Боксерска легенда – Миодраг Мијо Перуновић: Из револта сам направио највећу животну грешку

Иако је од почетка године селектор боксерске репрезентације Србије, Миодраг Перуновић, прошлог викенда у Београду је био другим послом, више задовољством.

Наиме, његов кум, рокер и песник Бора Ђорђевић позвао га је да буде гост на београдском фестивалу писаца за децу Витезово пролеће у Сава центру, и он се одазвао. Како се у госте не иде празних руку, Перуновић је за ту прилику написао једну дечју песму.

Иза себе већ има књигу поезије и једну аутобиографске прозе. Али нека писања, овде ипак, прије свега, сједимо са једним од највећих боксера бивше Југославије.

Србија је моја земља

Након избора за селектора боксерске репрезентације Србије изјавио да је Србија његова земља.

„Веома сам поносан што сам постао селектор Србије. Зажелео сам се рада у боксу, јер сам направио дужу паузу. Желим да знање и умеће да преточим овим момцима и надам се да ће то знати да искористе на најбољи могући начин. Обрадовао сам се позиву који ми је упутио председник БСС Ненад Боровчанин и веома брзо смо се договорили. Истина, изненадио сам се, јер ми ни на крај памети није било да могу да постанем селектор. Нисам маштао о овој функцији, нити сам са било ким разговарао о томе, јер сам био ван свих токова. Презадовољан сам, увек сам Србију сматрао својом земљом, баш као што је то и случај са родном Црном Гором. Између ове две земље не правим никакву разлику“

Тачно у прошлу недељу навршило се пуних четири деценије од тренутка када је Миодраг – Мијо Перуновић са 22 године у финалу Европског првенства у Келну освојио златну медаљу у полусредњој категорији.

Преко пута младог Перуновића био је европски и светски првак, Украјинац Виктор Савченко, који је до тог меча у две борбе у рингу провео нешто више од минута, јер је оба противника послао на под у првим секундама првих рунди. Овде су судије подигле руку Перуновићу.

О шампионатима на којима је достизао врх и о титулама које је освојио у антрфилеу – дугачак је ред и велики је број, овде о варљивој слави и „тобожњој лепоти спорта“, како је негде оквалификовао своје искуство.

Можда сам мало био престрог. Постоји љепота, сва та силна искуства, путовања, познанства, све је то љепота коју спорт носи, доноси и поклања. Кад сам рекао тобожња, мислио сам како је то једна врста илузије и да човјек не смије да се тиме опије и да су неки врх, остварени циљ и велики успјех релативни и пролазни, као и све друго у животу. Зато дајем тај атрибут тобоже. И сам сам одавно искусио колико је све превртљиво, чак и нестварно. После свих тих искустава и доживљаја којима ми је живот био испуњен и препун, склон сам да све то сведем у сферу пролазности и илузије. А све што је пролазно је тобожње.

Ми се заваравамо да се за вријеме ових наших живота у овом свијету неким својим резултатима или остварењима стичемо статус вјечитости. Нема ништа од тога, вјечитост је у надлежности Бога, а пут до те вјечитости је поплочан добрим дјелима, а не резултатима и рекордима које нам гладе сујету.

Бити првак свијета у било чему не гарантује да ћеш бити вјечит. Човјек треба да се труди и остварује, даје највише од себе, али увијек са свијешћу да је то нешто што је пролазно и чему не смије робовати. Пролазно је и добро и зло, као што смо и ми пролазни. И што прије то схватиш, биће ти лакше.
Мијо Перуновић је те лекције морао да научи готово на прагу каријере и то када је имао свет под ногама, медаље о врату и небо као границу. Једна од највећих која га је највише заболела десила се после Европског првенства 1981. године у Тампереу у Финској са кога је донео сребрну медаљу и поломљено ребро. Суровој публици у Црној Гори то је било мало, били су љути што није освојио злато.

Револт

Боксовао сам против Руса Александра Кошкина који ми је крајем друге рунде аперкатом сломио ребро. Издржао сам до краја, био бољи и убједљивији, али судије нисам могао да побиједим. Друго разочарање ме је чекало код куће.

Готово нико ми није честитао на сребрној медаљи, због повреде сам лежао неколико дана у болници, нико ми није дошао у посету. Е, тад се човјек замисли. Није ми било јасно да нико није хтио да примијети убједљиво највећи спортски успјех у Црној Гори те године, него су били разочарани. Био сам огорчен и разочаран и људима и спортом и боксом. То је био и главни узрок моје највеће животне грешке – да тада одем у професионалце.

Отишао сам из револта са 23 године, дакле у добу кад је тек требало да освајам медаље и титуле јер сам тек постао зрео боксер и способан за највећа остварења.

Ми сад момке од 21 и 22 године третирамо као талентоване од којих се тек очекује да нешто ураде, а ја сам са 23 остварио готово све највеће резултате у аматерском боксу: био сам шампион Европе, шампион Медитерана, Балкана, вицешампион Европе, вицешампион свијета, најбољи млади спортиста Југославије, три пута најбољи спортиста Црне Горе…

И умјесто да наставим том стазом, отишао сам у сурови свијет професионализма потпуно неспреман и без икаквих услова. Између осталог, професионални бокс је у то вријеме у Југославији третиран као нешто негативно и отровно, сматрани смо полукриминалцима, често нисмо могли да изнајмимо халу за мечеве…

У сваком случају, услиједило је тринаест година професионализма где сам првих седам-осам година лутао. Ја сам себе давао и урадио све оно што је било до мене, увек сам био максимално спреман али нисам имао среће са менаџерима, није било правих мечева или их уопште није ни било. Тако да сам тек после осам година добио прву праву прилику да покажем колико вриједим и то је била борба за интерконтиненталног шампиона у Минхену где у борби од 12 рунди добио првака Немачке. То је била прва моја велика радост у профи боксу после толико година.

Победити слабост

Перуновић се живо сећа свог првог боксерског меча, али и првог нокдауна.Било је то у Подгорици, боксовао сам уводну борбу са мојим клупским другом и на том првом мечу се догодило нешто што је послије обиљежило моју каријеру – неправедна судијска одлука.

Изгубио сам тај меч, а био сам бољи од противника. Реванширао сам се у другом мечу и тако ми је углавном текла каријера. Губио сам финале свјетског првенства неправедном судијском одлуком, исто тако други финални меч на првенству Европе против Кошкина, драстично сам оштећен на Олимпијади у Москви – то је била катастрофа како су ми судије отеле побједу… Не бих да се правдам, али било је тога превише.

Ипак, увек сам успијевао да се враћам јер сам те неправде доживљавао као велике стимулансе и то је била најзначајнија ствар у мом спортском карактеру – што сам из тих највећих неправди извлачио додатне мотиве и жељу да успијем. Слично је и кад те баце на под. Падао сам, како нисам. Боксер који не падне није окусио шта је бокс. Пасти, то је највеће искушење које може да се доживи у рингу и ваш однос према том искуству и ситуацији да сте оборени одређује и ваш будући квалитет. Ту се ствар ломи.

Кад су ми бројали први пут, изгледало ми је страшно. Био сам омладински репрезентативац Југославије, боксовали смо против Мађарске у Суботици а противник ми је био један снажан Мађар. Успио је да ме погоди тако да паднем, било је ужасно. Зујање, обамрлост, као струја да пролази кроз тебе. Ипак, устао сам и наставио борбу до краја. Изгубио сам је, али нисам се предао, ту сам негдје побиједио слабост у себи. У човјеку постоји нагон да се сачува, да се то не понови, а најлакши начин је да се не понови јесте да се меч преда. Е, кад побиједиш тај нагон да се предаш како би се сачувао, онда си побиједио највећег противника, побиједио си своју слабост.

Болест

Судбина је удесила да његову каријеру прекине болест и уместо да се од публике опрости у рингу и дворани, боксерске рукавице је окачио о сталак с инфузијом.

– Моја професионална каријера је трајала тринаест година, до моје 37. године. Мени је већ одавно било преко главе и бокса, а поготово тренинга, али ме вукла жеља и циљ који сам зацртао: да освојим титулу шампиона Европе и да се борим за светску титулу и онда сам терао себе до крајњих граница. Уочи мог, испоставиће се, последњег меча у Приштини који сам имао са једним снажним Заирцем добио сам обавештење од мог менаџера из Париза да ћу ако победим у том мечу, а био је трећи меч у низу, имати прилику да се борим за светску титулу. Тај меч сам добио и био сам срећан што ћу се борити за првака света, али је срећа кратко трајала. Била је то средина октобра 1994. године и требало је да се у наредна два-три месеца борим за ту титулу. Међутим, после петнаестак дана после овог меча у Приштини осетио сам да ми се нешто дешава у организму, отишао на преглед и установило се да имам хепатитис Б. Завршио сам у болници, а завршио сам и са боксом. То је болест која је искључила могућност да се поново вратим у ринг. Тако сам завршио каријеру без церемонија и спектакуларних мечева, неочекивано и тихо.

Извор: Блиц

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: