Božićna priča

Nisam mogao da vjerujem! Bio je 5. januar: pazario sam novi italijanski veštit i kolarine što uz njega idu, odgovarajuće creve, lijepe bijele gvante, ali šešir!, odgovarajući šešir nisam mogao da nađem!

Pa sam preko bivšeg učenika sa Pomorske akademije rezervisao kartu, sjeo u prepuni avion i – dok sam pogledom kroz prozor šarao po zemlji, porazgovarao nakratko sa susjedom o strahu od letenja, popio čaj i prelistao naslove, obreli smo se u glavnom gradu. Tamo je bilo lako pronaći prodavnicu šešira: na firmi je pisalo »Prodavnica šešira«. Izabrao sam klasični, boje razrijeđenog sipinog mastila, i prodavačica je, uz pretpraznični gratis osmijeh, pošto je čula s čim upoređujem nijansu, takav šešir stavila u originalnu kutiju, a ovu u plastičnu kesu ilustrovanu morskim motivima – školjkama, palmama i stilizovanim suncima.

Gle, rekoh sebi, zagledan čas u kesu, čas u onu vrstu mladih ženskih očiju zarad kojih se čovjek vazda podmladi kada su na njemu, gle! kakav neobičan susret!

Sa zategnute plastike raspusno mi je namigivala Murex victoria, pužica. A susreli smo se slučajno, minulog ljeta, kada sam, sa sve maskom, prkosio talasima što su namjeravali da mnome počaste zube oštrih hridi u valovitoj uvali Veslo… Pogledom kao mrežom tamo je bilo lako nahvatati mnoge školjke: priljepke, mediteranske konuse, vretena, pjegave rogače, nojeve barke, monodonte… Bilo je tu i murexa, puževa od kojih su stari Feničani dobijali nadaleko čuveni purpur; po stijenama edenske uvale barabar su puzili Murex trunculusi, Murex brandarisi, Thais haematostome i – neočekivano! – Murex victoria!

Radilo se o najrjeđem mediteranskom pužu; njegovim gubitkom konačno bi umrla i riječ bukum, ona što su je saracenski piratski velmože koristili kada su po prostorima Boke Kotorske upoređivali boju usana netom otetih primorskih žena s nečim od čega ne postoji – crvenije!

Bukum, stara orijentalna, zapravo još starija, feničanska pužica, vremenom je latinizovana u murex, da bi, promijeniv ime, ona danas rijetkima bila poznata kao Viktorijin volak.

Po drevnoj mediteranskoj proceduri – pričao sam Božićnu priču mladoj prodavačici – kuvao sam Viktorijin volak po feničanskoj recepturi: kada je do u tančine uvažen proces za dobijanje najkupocjenije boje svih vremena, e tada – rekao sam čeznutljivoj prodavačici prije negoli sam se taksijem iz Balkanske ulice otisnuo do aerodroma „Nikola Tesla“ – tada pri dnu posude ostane bokun soli i skupocjeni purpurni trag pride!..

S novim šeširom na glavi, ponudio sam ženi udicu od lakta. Uhvatila se ona ponovo, jutrom, kad pođosmo na službu.

Zvona kotorskog Svetog Nikole zvonila su veselo, praznično, pa iako su supruzi iza svete pričesti usne bile punije od onih koje nisu ime sira, jaja i mesa u snu pominjale, opet je uzela da negoduje po izlasku iz crkve. – Mogla sam barem ruž da ponesem – govorila je. – Da se ulepšam…

Onda više nije mogla da priča jer sam, ustavivši se na ulici, uzeo da odmotavam celofan sa staklene bočice. Otčepio sam pampurčić, umočio kažiprst, jagodicom malog prsta dotakao najcrveniju od svih crvenih boja, jedinstveni purpur što se, otkako je svijeta i vijeka, dobijao iz školjki, te njime nakarminisao pažljivo usne moje žene.

Po načinu na koji joj se gornja usna ljubila s donjom, moja je žena spoznala koliko mora biti i u mojim očima lijepa. S takvim, Bože, usnama.

Poželjela je da me odmah ljubi, tu, na ulici, ali, Gospode, što bi rekao sav ovaj svijet kad bi me vidio da, izašav iz Svetog Nikole, hodam gradom nakarminisan i sam?

Šapnuo sam zato ženi da se strpi još malo. Do kuće. Odavno nismo vodili ljubav. Kad za sobom zaključamo vrata i pritvorimo škura, prestaće Božićni post…