapadna reforma Turskog Carstva nazvana – „kemalizam“.

Pa, eto, sada opet imamo jednog vrlo upotrebljivog Kemala na strani najmoćnije planetarne sile, po njihovom ukusu.

Posle propasti proameričkog državnog udara od pre nekoliko godina, sada se isto to pokušava potpuno suprotnim stilom i mnogo lukavijim metodom „nenasilne borbe“. Sa predsedničkim kandidatom po toj novoj meri.

Pripadnik turkmenske manjine (pravo prezime mu je Karabulut), sa alavitskom religioznom pozadinom (heterodoksna mistična opcija islama – ni sunitska, ni šiitska – bliska sufi pokretu i derviškom redu), školovani ekonomista (bio na doškolovavanju u Francuskoj) i perfektni državni birokrata, „Kemal Drugi“ je, rekao bih, fantastičan materijal za obaranje Erdogana.

Čak je u vreme puča (iz jula 2016) blago podržavao vlast, ne priključujući se pobunjenicima.

Sve „kako treba“ da bi mogao da nekompromitovano nastupi kroz par godina, kao predstavnik ujedinjene opozicije (šest) različitih pokreta i stranaka koje sada predvodi.

„Kemal Gandi“, „otac turske demokratske omladine“, „predvodnik Sivih vukova“ i čuveni pacifista bez religijskih određenja i naklonosti, on je čak i protivnik ekstremnih sankcija Rusiji, ali i najpoznatiji zastupnik vraćanju Turske nepokolebljivom NATO pravcu u budućnosti.
Alhemijski savršen produkt iz američkih politikoloških laboratorija.

Čekamo sa nestrpljenjem konačne reultate drugog kruga turskih izbora. Da vidimo hoće li globalističke elite uspeti dlj preizmu kormilo nad turskim državnim brodom. Ili će im se iskusni Erdogan (još jednom) uspešno odupreti.

Izvor: VK