Бора – и ништа више

Пише: Небојша Јеврић

Србија је завела санкције Српској.
Сутра вече сам са Бором био у Зворнику.
Концерт је требало да почне у шест, а да се заврши у осам. У осам се затварала граница.
У сали није било места ни за стајање.

Био је први који је прекршио санкције. Али му ништа нису могли. Имао је четири личне карте. Книнску, бањалучку, паљанску и београдску. А ја држављанство Републике Српске. Остало је још двеста људи напољу који су знали сваку Борину песму и певали заједно са њим. Много људи је плакало.

Тек у поноћ смо кренули преко моста за Србију.
Сва публика је кренула за Бором.
Пратили су га до средине моста.

Тачно на пола моста, ту у кањону Дрине, усред ко зна које по реду буне Срба из Српске за то да Дрина не буде граница, већ кичма народа сербског, у поноћ Бора је запевао и сви су заћутали. Над том светом водом певао је “Погледај дом свој анђеле“.
Певао је а глас му је дрхтао.

Чуо сам ту песму на стотина пута али сам те ноћи први пут и плакао уз њу.

Од његовог гласа Дрина је стала.

Пришли су и цариници из Србије. И њима су се у очима језериле очи.
Чинило се да траје вековима. Као што је трајало.

Пре четрдесет година велики мајстор и један од највећих српских писаца Миодраг Булатовић повео ме је у ресторан на последњем спрату Беобанке на зеленом Венцу.
Нисам га питао зашто идемо тамо по мраку кад је банка затворена.
У ресторану је било књижевно вече Боре Чорбе.

Тад сам га упознао и од тада све до последњих његових дана дружили се.

Хтели смо да направимо новину која ће се звати „Чорба“ али се све завршило у „Последњој шанси“.

Кафану „Код Тозе Грка“ коју је претворио у своју канцеларију, чији су број сви знали и ту га звали. Била је то пијачна кафана а то су кафане у којим се најбоље чује глас народа. А Бора је умио да га чује. Гадио се естрадних звезда и луксузних кафана. “Код Тозе Грка“ долазили су сви који су хтели да га виде. Никад ником ко је хтео да седне са њим није рекао да није слободно. Био је пасионирани скупљач људских лица. Ту су у изкрзаној свесци настале стотине а можда и хиљаде његових песама.

Срвраћао је Преле, Бајага, Оливер Мандић… И многи знани и незнани.

Свака судбина била је каменчић који је уграђивао у песме.
О гостима кафане написао је књигу, то је био најмањи, апсолутно најмањи тираж једне његове књиге, само сто примерака која се звала „Ко коме дрка код Тозе Грка“. Ту смо и промоцију направили.

Многи су заказивали Борине концерте које он никад није одбијао. Биле су то хиљаде и хиљаде концерата.
Кад је почео вишепартијски систем и настала влада у сенци, он је одговорио оснивањем „Партије обичних пијанаца“. Направио партијске књижице где је обавезно писало шта пије. Чак је и моја ћерка Иконија добила чланску карту. Занимање: дете. Шта пије: млеко.

Направио је „Владу у ладу“.

И сви гост су влади постали министри. Ја сам био министар информисања и дезинформисања, а нпр. Бајага министар за тоник вотку.
Слике министара су објављене у НИН-у.
Председница кола пијаних сестара – Мира Вињак.
Бивши боксер Џиги потпреседник.

О њему је Бора написао једну од мени најдражих песама: “Леп је Џиги ко у књиги“.

А онда су жене почеле да нам се друже па смо долазили један код другог и водили бескрајне разговоре уз лозу и црно вино из Книнске крајине.
На крају постали кумови.

2.
Багзи је дошао из неког села у близини Београда и донио чварке да прода на пијаци. Није ни једног продао. Замезила кафана а Бора се погодио са њим да га по цени три пута бензин вози широм земље. Добио је и званачино име „Хамза Турс“.

Он је био спреман да нас вози по ватреним линијама одбране српских земаља.
Нема града у Српској и Крајини у којем није имао вече. У којем „Погледај дом свој анђеле“ није отпевао. То је постала химна остатака непокланог народа.

Само у Книну је био бар десет пута. У Бенковцу смо дошли на утакмицу. Утакмица је прекинута и читав стадион је скандирао „Бора, Бора“. Све док „Анђела“ није у мртвој тишини отпевао.

Кренемо за Бјељину, позове неко из Брчког, у Брчком зову у Добој, из Добоја у Бенковац. Никад ни једну понуду није одбио. Уместо три дана остајали смо по петнаест, двадесет дана.
Према Бањалуци су водила два пута.
Један поред Саве, несигуран. Са друге стране пуцају усташе.
Други даљи и сигуран.

Никад, али буквално, никад нисмо прошли тим сигурнијим и дужим путем. Ја сам радио свој посао – скупљао приче о људима, а он свој.
Обојица за истим послом, ја у трагању за причом, он за песмом.

После четири године рата свратили смо у исту кафану у којој су ратници певали „Српска се труба с Косова чује“. Овога пута је исто друштво певало:
„Шири мајко ноге обадвије,
Да се вратим ђе сам био прије“.

То је ушло и у Борину песму и моју причу.

За то време Бојана и Гага су звале радио станице по Крајини и Српској да се распитају где смо.
Гага је тешила Бојану: “Вратиће се љуње!“

А никад нисмо знали где ћемо завршити.

Лако је било почети вече али га тешко завршити. После званичног концерта скупили би се ратни команданти, вође добровољачких јединица и почињала је пијанка, свак’ је хтео свој део Боре, која се завршавала пред зору или док не бисмо кренули у неки други град.

Најлуђе је било кад је Бора одлучио на наговор „Минђушара“ из Книна да прави велики концерт.

Кренуо је конвој из кафане. Било је ту и слепих путника, производа без етикете. Биља Јефтић, Аца Илић, Дара Бубамара итд. У Бањалуци нам се придружио и Баја Мали Книнџа за којег нисам сигуран да ли је у то време имао снимљену плочу.

Дођемо у неко доба ноћи у Книн и Бора мени каже ти ћеш де спаваш у кући са бабама.
„Какве бабе, зашто ја са бабама.“
Био сам толико већ у рату, а ни музика ми није јача страна, да никад нисам чуо за групу „Бабе“, за Жику и Чавкета.
Дођем код њих а Чавке плаче.
„Шта му је?“, питам.
„Плаче за Крајином“.

Пропадне концерт у Бенковцу, закаснимо у Бања Луку сат времена, катастрофа. Бора на крају остане Биљи, Јефти, и Аци Илићу кратак две хиљаде марака, што плати, наравно, песмама.

„Баба Јула“ је снимљена у Бјељини.

Дође Бора код мене и донесе демо снимак. А ја сам имао од музичких справа само неко предпотопски касетофон. Пустимо касету, иде у почетку добро, кад око средине поче да жваће. Скочили смо оба и извукли кабал из зида сударивши се главама. На срећу брзо смо реаговали, али Бору тако уплашеног никад нисам видео. Ни кад су падале гранате.

Слао ми је из Словеније песме, а ја њему приче.

Био је велики песник и немилосрдан критичар. Кад год би му послао неку причу, дрхтао сам, јер је био немилосрдан судија, али се није устезао да ме похвали кад му се нешто допадне.

Сам је вредео више него сви помоћници команданта за морал.

Прогнани Срби из Торонта су ми причали да само тројица људи могу да напуне коју хоћеш салу: Лане Гутовић, Бора и Баја. Остао је још само Баја.

„Желим да смрт дође спреда и у лице са ме гледа.
Бацио сам рукавицу ударио смрт,
по лицу изазвао кукавицу!“ је последње што ми је стигло од њега.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: