Borisav Stanković – 148 godina od rođenja: Pesnik kobne lepote

Na današnji dan 1876, rođen srpski pisac Borisav Stanković, slikar prolaznosti života i ljudske tragike i dubok analitičar političkih i psiholoških procesa u srpskom društvu, uzdrmanom socijalnim suprotnostima.

Pisao je o Vranju i jugu Srbije, raslojavanju i degeneraciji starih trgovačkih porodica, talasu promjena u gradskom životu, moralu žitelja rodnog grada i patrijarhalnoj atmosferi, potčinjenosti pojedinca svemoćnom sudu čaršije. Sjajan poznavalac ponora ljudske duše, naročito je rado slikao likove kojima potpuno gospodare strast i dert, dovodeći ih u žestok sukob s moralnim nazorima male sredine. Djela: knjige pripovijedaka „Iz starog jevanđelja“, „Stari dani“, drame „Koštana“, „Tašana“, roman „Nečista krv“, memoari „Pod okupacijom“.

Piše: Milica Kralj

Najznačajniji prozni pisac modernih poetičkih iskustava prve decenije XX veka s kojim i počinje moderna srpska proza jeste Borisav Stanković. On je modernizovao prozni izraz na srpskom jeziku, uveo je u srpsku književnost složenije narativne sklopove, intenzivnije psihološke sukobe svojih junaka, gotovo opipljivu čulnost i neobičnu pripovedačku perspektivu.

Pesnik patrijarhalnog Vranja, analitičar društvenih političkih i psiholoških procesa u jednom karakterističnom vremenskom periodu, Bora Stanković je i jedan od navećih naših pisaca, a nesumnjivo najsamonikliji i najoriginalniji realistički pripovedač uopšte. Iako pritisnut tugom za « boljim starim vremenima», Stanković je umetnički uspelo dao istinitu realističnu sliku starog Vranja i njegovih ljudi u mnogostrukom spletu interesa i sukoba patrijarhalnih etičkih normi sa shvatanjima « novoga vremena», koje je, društveno – istorijski uslovljeno, nezadrživo rušilo stari poredak.
Već iz prvih Borinih stihova trepere zvuci elegične melodije, zapisanih u spomenici niške đačke književne družine „Njegoš“:

„Ruka drhti, pero piše
Ove retke, strofe male;
Suza suzu sama stiže
– Hartiju su pokapale.

Stan`te suze, ne tecite.
Pokoja mi dajte malo;
Natrag vrelu! Usahnite !
Da opevam žiće palo.

Palo žiće, ideale,
Dušu mladu – utrvenu
Želje moje, tek procvale.
Budućnost mi razorenu.

Ja ne vidim više ništa
Na zenitu neba svog;
Sam se vidim sred zgarišta
Sred pepela žića moga
Piši ruko, do iskona
Bar olakšaj srcu vaj!
A kad kloneš ruko bona,
Tad će biti svemu kraj.“

U ogledu „Bore Stankovića vilajet“ povodom trideset godina od smrti pisca „ Nečiste krvi“, Isidora Sekulić piše:
„ Što sitnija palančica, to život u njoj više napet. Svako je u svačijoj kući komšija, prijatelj, i tihi otrov. Danju i noću nešto gmiže, klokće i šapuće; primitivne snage brekte; život je uvek pun i gotov kao kuršum. A svugde po svetu je palanački čvor i gužva! I najveći grad je od palanaka sazdan. Zato su palanke i sela i tako slični i tako različiti. Svaka palanka ponaosob više različita u smaoj sebi nego slična drugima. Onaj neprekidni šapat i šum življenja ni u dvema kućama isti, ni u jednoj kući stalan. Đura Jakšić je u milini « tihoga tkanja» spevao u dve reči veliku muziku. A Vranje Bore Stankovića, u ono vreme, na onoj tursko – srbijanskoj granici, to je bila jeka od življenja, trusovi volje i strasti i starinske pogane muške vlasti.“
Ogled je objavljen u Književnim novinama 18. oktobra, 1957. nepunih šest meseci pre Isidorine smrti. Isidora je Vranje označila kao arhipatrijarhalnu palančicu, s obiljem brutalnih scena onovremenog balkanskog patrijarhata, ali i kao nepregled doživljaja, slika prizora teških i dubina. U tom svetu ako je neko srećan, lud je; ako je žedan skapava kap po kap, umire „ kapavo“ što bi rekao Bora.

Ljubav hoću…
Pisac „Koštane“ i „Nečiste krvi“ oženio se negde kad je imao 28 godina, na jedan boemski, romantičan način. Oženio se sasvim slučajno, mada je i on, kao sujeveran čovek, kakav je ostao do smrti, duboko verovao da je ta slučajnost bila, ustvari, njegova neminovnost – sudbina. Svoju ženu video je prvi put na jednoj fotografiji u nekom fotografskom izlogu na Terazijama. Bila je odevena kao „maska“ , u mornarsko odelo – za maskenbal, koji se tih dana pripremao u Beogradu . Zainteresovan za „mladog moranara“ Bora je sa drugovima otišao na maskenbal,. Prva osoba koju su susreli na maskenbalu bila je upravo devojka sa fotografije, ponudila im je konfete i maske. Zbunjen Bora nije znao šta mu se dešava. Gledao je u nju kao omađijan, a devojka videvši to, osmehnula se blago na njega i povela ga do garderobe. Do smrti je ostao pokraj nje. Jer samo nekoliko nedelja posle te večeri, ona mu je postala žena sa kojom će izroditi decu i provesti ceo svoj vek.
Devojka se zvala Angelina. Sve što bi napisao Bora je prvo njoj čitao, a ona mu je davala sugestije i prepisivala rukopise. Gospa Angelina je bila tiha, ćutljiva priroda, rođena domaćica i majka; Bora je bio čovek sav od osećanja i sanjarija. U ženi je prvo tražio ljubavnicu, ženu kojoj će on biti glavan, pa tek onda deca, kuća…
„Nije to potčinjenost, poniznost, ulagivanje njemu, ocu, mužu svom, već svojoj ljubavi oličenoj u njemu, onoj tici koju maze svi i svak hoće da je miluje, da joj ugađa, jer zna se da je za nju njeno srce vezano, a ako prhne, odleti, i srce će joj sobom poneti, iščupati ga iz nje… I to je ioni što oluikučar, slatkoću u toj poniznosti ulagivanja ženama daje… Pa to, brate, hoću… Ljubav hoću. !“
Kad jedna ličnost“ iziđe“ iz dela i počne da živi običnim, svakodnevnim životom ljudi, to je jedan od vidnih znakova njene trajne vrednosti, i još više vrednosti samog dela: Mitke, Koštana, Sofka.
Datum i godina rođenja Bore Stankovića – sporni su . Smatra se da je rođen 31.marta 1876. ( po podacima baba Zlate). Roditelji su mu umrli vrlo rano i odagajala ga je baba Zlata. Osnovnu školu i nižu gimnaziju pohađao je u Vranju. Učitelji su mu poznati srpski intelektualci Ilija Vukićević, Ljubomir Davidović i Jaša Prodanović. U somborskom listu „Golub“ štampa prve pesme. U Nišu pohađa četvrti razred više gimnazije i posle maturskog ispita upsuje se na Pravni fakultet u Beogradu. U beogradskoj “Iskri“ koju je uređivao Andra Gavrilović, objaviće prve pripovetke: „Stanoja“, „Đurđevdan“,“ Prva suza“. Knjiga pripovedaka „Iz stariog jevanđelja“ izlazi 1899. u Beogradu. U niškom časopisu „Gradina“ izlazi prva verzija „Nečiste krvi“, a prema rukopisnoj verziji izvođena je „Koštana.
Pravni fakultet završava 1901. a privlači pažnju najpoznaitjih kritičara. Jovan Skerlić smatra da je „Koštana „ jedan od najpoetičnijih i najlepših komada naše književnosti.
Knjigu pripovedaka „Božji ljudi“objavljuje 1902, u izdanju SKZ, a zatim i pripovetke „Stari dani“.
U Pariz na jednogodišnji studijski boravak, putuje 1903. gde se druži se sa Jovanom Skerlićem. U beogradskom časopisu « Kolo» pojavljuje se prva verzija romana „Gazda Mladen“ u odlomcima, kao i roman „Pevci“ koji su integralno štampani tek posle piščeve smrti.

Bora Stanković u Podgorici

Pred pad Beograda, 1914. prelazi sa porodicom u Niš i kao službenik Crkvenog odeljenja nosi mošti Stefana Prvovenčanog, koje će 1915. ostaviti pri povlačenju u Pećkoj patrijaršiji. Odatle će nastaviti put prema Crnoj Gori, i posle jedne mamurne noći odlučuje da ostane u Podgorici sve do 1916.godine.
Austrougarski vojnici su ga zarobili 1916. u uputili u Budimpeštu u koncentracioni logor. Zbog pegavog tufusa konvoj se zaustavio u Derventi gde su ga meštani prepoznali i pomogli mu da stupi u vezu sa Kostom Hermanom, urednikom sarajevske „Nade,“ koji mu je pomogao da se oslobodi i omogućio mu povratak u Beograd.
U Beogradu je zbog oskudice morao da objavljuje u glasilima koje su pokrenule i finansirale austrougarske vlasti, zbog čega je kasnije imao velikih problema. U tom periodu nastala je i knjiga „Pod okupacijom „ objavljena posthumnio u redakciji Stankovićevog prijatelja Dragutina Kostića.
Osećanje zapostavljenosti, uniženosti i uvređenosti nije ga napuštalo. Umro je u noći između 21.i 22.oktobra 1927.godine, a dva dana kasnije sahranjen bez ikakvih počasti.
Siniša Paunović, pisac i novinar „Politike“ o poslednjem susretu sa Borom piše:
“Kad sam poslednji put video Stankovića, on više nije bio u životu:ležao je na samrtničkom odru u svojoj maloj prizemnoj kući, skrivenoj u cveću i vinjagama. Bilo je to 23.oktobra na dan njegove sahrane. Tada mu je bila tek 51 godina. A preda mnom su bili posmrtnimostaci sasvim starog čoveka. Njegova bolest, razočaranje, alkohol, koji je sve više uzimao maha što je zalazio u godine, i nimalo lak život, ostavile su duboka traga na njegovom licu koje je izgledalo tamno kao zemlja i neobično izmučeno.“

Beše naše…

Prošlost čije je trajanje pesnik čuo u glasovima tradicije, doživeo u predstavama kolektivne memorije, integralni je deo njegovog senzibiliteta. Samoniklost njegova prečišćena je stvaralačkim postupkom jer je subjektivnošću svoga književnog izraza uspevao da ukršta izvorne glasove narodnih predanja, folklorne elemente i zavičajne motive sa činjenicama iz najtačnije stvarnosti , ali i stvarnosti uzdignute iznad sitno realističke predmetnosti i osvetljene impresionističkom smelošću pesnikove lične invencije. Tako je duhovno zajedništvo Bore Stankovića sa prošlošću, sa svetom tradicija, dobijalo u njegovom književnom izrazu karakter individualnog ispovedanja i akcente lične drame.
Dramski intenzitet osećanja uzbuđenja i osećanja strasti, zadivljenost i začuđenost pred fenomenom ženske lepote, zapitanost pred jedinstvenim smislom ljubavi koja je u ravni sudbinskog smisla života – sve se to kod Bore čita kao uzburkana drama srca, kao prožimanje erosa i etosa:
„Ne! Mintan da skineš, te grudi da ti pucav. I ruke nagore da digneš, kosu na sve strane, te kao ona Redžepovica, da si, Ali da me ne gledaš, jer mnogo muka će mi padne. Ona, Redžepovica, će mi se upij u pamet i će se razbolim. Bolovaću. Nedelju dana mrtav bolan će da bidnem za njuma… Ne li me izdadoše, potkazaše? Dremka me uhvatila na njojno zrelo, belo grlo, a stari Redžep iz dolap, kude se bija sakrija – s` jatagan na mene poleteja. Ona videla, pisnala, brgo od sebe svilenu košulju skinala – i drž za jatagan. A nož, znaje se, svilu ne seče, eto ja tako živ… A njuma, posle, živu gu u vreću vrzali i u Moravu frljili.“
To su i Koštana i Mitke i Sofka i gazda Marko, njen svekar, tu su u večitom sukobu patrijarhalna shvatanja ženskog potčinjenog bića i muškog gospodara i vlasnika njenog života i njene sreće, koja se nikada i ne dostigne. Tu su i Koštana i Sofka žrtvovale svoju lepotu i svoju mladost i svoj život zarad jalovosti svakodnevnog života. I šta onda preostaje neispunjenim životima osim sećanja na lepotu rane mladosti, kao naslućivanje velike sreće koja se već pri prvom dramatičnom sukobu sa stavrnim živoom pretvorila u trajan gubitak; ostaje samo žal, samo težak, bolan karasevdah:
„I toj težak, golem , karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. Eve ostare, a još se ne nažive, jošne napoja` i ne naceliva`… Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Poj, Koštana, kao k`d se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noć letnja. Šar- planina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje… Martirka mi u krilo, konj Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T`nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma… I toj ne pesma već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s` s mesečinu se lepi, treperi i na men` kao melem na srce mi pada. I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ. .. A toj vreme više ne dođe. Ete za toj ću vreme ja žalan da,umrem, s otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj « žal za mladost.“
Delo Borislava Stankovića  (kako je pisao Jovan Dučić) to je jedna opširna povest srca, jedna večni canzoniere, večni romancero, knjiga o čežnji. Ljubavi i suzama…
Stanković će ostati među najboljim pesnicima koji su ikada u nas pisali…