Braćo Krajišnici, ogriješili smo se o vas, svako po mjeri svog nečinjenja

Piše: o. Darko Ristov Đogo

Možda najveći problem srpske istorije i mentaliteta jeste nesposobnost da se sagledaju trenuci kada smo padali na ispitu jedinstva i solidarnosti. I ta razdrobljenost na sitne i lokalne, često sasvim lične interese i feude prati nas kao prokletstvo i ne dozvoljava nam da se oporavimo i dišemo kao Cjelina, čak ni kada se proklamuje sloga kao politički ideal. Evo, nekoliko dana nakon što smo obilježili 29 godina od etničkog čišćenja Srba iz Slavonije, Dalmacije, Hrvatske, sa Korduna i Banije, niko od naših zvaničnika nije rekao: „oprostite, braćo Krajišnici. Tuđman je htio etnički čistu Hrvatsku, ali naše je bilo da vas štitimo, kako znamo i možemo i umijemo. Oprostite, oni su krivi za svoje zlo a mi, svi ostali Srbi, krivi smo što nismo učinili više.“ Ovako: gledaš poruke „nikad više Oluja“ i gledaš Srbe na Sjeveru Kosova čija je sudbina već decenijama, a posljednjih 11 godina intenzivno, predmet trgovine i ustupaka, povlačenja i „mirne reintegracije“ u lažnu državu koju su stvorili i održavaju je OVK teroristi i njihovi međunarodni sponzori. A i njihovu sudbinu smo gledali ili čineći malo ili nimalo, a ogroman dio sunarodnika noseći se gledištem da je Kosovska Mitrovica daleko (kao što je bio i Knin), da su sve to „teme za veće igrače“ i „politika“. I sve tako dok ljudska nesreća – krajiška i kosovska, nevažno – ne dođu u njihov život, na šta se opet reaguje sebično i fragmentarno, sa nekom endemskom autofobijom malog čovjeka koja se nekako tragično podudara sa autošovinizom kulturne kvazi-elite: Krajišnik i „kosovar“ (počesto i „šiptar“) nikada neće moći da dobiju onaj magični status božanskog gosta koji SFRJ mitologijom obavijene „komšije“ imaju čak i kod prostodušnog srpskog seljaka u Srbiji. Nepomognuti da opstanu, pomalo i nepoželjni kada dođu, oni su prava slika tamne strane našeg nacionalnog mentaliteta i pokazatelj dubokie političke nezrelosti nas kao Cjeline.

Na uvodnim časovima svakog fakulteta na kome se studenti uče o pojmovima kao što su „narod“ ili „država“, prvo što na šta se skreće pažnja jeste osnovno pravilo da se narod i država brane u cjelosti ili ih je teško braniti. Ako propustiš da odbraniš Knin, onda je prije pravilo nego izuzetak da će padati i kruniti se ostali srpski gradovi, milom i silom, bombama i „stranim investicijama“, ekonomskim kolinijalizmom, političkim, kulturnim… Naviknuti da, valjda, trpimo i kada se ne smije trpiti i ćutimo dok nas ne povedu u jamu ili oduzmu nam zemlju, uglavnom gledamo svoja posla dok tuđi posao ne dođe baš pred naša vrata.

Od te 1995. godine naovamo prijetnja „traktorijadom“ u Srbiju je postala standardni dio političkog govora u Sarajevu, u Montenegru, a očigledno i jasan plan Prištine. Kada se jednom progna jedan dio naroda a svi ostali ćute i nijemo gledaju (i u sebi misle „moglo je biti i gore!“) – čemu čuđenje da sanjari našeg nestanka i dalje i sanjaju i rade? I zato: nemojte mi, molim vas, o tome da nećete dozvoliti etničko čišćenje. I nemojte mi o tome šta sve ne možete da učinite. Za početak, bar, da glasno i jasno kažemo: braćo Krajišnici, ogriješili smo se o vas, svako po mjeri svog nečinjenja.