Boris trči do Ostroga za Matijino i Anđelino lečenje!

Boris iz Smedereva jednom idejom oduševio je celu zemlju, a priča se širi i na region.

– Moje ime je Boris, dolazim iz Smedereva, imam 25 godina. Odmah ću preći na stvar, postavio sam sebi jedan veliki izazov, a to je da 2024. godine od 1.5. do 12.5., od mog rodnog Smedereva, istrčim do Manastira Ostrog. –

Ovako počinje priča naizgled običnog momka Borisa Gujaničića iz Smedereva koji radi kao izlagač robe za jednu veliku firmu. Međutim, ona ni izbliza nije tako obična. Ovaj dvadesetpetogodišnjak odlučio je da trči put od skoro 470 kilometara kako bi podigao svest i prikupio novac za dva deteta koja se bore sa opakim bolestima.

– Ideja je došla „preko noći“. Jedan čovek je trčao od Loznice do manastira Ostrog i to je u meni probudilo želju da uradim to isto. Kao da mi je „od Boga dato“ da nekome pomognem – počeo je svoju priču za Republiku.

Za svoj poduhvat je dobio blagoslov od oca Simeona Rukumijskog.

Boris je, kako nam je rekao, ranije imao 110 kilograma i bio gojazan, a život i pogled na svet potpuno mu se promenio kada je upoznao trenera iz tog grada. Kilogrami su počeli da padaju, a ovaj humanitarac počeo je da trči polumaratone. Prvi je na redu bio kragujevački, a sada se priprema za Beogradski maraton i onaj najvažniji – humanitarni.

– Ranije nisam voleo da trčim, ali sam shvatio da mi to prija, pa zašto da nekome i ne pomognem? – naveo je.

– Zamislio sam da tokom celog puta nosim majice sa njihovim likovima i žiro računima, kao i brojem za sms. Matija još nije u fondaciji, ali radimo na tome da bude – kazao je ovaj mladić.

Voleo bi, kaže, kada bi ovo privuklo pažnju medija, sponzora i velikih firmi, kako bi njegov cilj bio postignut, a to je da svaki kilometar bude „plaćen“ jednom SMS porukom za lečenje ova dva mališana.

– Uskoro ću objaviti i rutu kojom ću trčati, stajaću u većim gradovima, a pratiće me tim ljudi na čelu sa Stefanom Draškovićem, trenerom, koji sve vreme nadgleda ove pripreme – ističe ovaj, inače skroman mladić.

Nakon ovog poduhvata celokupan novac koji bude sakupljen podeliće se na dva jednaka dela i biće uplaćen na račune dece u fondaciji.

Boris se priprema tako što tri dana radi vežbe u teretani, 3 dana trči, a nedeljom odmara od svega: vežbi, telefona, napora i tada čita knjige i šeta i to traje već par meseci.

– Javio mi se trener iz Nikšića Miloš Mitić. On je maratonac i želi da mi pomogne. Dobrovoljno mi se javio, jer se oduševio idejom – rekao je.

Ima veliku podršku ljudi, ali kaže, nedostaju mu oprema i patike, pre svega, kako bi se ova ideja ostvarila.

Put od 470 kilometara trčaće za lečenje Matije Zotovića i Anđele Petrović.

Matija je rođen 2021. godine sa brojnim anomalijama. Ima rupe na srcu, nedostatak bele moždane mase, konstatovano mu je strofiranje mišića i kašnjenje u psiho-motornom razvoju.

Anđela je rođena 2011. godine kao zdravo dete i prvi problemi usledili su sa 3 godine kada je dobila prvi epileptični napad. Anđeli je konstatovana veoma retka bolest izazvana mutacijom CDKL5 gena. Njen fizički razvoj prati generaciju, ali je pshički na nivou jednogodišnjeg deteta.

– Glupo je reći da sam nekoga izabrao, da mogu trčao bih za svako dete, ali bi to onda bile mizerne cifre. Ovako će se sakupiti bar neki pristojan novac. Planiram da trčim još, do manastira Tumane i manastira bližih Smederevu – kazao je.

Da možda ova priča nije slučajna, potvrdila nam je Borisova majka Jelena, koja nam je ispričala da je pred 12. rođendan ovaj mladić bio životno ugrožen i da pamti svaki minut proveden u bolnicama.

– On je godinama lečen pogrešno, pričali su da ima astmu. Imao je ehinokoknu cistu, to je parazit iz psećeg izmeta, koji je najverovatnije uneo dok se kao mali igrao u pesku. To je raslo i puklo je na jednom fudbalskom turniru u fudbalu u Banjaluci – rekla nam je Jelena.

– Tečnost je krenula da se izliva u pluća i, kada je potpuno pukla, velika količina tečnosti izlila se u pluća i bio je životno ugrožen. –

Boris je dobio infekciju oba plućna krila, a zatim je i operisan na Institutu za majku i dete gde mu je odstranjen jedan plućni režanj.

– To što se bavio sportom mu je spasilo život – rekla je majka i dodala: – Verujem da je to uticalo na njega da se odluči na ovakav čin, jer pamti svako ime i svaki minut proveden po bolnicama.-

Izvor: Republika.rs