Borba za Kosovo tek počinje
1 min read
Miloš Ković
Piše: Miloš Ković
Ovo je godina izbora. O budućnosti Srbije odlučivaće se ne samo ovde, nego i na izborima u SAD i Crnoj Gori. Da li će građani Srbije moći da utiču na odsudna pitanja, koja će se tada rešavati?
Da li će srpske vlasti, prihvatanjem secesije Kosova i Metohije, prikrivenim iza «razgraničenja» i sličnih «rešenja», zaista započeti proces rasparčavanja Srbije i stvaranja Velike Albanije? Hoće li srpski narod u Crnoj Gori prestati da postoji, da li će se ova zemlja konačno odreći svog srpskog identiteta i da li će biti pretvorena u oruđe okrenuto protiv Srbije, slično Hrvatskoj ili Albaniji? Da li će SAD nastaviti sa uništavanjem srpskog naroda, započetim u Krajini i na Kosovu i Metohiji?
U anglosaksonskim zemljama upravljačke elite smenjuju se retko i veoma sporo. Izborne kampanje su predstave za narod, dok se stvarna moć nalazi u rukama interesnih grupa, sačinjenih od poslovnih, vojnih, policijskih, medijskih elita.
Pa ipak, tamošnji sukobi su stvarni. Potvrđuje se ono o čemu sam pisao u ovoj rubrici u oktobru prošle godine, u tekstu Kulturni rat u SAD. Pomenuo sam, tada, mogućnost da bi izbori 2020. mogli da budu praćeni nasiljem i upozorio na zaoštrenu retoriku u društvu bremenitom tradicijom građanskih ratova.
Anglosaksonci, i Amerikanci i Englezi, otvaraju mračne podrume svoje prošlosti. Istorija SAD počela je genocidom nad crvenima, koji i danas traje (ako mi ne verujete, posetite rezervate), nezamislivim, masovnim zločinima nad crnima (ropstvo je ukinuto, ali rasistički sukobi, kako vidimo, i danas traju) i građanskim ratom između belih (unutrašnji obračuni u Američkoj revoluciji uglavnom su zaboravljeni, ali su podsećanja na rat Sever-Jug začuđujuće česta).
Pravedan gnev i protesti pretvorili su se, međutim, u izborno sredstvo Džozefa Bajdena, demokrata, pa i «duboke države». U pravu su oni koji kažu da su se «obojene revolucije» vratile kući.
Volim kulturu SAD i Britanije, ali su unutrašnji razdori u ovim zemljama, s obzirom na njihovu balkansku politiku u poslednje tri decenije, za moju zemlju veoma dobra vest.
Britanski i američki istoričari odavno su predvideli uspostavljanje multipolarnog sveta. Štaviše, Donald Tramp je odgurivanjem crnogorskog premijera Duška Markovića pred kamerama, kao nedovoljno dresiranog kućnog ljubimca, i ponižavajućim svrgavanjem neposlušnog «kosovskog premijera» Albina Kurtija, pokazao da neće nužno nastaviti sa greškama svojih prethodnika.
Vreme je da preciziramo naša pitanja. Hoće li SAD podržati politiku «razgraničenja» i odricanja od Srba i njihovih svetinja na Kosovu i Metohiji, koju vodi predsednik Srbije Aleksandar Vučić?
Hoće li stati iza politike fizičkog obračuna sa Srbima i uništavanja njihovih svetinja, koju vodi predsednik Crne Gore, Milo Đukanović? Kako smo videli, ima razloga da se nadamo da SAD to neće učiniti. Ali, na osnovu dosadašnjeg iskustva, moramo da budemo spremni na to da bi odgovori na ova pitanja mogli da budu potvrdni. Ako bude tako, onda idemo ka veoma mračnoj budućnosti, prepunoj sukoba i iskušenja.
I na kraju, najvažnije: šta možemo da uradimo? Kako da utičemo na srpske vlasti da prestanu da se igraju sa golim opstankom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, sa budućnošću države Srbije, a time i celog srpskog naroda? Tužno, ali istinito: Avdulah Hoti, novi «premijer Kosova» pre nekoliko dana u «skupštini» je održao pravi državnički govor, kakav u Beogradu, od ovih vlasti, nismo čuli – o nepovredivosti Ustava i teritorijalnog integriteta, kao i o nužnosti da u pregovorima sa Srbijom učestvuju najvažniji segmenti društva, uključujući i opozicione stranke.
Ostaje potpuno nejasno zašto kod nas samo jedan čovek na sebe prima sav teret ovako sudbinskih pitanja? Zašto, u sve povoljnijim međunarodnim okolnostima, Beograd toliko žuri sa «rešavanjem» kosovskog pitanja? Vreme već radi za nas. Politika se, kako neko reče, sastoji u čekanju i korišćenju prilika.
Na ovim izborima vlasti u Srbiji neće biti smenjene. Ipak, svako ko podrži one koji propovedaju «razgraničenje» i slične igre sa Kosovom i Metohijom moraće da zna da neće glasati za zapošljavanje unuka i snaja, nego za rasparčavanje Srbije, svoje Otadžbine.
Kada budu objavljeni rezultati izbora, odbrana Kosova i Srbije tek će da otpočne. Iz Apela za odbranu Kosova i Metohije, koji je pokazao kakvo je raspoloženje našeg javnog mnjenja, izrastao je Pokret za odbranu Kosova i Metohije. On je nestranački i ima samo jedan cilj, vidljiv iz njegovog imena. U njemu su najistaknutiji srpski intelektualci: Milo Lompar, Časlav Koprivica, Slobodan Samardžić, Bogoljub Šijaković, Slobodan Antonić, Matija Bećković, Danilo Basta, Jovan Delić i mnogi drugi. U njega sada stupaju naše najuglednije javne ličnosti.
Beograd i Srbija nisu ućutkani i neće biti poniženi. Hoćemo li da budemo dostojni predaka i da li ćemo svojoj deci smeti da pogledamo u oči? Samo to je važno. A to zavisi samo od nas.
Uzroke i posledice našeg nacionalnog sloma trebamo sagledati i kroz izvesne srbofobične, austromarksističke, komunističko-internacionalističke odluke i programe tuđinskih struktura, koje su instalirane u Srbiji u poslednjih 150 godina. Zato bismo citirali brošuru Pokrajinskog Komiteta KPJ za Srbiju, koja je objavljena u toku Drugog sv. rata u Beogradu pod naslovom „Organizaciono pitanja Komunističke Partije Jugoslavije“, na kojoj je radio prema izvesnim informacijama Brozov ustavotvorac, rokfelerovac, mason-marksista prof. dr Jovan Đorđević, gde između ostalog stoji:
„ Šta je ćelija? … Ćeliju sačinjavaju članovi Partije, članovi ćelije. Broj članova ćelije je najmanje tri, to je najniža granica broja članova Partije koji sačinjavaju jednu ćeliju…
Na čelu svake ćelije nalazi se sekretar ćelije. On rukovodi radom ćelije…Dakle, ćelija je osnovna partijska organizacija u sastavu jedne organizacije (reonske, mesne, sreske, okružne), ona je osnovni deo jedne organizovane celine ( čitave Partije)…
Rekli smo da je ćelija osnovna partijska organizacija. Ona ulazi u jedinstveni sistem organizacija, sa nižim i višim forumima, koje sačinjavaju Partiju.
Taj jedinstveni sistem organizacije naše Komunističke Partije Jugoslavije danas izgleda ovako:
Najviši Partijski forum jeste: Centralni Komitet Komunističke Parije Jugoslavije. On rukovodi radom svih partijskih organizacija u Jugoslaviji, na čijem čelu stoje:
Za Slovenačku: Centralni Komitet Komunističke Partije Slovenačke.
Za Hrvatsku: Centralni Komitet Komunističke Partije Hrvatske.
Za Makedoniju: Centralni Komitet Komunističke Partije Makedonije.
Za Srbiju: Pokrajinski Komitet Komunističke Partije Jugoslavije za Srbiju.
Za Crnu Goru: Pokrajinski Komitet Komunističke Partije Jugoslavije za Crnu Goru.
Za Bosnu i Hercegovinu: Pokrajinski Komitet Komunističke Partije Jugoslavije za Bosnu i Hercegovinu.
Za Vojvodinu: Pokrajinski Komitert Komunističke Partije Jugoslavije za Vojvodinu.
Za Kosovo i Metohiju: Oblasni Komitet Komunističke Partije Jugoslavije za Kosovo i Metohiju.
Dajući Centralne Komitete Slovenačkoj, Hrvatskoj i Makedoniji K.P.J. potvrđuje delom svoj stav o rešenju nacionalnog pitanja u Jugoslaviji. Nacionalni Centralni (Slovenačka, Hrvatska i Makedonija) i Pokrajinski Srbija, Crna Gora) kao i Pokrajinski (Bosna i Hercegovina, Vojvodina), i Oblasni (Kosovo i Metohija) imaju u svom sastavu Pokrajinske, Oblasne, Okružne, Sreske, Mesne, Opštinske i Reonske Komitete…“ ( Vidi: Organizaciono pitanje Komunističke Partije Jugoslavije, Izdanje Pokrajinskog Komiteta Komunističke Partije Jugoslavije za Srbiju, Beograd. 1943).
U ovom kontekstu pomenuli bismo još jednom austromarksistu, komunistu-internacionalistu, Brozovog velikohrvatskog najamnika i „poznatog titovskog slugu“ dr Blagoja Neškovića – „Mihaila“ (Kragujevac, 1907 – Beograd, 1984), kako to reče Pero Popivoda (Vidi: General-major JA Pero Popivoda, Izdajnička delatnost klike Tita-Rankovića u periodu narodno-oslobodilačke borbe jugoslovenskih naroda, „Pod zastavom intrnacionalizma“, broj 11, od 15. X. 1949, Organ Jugoslovenskih komunista polit-emigranata u NR Rumuniji; General-major JA Pero Popivoda, Izdajnički rad klike Tita-Rankovića u periodu narodno-oslobodilačke borbe jugoslovenskih naroda, „Za socijalističku Jugoslaviju“, broj 13, 5.H.1949, Organ jugoslovenskih komunista polit-emigranta u Sovjetskom Savezu).
Imajući u vidu da je Nešković lobirao za Beogradsko-Josipgradski pašaluk od Vlasotinaca do Koraćice. Inače, po profesiji bio je lekar, ali se sa profesijom nije konstantno bavio, već konspirativnom antisrbskom, kominternovsko- internacionalističkom politikom. Studirao je na univerzitetu u Beogradu. Još kao mlad student ušao je u konspirativni komunistički-internacionalistički i austromarksistički pokret. Postao je članom austromarksističke i kominternovske konspirativne Komunističke Partije Jugoslavije u toku 1935. godine. Od 1936. godine bio je na komunističkom internacionalnom i konspirativnom zadatku Kominterne u Španiji. Borio se na strani španskih komunista-internacionalista, a potom je bio po koncentarionim logorima u Francuskoj u kojima je aktivno radila grupa jogoslovenskih komunista-trockista, internacionalista. U logorima je radila i nemačka komisija za skupljanje radne snage. Sa nemačkom komisijom je rukovodio major gestapoa, koji se posebno interesovao za izvesne Jugoslovene, koji su se nalazili u logoru, da im pomogne da se prebace u Jugoslaviju. Među njima je bio i Blagoje Nešković. Sa „tačke gledišta gestapoa to su bili potpuno pouzdani ljudi“ (Vidi: Oko 150 jugoslovenskih trockista imperijalistički špijuni od 1941 godine, „Pod Zastavom Internacionalizma“ – Organ jugoslovenskih komunista-politemigranata u NR Rumuniji, Broj 10, od 1.H.1949).
Nešković je od kapitulacije Kraljevine Jugoslavije do sudbonosnog i tragičnog pokretanja Brozovog velikohrvatskog ustanka, građanskog rata među Srbima i tzv. „buržoasko-demokratske“ antisrbske revoluvcije u Srbiji 1941. godine, koja je bila samo nagli prelaz u tzv. „proletersku“, bio zadužen za konspirativni rad kao politički sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i delegat Centralnog komiteta za rukovođenje konspirativnim radom u Srbiji, oko Rudnika, Bukulje i Kosmaja u Šumadiji, oko Leskovca i delimično na Kosovu i Metohiji. Od 1941-1944 godine bio je predsednik tzv. Narodnooslobodilačkog komiteta i član Glavnog partizanskog štaba za Srbiju. Izvesno vreme u toku rata živeo je strogo ilegalno u Beogradu, ali i najvećim delom u južnom delu Srbije, gde je tokom 1943 i 1944 godine zajedno sa Svetozarom Vukmanovićem -„Tempom“ pripremao plan za osvajanje cele Makedonije i Grčke, kako bi velikohrvat Josip Broz – „Tito“ tih dana bio priznat za maršala Balkana.
Prema izvesnoj oceni, Nešković je bio velika kukavica, cinik i pokvarenjak, koji nikada nije imao nikakvih obzira prema svojim komunističkim drugovima kada su bili u pitanju njegova lična bezbednost, osiguranje i konspirativni partijski interesi. Koristio je veoma umešno sve lične, prijarteljske i rodbinske veze samo da se što bolje postavi, održi i kamuflira za vreme svog rukovodećeg ilegalnog rada u Beogradu u čemu je uspeo blagodareći padu i žrtvovanju izvesnih austromarksističkih, komunističko-internacionalnih rukovodilaca, prijatelja i saradnika u Srbiji u toku Drugog sv. rata. U toku 1952. godine taksiran je kao staljinista i uklonjen sa svih funkcija i položaja. Broz ga je odbacio i osudio, bez obzira na njegove srbofobične zasluge za Brozovu austromarksističku Komunističku Partiju Jugoslavije, koja je lobirala za današnji Beogrdsko-Josipgradski pašaluk i koja nije otvarala nikakvu perspektivu našem obezglavljenom, obespravljenom i poniženom i nesrećnom Srbskom narodu.
Veliki deo članova Pokrajinskog Komiteta KPJ za Srbiju predstavljali su u toku Drugog sv. rata srbofobični austromarksisti, komunisti-internacionalisti, marionete njujorško-moskovske Kominterne (Vidi: Perre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, str. 28) i srbofobični Brozovi velikohrvatski najamnici: dr Jovan Đorđević, dr Siniša Stanković, dr Jevrem Nedeljković, dr Dragoljub Kr. Jovanović, dr Bora Stevanović, dr Dušan Nedeljković, dr Pavle Savić, dr Branko Šljivić, dr Aleksandar Leko, dr Petar Jovanović, dr Mladen Josifović, dr Vaso Čubrilović, dr Baja Bajić, dr Stevan Đelineo, dr Blagoje Nešković, dr Olga Dedijer, Spasenija-Cana Babović, Božidarka-Kika Damjanović, Davorjanka Paunović, dr Ivan Ribar sa sinovima, dr Fadil Maglajić, Moša Pijade, Aleksandar Ranković, Sreten Žujović, Koča Popović, Petar Stambolić, braća Dedijeri, Milovan Đilas, Svetozar Vukmanović, Danilo Lekić, Miloš Minić, Rodoljub Čolaković, Mirko Tomić, Vladislav Ribnikar, Slobodan Penezić, Marko Ristić, Dobrivoj Radosavljević, braća Markovići i braća Jerkovići…
Imajući u vidu da je general Draža Mihailović prozreo velikohrvatske planove i namere Pavelićevog emisara u Srbiji, kriminalaca Josipa Broza tzv. „Tita“, da pokrene ustanak, građanski rat i „buržoasko demokratsku“ revoluciju, koja je bila samo kao nagli prelaz u permanentnu proletersku. U pismu Đorđiju Lašiću i Pavlu Đurišiću od 20. decembra 1941, Draža je doslovno rekao:
“Treba da znate da se na čelu partizana nalaze Hrvatske Ustaše, kojima je za cilj da gurnu naš narod u bratoubilački rat…” (Vidi: Jovan Marjanović, Prilozi istoriji sukoba narodnooslobodilačkog pokreta i četnika Draže Mihailovića, Institut društvenih nauka – Odeljenje za istoriske nauke, Istorija XX veka – Zbornik radova, knj. I, Beograd, 1959, str. 217 i 223).
O životnom srbskom pitanju, o pitanju celine srbskog naroda, o pitanju Kosova i Metohije, biće od interesa, da citiramo izvesne delove iz knjige Miloša Aćina-Koste, koju je objavio pod naslovom „Branioci Kosova“, gde između ostalog stoji:
„Sasvim je razumljivo da ‘jugoslovenska sekcija Kominterne’, tj. KPJ, nije mogla da postupi drukčije nego kako Kominterna naređuje. Naređenja Kominterne je plaćeni agent Moskve Josip Broz preneo delegatima KPJ na Petoj zemaljskoj konferenciji. Tako je u Zagrebu došlo do ‘osude’ tobožnjih kolonijalnih metoda ‘srpske buržoazije’ – čitalac treba da uoči da i Hitler i Ćano, i Staljin i Broz sa podjednakim besom pucaju na Srbe, jer prirodno pretpostavljaju da će se Srbi boriti protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika – a da Kosovo i Metohija pripadaju Albaniji. Takođe je ponovljeno Kominternino rešenje, a to praktično znači da je preneta Staljinova želja, o proglašenju makedonske i crnogorske nacije, kao i da Bosna i Hercegovina treba da dobiju autonomiju (Vidi: Vlado Strugar, Komunistička partija i rešenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji – Prioručnik za istoriju Saveza komunista Jugoslavije, Beograd, 1958, str. 220-222).
Da ovo nisu bile odluke SSSR, one bi izgledale sasvim donkihotske, jer se zna da je tada KPJ brojala svega 6000 članova.
Potvrdu odluke iz 1928 godine na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, baš zato što je ova konferencija održana u drugoj godini drugog svetskog rata, o pripadanju Kosova i Metohije Albaniji i obrazovanju KP Albanije su Arnauti pozdravili sa zadovoljstvom (Vidi:Harry Hamm, Albania-China’s Beachhead in Europe, trans. V. Anderson, New York, Frederick A Praeger, 1963, str. 84-85).
Zadovoljstvo je nedelju dana docnije, kad je Italija napala Grčku, buknulo oduševljenje. Zato se albanski i jugoslovenski komunisti slažu sa ocenom važnosti ovih od Kominterne nametnutih odluka. ‘Jedan od najznačajnijih događaja u životu Partije’, tvrde dva istaknuta komunistička istoričara, ‘bila je Peta zemaljska konferencija KPJ…(je bila) proleterska parija i najveći pobornik internacionalizma’ (Vidi: Jovan Marjanović i Pero Morača, Naš oslobodilački rat i narodna revolucija 1941-1945, Beograd, 1958, str, 20).
U ime tog internacionalizma ona je izdala Kosovo i Metohiju, pa je izdvojila Oblasni komitet Kosova i Metohije, koji je dotle bio pod Pokrajinskim komitetom KP za Crnu Goru, u nameri da ga po obrazovanju KP Albanije stavi pod arnautsku nadležnost. Zbog ovakvog izričito antisrpskog rada CK KPJ se nalazio pre rata i sve do kasnog proleća 1941 godine u Zagrebu, gde je nesmetano radio i po dolasku nemačko-ustaških trupa…
Najnovija kosovska drama je jedan od odblesaka engleske perfidnosti. Čerčilovo izdajstvo Ravne Gore – on je poslao svoga sina Randolfa i svog ličnog sekretara Dikina kod Broza – je pružilo jedan od dokaza da je većina ljudi grabežljivog britanskog društva bila nesposobna da shvati značaj i posledice ideološkog rata. Temelji tragedije ne samo Branilaca Kosova nego i svih ostalih Srba i naroda čija je sudbina ležala u rukama one moćne ptice grabljivice što se zvla Čerčil leže u po slobodu sveta kobnom Teheranu, čuvenom po Teheranskoj konferenciji 1943 godine. U suštini, Teheranska konferencija je bila tajno opelo ne samo za ravnogorcima već i svim ostalim demokratama Istočne Evrope.
Od Teheranskih odluka do danas London duva u isti rog nečoveštva udružujući britanski kapital i Brozovu diktaturu protivu naroda Jugoslavije. Poratna Amerika takođe dolarima održava komunističku diktaturu u Jugoslaviji, dok zapadna Nemačka koristi obespravljenu radničku klasu Jugoslavije kao svoju jeftinu radnu snagu…“ (Vidi: Miloš Aćin-Kosta, Branioci Kosova, Washington, DC, USA, 1973, str. 13-14, 143-144).
Milose Macvanine , nisi se dobro izjasnio sa ,, ja volim kulturu amerike engleske ,, .
To se postuje i uvazava a vollli se samo najblizi…
Neki sa spiska su delovali i u vreme kad su Siptari proglasili ,, republjik,, / Samardzic /a sad upravlja preporodom povratkom ili kako vec zoves ekipu.
Lompar podrzava Olbrajdovica …sta se tu krije ..
Bravo!
Gospodine Koviću,
Hoće li vašem Pokretu pristupiti istaknuti intelektualac Uroš Janković, vaš bliski saradnik i po funkciji drugi čovek „novog DSS“, čiji Politički savet predvodite?
I zašto vi i gospodin Janković, kao intelektualno krilo „novog DSS“, niste na izbornoj listi pokreta Metla?
Zavjet
Ne tjeraj me da otkidam
Prelijepi srbski cvijet
Prkosno i glasno ridam
Nespreman za novi svijet
Znam oni su u zlo pošli
Pa se spremam natenane
Bož’ji su anđeli došli
Srbsko Kosovo da brane
Slušajmo staraca savjet
Dok nam se osipa pleme
Pamtimo Kosovski zavjet
Čuvajmo Božije sjeme
Momčilo