Борац за легализацију проституције и дрога би да поништи Подгоричку скупштину

Предсједник Либералне партије Андрија Поповић, познат у јавности по томе што је тражио легализацију проституције и лаких дрога, поново је лансирао још један „оргиналан“ предлог – тражи да се поништа одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године.

„Мислите ли да је коначно сазрело вријеме да иде у скупштинску процедуру, можда и као Владин приједлог, закон о проглашењу ништавним одлука такозване Подгоричке скупштине из 1918. године, чијим актима су укинути црногорска држава, језик, династија и црква“, питање је које ће премијеру Милу Ђукановићу, у петак на премијерском сату поставити Поповић.

Он ће питати премијера сматра ли ,,да је то већ урађено довољно одлукама АВНОЈ-а 1943. и одлуком о независности Црне Горе из 2006. године“.

Поповић је у образложењу навео да се ЛП залаже да парламент поништи одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године, јер би се тако, како је оцијенио, исправила историјска неправда и да би тај највећи пораз у историји Црне Горе добио правни одговор.

Из ЛП-а недавно је изашао и предлог да се промијени назив свих улица у Црној Гори које су именоване по знаменитим личностима из српске историје.

Подсјећамо, славна Подгоричка скупштина је крајем новембра 1918. године донијела историјску одлуку о уједињењу Црне Горе и Србије.

Одлуку о уједињењу изгласало је 160 посланика Подгоричке скупштине, а тај документ је предвиђао да се Црна Гора уједини са Србијом у једну државу под династијом Карађорђевић.

Према одлуци Подгоричке скупштине, црногорски суверен краљ Никола, који је раније побјегао из земље, збачен је са престола.

Одлука Подгоричке скупштине од 26. новембра о уједињењу Црне Горе са Србијом била је увод у проглашење заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра у Београду.

Признање међународне заједнице

Међународна посматрачка комисија, састављена од више чланова из различитих држава, саопштила је да су одлуке Подгоричке скупштине одражавале већинску вољу становништва тадашње Црне Горе.

Портал ИН4С интегрално преноси тачке извјештаја који је сачинила међународна посматрачка комисија састављена из више чланова из различитих земаља, поводом избора за Подгоричку скупштину и генералног стања у Црној Гори:

1) Трупе које су се налазиле у Црној Гори су биле југословенске, а не србијанске: њихов број у цијелој земљи не прелази 500 људи: оне нијесу биле уплетене у узборе и збивања око божићне побуне;

2) Избори су били слободни пошто 500 официра и војника југословенских нијесу могли десетинама хиљада Црногораца наметнути своју вољу;

3) Избори су били демократскији него они практиковани за вријеме владавине бившег краља Николе;

4) Сви Црногорци су били за уједињење са Србијом и не желе повратак раскраља Николе, којега држе за издајника земље;

5) Побуна је проузрокована од стране неколико агената бившег краља, а који су потпомогнути агентима италијанским; могли су обманути неке необавијештене личности;

6) У земљи је владао мир, кривци ће бити осуђени од стране редовних судова;

7) Захтијева се да одбјегли побуњеници код Италијана у Сан Ђовани Ди Медуи и Котору буду предати француском генералну Венелу и да одговарају за рушење телефонских жица и пљачку војничких намирница. Број затворених личности се пење од прилике на једну стотину. Сви сељаци су пуштени на слободу.

Побуну финансирала Италија

Црна Гора је на почетку Првог свјетског рата стала на страну савезника, да би 1916. године била окупирана од Аустроугарске. Краљ Никола и црногорска Влада емигрирали су тада из земље, а 1918. године у Црну Гору долазе савезничке и српске трупе које је ослобађају од аустроугарске окупације.

Црна Гора није учествовала на Мировној конференцији у Версају послије Првог свјетског рата.

Краљ Никола послао је Париској конференцији захтев да се поврати независност Црне Горе, али његова молба је одбијена.

Након одлуке Подгоричке скупштине о уједињењу, у Црној Гори је избила такозвана божићна побуна присталица свргнутог краља Николе и конфедералног југословенског уједињења, а финансирала је Италија.

Ту побуну, уз помоћ савезника, угушиле су присталице уједињења, а оружане борбе црногорских комита настављају да трају све до 1924. године када они прихватају амнестију краља Александра Карађорђевића.

Црна Гора и Србија биле су у разним облицима заједничке државе 88 година, односно све до референдум 21. маја 2006. година, на којем је изгласана црногорска независност.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: